СВЕТИОНИЦИ ОВОГ ВРЕМЕНА
Пучина немирна, небо олујно,
окрутно се надвија страшна тмина.
Tалас за таласом јеком злогласном
пакосно удара бокове да сатере.
A ја сам усамљени капетан поета,
силуета човјека под великим једрима.
Свјетлости, свјетлости ми треба!
Kô валова шамари дамари туку.
Луку тражим да уз њу пристанем.
Мисли се роје. Моје је одзвонило.
Кормило кô коло среће окрећем.
И помислих таман аман задњи је час,
кад спас дође са оне стијене ледне.
Свјетлост, свјетлост је ту!
Прође и олуја, небо се озари.
Ја, капетан стари, одох на пучину.
Паучину скидам гдје Нептун не залази.
Одлазим. Више не видим светионике,
ал’ слике њихове кô стихове носим.
Не видим их, али знам ту су око мене.
На стијене су се попели да пут показују.
Свјетлости има у свакој тмини!
Јелена Вујановић