КУБИСТИЧКИ ПОРТРЕТИ ПЕСНИКА
Убијају нас салве милозвучних речи,
Привид да смо нежни, тајна да смо зли,
Критика живота, умишљени сни,
Прескочене бајке за сваку лаку ноћ…
Мотре на нас слике некадашњег света:
Прадедови деце и деца бесконачна…
И сви су некад исти, сви су некад ми,
И сви нам дају Логос, архетипску моћ!
А ми смо вечне стопе на калдрмама мисли,
У сећањима других овенчане главе,
Кубистички портрети за масовну потрошњу
И тела претворена у камен и бронзу.
Убијају нас истине што спознасмо сами:
Да речи су горке, из трулежи клице,
И умишљена слутња да смо непролазни,
Иако су песници сви самоубице!
Милан Веселица