ОТАЏБИНА
У пролеће свако, иза беле планине,
небо док нас храбри, иза српских гора,
поново се спрема јасније да сине,
питање познато, ал’ без одговора.
Да л’; издадосмо крв нашу племениту,
плављу од мора у зорином свиту?
Чекајући да мир сам у небо се вине,
Да л’; предасмо без борбе крв отаџбине?
У пламу родољубља, пустише глас,
с Косова божури народа без страха,
уз православна звона, српство се кô спас,
диже из смрти, пепела и праха.
На питање моје срце одговара:
,,Нема предаје, ми смо деца Лазара!”
Ми разумемо говор небеса,
отаџбини Србији рај је адреса.
Трептај срца, окупан родољубним зраком,
са Космета суза умивена мраком,
племенита крв јунака, зборе Божјем сину:
,,Не предаје Србин своју отаџбину!”
Сунце док силази иза тамних гора,
и крв залива вечери живу рану,
поклоних Србији уместо одговора,
ову песму од поноса саткану.
Теодора Илић