ИНАТ
Није ми ћутање најбоља страна
Као тишина што није ток моје крви
Зар ја да не пјевам
Док замрзла срца надјачавају откуцаје
И не гризем суво коријење
А прљави језик може бити медоносан
Није ми право кад лишће цвета
А труло мирише и незрело силом сазри
Гле, ено предводи и остале да лете
Он по земљи, а они дубље му од пете
А тек муке што задаје тај исти простацима
Тим просјацима из прошлости подно њега
Натјера их да траже комад своје погаче
И сит гладнима гладно меље у млину
Тргне ли се неко од конаца затежених
Или ће вући или грдити лутку да је без очију
Мало по мало ето људске главе из неживе ћелије
А неко не жели у њу назад и надживио је живот
Тај неко не зна за нико јер је нико
И од туге своје никоговиће у данима новим тражи
И вјероватно да неће знати да је живот на њега свик’о
Закрпе за лонац наћи пут му је дражи
Да ли пред таквим неживотима да ћутим?
Кад они причају, зар је ред да слушам?
А ред њихов постављају до тачке кључања
Међа од циркуског мајмуна па до папагаја
Мислим да представа постоји због краја
Ал’ до свршетка да посматраш сцену
Ко заволи глумца можда му се придружи
А онда му друговање за поуку послужи
Мислим да због тога постоји ријеч ,,Инат”
Марко Петрић