Љиљана Божовић, D. Psych (gest), гешталт терапеут, тренер и супервизор у ЕАГТ – СЕВ (Европски акредитованом психотерапијском институту – Студио за едукацију Београд, клинички психолог, дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Од 1993. године бави се психолошким аспектом опоравка особа након губитка дела тела, у тиму за протетику рехабилитацију особа с ампутацијама екстремитета, као шеф кабинета психолога у Специјалној болници за рехабилитацију и ортопедску протетику. Гешталт терапијску праксу обавља у раду са одраслим појединцима, паровима и групама. Ради са едукантима гешталт терапије при ЕАГТ – СЕВ од 2002. године. Аутор је низа радова из области гешталт психотерапије и здравствене психологије, презентованих на научним и стручним скуповима психотерапеута, психолога и лекара, објављених у стручним часописима и монографијама. Завршила је мастер и докторске студије на ЕАГТ ГРТI Малта и одбранила докторску дисертацију фебруара 2025. на тему Спиритуално искуство у терапијском сусрету. Живи и ради у Београду.
Повод за разговор са Љиљаном Божовић јесте њено докторско истраживање посвећено духовности у гешталт терапијском сусрету, у коме се на дубок и интердисциплинаран начин разматрају односи између психотерапије, духовности, религиозног искуства и савременог разумевања човека. У времену у којем се човек све чешће своди на дијагнозу, симптом или психолошки конструкт, ова тема отвара простор за промишљање личности као бића односа, смисла и духовне дубине.
Разговор који следи доноси сусрет психотерапијског и теолошког језика, покушавајући да осветли питања духовности, слободе, одговорности, односа и савременог човековог трагања за целином унутар „поља односа“.
Разговор водила Марија Коматовић
- Ваш докторски рад полази од појма ,,духовности у гешталт терапијском сусрету“. Шта је, по Вама, суштина духовног догађаја у психотерапијском односу, да ли је то присутност која превазилази индивидуалну психу, или моменат у ком се човек „сећа“ своје првобитне целине?
Направила бих мали увод за ову тему и увела контекст у ком се појављује интересовање за духовност у гешталт терапијском сусрету. Тема духовности последњих деценија постаје актуелна у оквиру гешталт терапије и осталих модалитета, тзв. помагачких професија, па и у научној мисли уопште. Чини се да је иза нас време позитивистичког веровања искључиво у оно што је видљиво, мерљиво, предвидљиво. У прилог овој тврдњи сведочи доступност великог броја чланака насталих на основу истраживања, како квантитативних, тако квалитативних, у стручним часописима и на академским порталима, из области психологије, психотерапије и медицине. Конструисани су и бројни мерни инструменти којима се испитују различити аспекти духовности. Осим тога, један део професионалаца у помажућим професијама сматра да је духовност основна димензија људског искуства и идентитета која стога не може бити игнорисана у дисциплинама које се баве људским бићем и људским искуством, као што је психотерапија. Духовност је у гешталт терапији присутна од самих почетака, с обзиром на то да су главни утемељивачи били под снажним утицајем духовних традиција, пре свега источњачких, а ти утицаји уграђени су у њене основе. На основу истраживања и искуства, вероватно је да ће многи појединци, из позиције клијента или терапеута, да се сложе да повезаност духовности и гешталт терапије може да се препозна на више начина, имајући у виду несвакидашња искуства обухваћености нечим што нас надилази, мистичног присуства, трансцендентних искустава или специфичне повезаности са другом особом.
Духовност је комплексан концепт, укључује веома личне и субјективне доживљаје. У већини стручних текстова и истраживања који се баве односом духовности и психотерапије срећемо се са покушајима аутора да пронађу адекватне и употребљиве дефиниције појма. Није једноставно одредити суштину духовног догађаја у психотерапијском односу, што је уосталом и разлог моје заинтересованости да креирам и реализујем истраживање са учесницима из популације гешталт терапеута, такође и клијената у гешталт терапијском процесу. Пре свега, као и све велике појмове, духовност није лако дефинисати, односно, није једноставно издвојити једну дефиницију која ће да обухвати суштину овог, заправо, субјективног искуства. Трагање по речницима и релевантној литератури не пружа нарочити осећај сигурности у вези са дефинисањем појма – нити налазимо јасне и универзално прихваћене критеријуме за објашњење духовности, нити имамо јасноћу у покушају да разликујемо духовност од неких сродних конструката, као што су религиозност, сврха, смисао, и о томе говоре многи аутори.
Када говоримо о психотерапијском контексту, духовност се групише око неколико тема које припадају субјективном искуству, а то су:
– њена трансцендирајућа, трансперсонална природа (укључује доживљај контакта са нечим изван обичног искуства, што превазилази наш свакодневни живот и наше уобичајено разумевање, које нас обухвата и надилази);
– релациона природа (укључује повезаност са другима, са неким или нечим изнад себе, Богом, другим бићима, саосећање за друге и жељу да се допринесе добру других);
– дубока и аутентична вера (у Бога, у виши поредак), која не мора бити повезана са институционалном религиозношћу;
– потрага за смислом и повезаност са егзистенцијалним питањима која често бивају покренута трауматским и стресним искуствима или развојним кризама.
Враћајући се на Ваше питање са почетка, уместо да говорим о суштини духовног догађаја у психотерапијском односу, радије бих говорила о манифестацијама духовности у терапијском сусрету кроз три начина – кроз трансперсонално, кроз повезаност са духовним/религиозним традицијама и кроз релациони аспект. Суштина духовног догађаја у психотерапијском односу сеже даље и дубље од психотерапијске сеансе и сусрета. - Јунг је духовност видео као архетипску потребу човека за целином, док гешталт говори о „затварању фигура“ и „довођењу у контакт онога што је непотпуно“. Где се, по Вама, сусрећу Јунгова ,,Selbst“ и гешталтовски ,,Self“, и да ли можемо говорити о јединственом процесу исцељења (тј.уцеловљења) душе кроз поље односа?
Као што Јунг говори о архетипској потреби човека за целином, у гешталту се говори о потреби за интеграцијом отуђених делова себе. Оградила бих се од закључака везано за теоријска разматрања и разумевања суштинских концепата јунгијанске аналитичке и гешталт терапије. Сваки од ова два система има своје значајно место у разумевању људске природе, психопатологије и у одређивању психотерапијских поступака. Овде бих се, пре свега, осврнула на холистичку усмереност гешталт терапије, односно једнако интересовање за емоционални, когнитивни, духовни живот појединца, његове односе са окружењем, као и узајамну повезаност свих тих аспеката.
Ако узмемо у обзир то да је духовност човекова дуго била изопштена као предмет интересовања у науци, па и у психотерапији, онда би „довођење у контакт онога што је непотпуно“, као што је наведено у Вашем питању, било адекватан опис онога што се последњих деценија дешава. Код овог питања важно је да узмемо у обзир историјски контекст развоја гешталт терапијског модалитета – то су године после другог светског рата и године развоја хуманистичких психотерапијских праваца који су у центар стављали човека и његове потребе, што је дуго пре тога било занемаривано. Хуманистичко-егзистенцијални приступ, познат као “трећа струја”, револуционаран у психотерапији, настаје као одговор на психоаналитичке и бихејвиорално-когнитивне приступе и појављује се педесетих година прошлог века. Та нова методолошка оријентација дешава се средином прошлог века, у специфичним економско-политичким околностима — послератном периоду, након сукоба, патње, колективне утопљености, до конфлуентности, те се она појављује као нека врста подршке појединцу да постане храбар, аутентичан, независан. Познати су Перлсови рани радови са великим групама у којима су се, из данашње перспективе на театралан начин, наглашавали индивидуалност, могућност избора, одговорност за своју егзистенцију, свесност.
Гешталт терапијски правац је у своје темеље уградио, између осталог, значајне идеје духовних учења које се углавном препознају као утицаји источњачких традиција. Утицаји западних, јудео – хришћанских традиција мање се разматрају у класичној гешталтистичкој литератури отворено и без задршке, пре су имплицитни или помињани као део професионалног и личног интересовања главних оснивача. Перлс, као аутор гешталт терапијског правца је, и поред свог занимања за духовне традиције истока, испољавао снажан отпор према довођењу у везу гешталта и организованих религијских система, док данас, код немалог броја признатих гешталтиста, срећемо мање такве искључивости.
Лин Вилијамс истиче да се утицаји на осниваче гешталта и аспекти гешталт терапије повезују са многим религиозним и духовним традицијама и да се та повезаност проналази на много различитих начина. Познато је да је Фриц Перлс изучавао зен будизам и егзистенцијалну филозофију, Лора Перлс и Пол Гудман су били заинтересовани за таоизам. Такође, Лора Перлс је студирала под утицајем егзистенцијалног филозофа Мартина Бубера и егзистенцијалног протестантског теолога Пола Тилиха, њихов утицај на њу је веома значајан и пре свега видљив кроз наглашавање релационе компоненте психотерапије. Перлс је сматрао да су терапијски увиди “мини-Сатори”, алудирајући на Сатори (просветљење) као срж будистичког учења – изненадно, дубоко “аха” разумевање природе “реалности”, буђење из транса Маyа, нереалности нашег мишљења.
Терапијски однос, однос клијента и терапеута, најважнији је и најмоћнији део психотерапијског процеса. Много је исцељујућих аспеката овог односа, као што су поверљивост, безбедност, добар баланс подршке и фрустрације, репаративна функција, аутентична љубав, духовност. Значајна пажња и време током едукације будућих терапеута посвећују се указивању на директне и суптилне исходе искуства бивања у добром (или лошем) терапијском односу, а управо због свега тога, неопходно је да будући терапеути велики број сати посвете свом личном раду, како би неометано и без контаминација били на располагању будућим клијентима. У таквом односу, са аутентичним и феноменолошким присуством, засејава се семе релационе духовности.
- Фриц Перлс је истицао да је „овде и сада“ једини стварни простор постојања и то је један од главних постулата гешталт психотерапије. Да ли је то уједно и простор духовног искуства, тренутак у којем човек престаје да се дели, престаје да се брани, и само постоји? Ако узмемо у обзир да је садашњи тренутак (пре)кратак и да је између прошлог тренутка и будућег само једна ,,црта“ – како бисте Ви објаснили то оприсутњење?
Било би неоправдано свођење искуства духовности у гешталт терапији само на „овде и сада“, што јесте можда најпознатији од свих гешталтистичких концепата. Као што сам навела у ранијем тексту, снажан је био утицај источњачких духовних традиција на ране осниваче гешталт терапије. Наранхо, један од Перлсових ученика и блиских сарадника писао је о Перлсовој фасцинацији Зен будизмом, о повлачењу у будистички манастир са жељом да постигне Сатори (просветљење). Лично искуство са медитацијом Перлсу је послужило као основ за обликовање гешталт терапије, можда и мимо његовог знања, сматра Наранхо. Вежбање континуума свесности веома је слично медитацији преведеној у речи.
Концепт „овде и сада“ у гешталт терапији није присутан као психопатски став са којим би било могуће учинити било шта у неком тренутку и не сносити никакве последице за то у неком следећем, јер „постоји само сада“… Гешталт терапија говори о присутности у садашњем тренутку, која укључује читаво поље искустава – чулних, когнитивних, телесних, дакле, контакт и свесност процеса који се дешавају у сада. Прошлост и будућност такође постоје, кроз садашњост, али као сећање, сањање, део наше историје или планирање, антиципирање, фантазирање везано за нешто што се још није догодило. Пратећи то, занимамо се за осећања клијента док говоре о прошлим искуствима и антиципацијама будућности, кроз телесне сензације, емоције, мисли и контакт са другима. Тек када особа заиста доживи себе у тренутку, отвара се могућност за интеграцију, раст и спонтанију промену. Патријарх Павле, такође, веома сликовито описује тај тренутак бивања у сада, називајући га Вечитим сада, парафразираћу – док слушате сат како откуцава, тик – так, то већ постаје прошлост и није више сада, које једино постоји, као Вечито сада… Када особа искуси тренутак овде и сада, истовремено има осећаје аутентичности, јасноће, унутрашње тишине, повезаности – са собом, са другима, животом… Директно доживљавање, које се тада дешава, ствара простор за трансцендентна искуства, без потребе за објашњењима и дефиницијом. Садашњи тренутак сигурно није само једна тачка ако узмемо у обзир поље искустава које је присутно када на то усмеримо свесност. Но, осим „овде и сада“ у везу са духовним искуствима доводе се и други гешталтистички појмови као свесност, плодна празнина, поларности, креативна индиферентност, терапијски увиди, Ја-Ти сусрет… - У теолошком смислу, човек постаје личност тек у односу, „лице ка лицу“, како каже Свети Григорије Богослов. Како разликујете појам ,,индивидуе“ од појма ,,личности“ у психотерапијском контексту, и да ли можемо рећи да гешталт терапија, својим нагласком на контакту, у ствари подупире хришћанску идеју личности као односа?
Лепо ми је теолошко истицање окретања „лица ка лицу“ које једино омогућава да човек постане личност. Могла бих да се сложим да је гешталтистичко гледање на личност у сагласју са хришћанском идејом личности као односа. Пре свега, нисмо рођени да будемо изолована бића и да би опстали у свету, на самом почетку живота нам је неопходна брига другог. Личност настаје на месту где се сусрећемо са светом – на граници контакта, она није ригидна структура већ процес контаката. Формира се кроз начине на које успостављамо, прекидамо и одржавамо односе. Или, како то истиче Бубер, „у почетку беше однос“…
Један од савремених аутора из области гешталт терапије, Филип Браунел, чија лична и професионална позадина укључује и искуство свештеничког позива, посебно се истиче у бављењу темом духовности у гешталт психотерапији. Он разликује процесну и релациону духовност – процесну везује за све што долази из духовног наслеђа истока, а односи се на начине на које особа води живот и усклађује се са природним поретком или током искуства. Особа стиче већу пажњу и свесност и прихвата реалност каква јесте. За релациону духовност Браунел сматра да се у гешталт терапију асимилује преко духовних традиција запада и да се тиче односа појединца са Богом и способности да се са њим комуницира. Увођењем духовности у гешталт терапију стиче се нова перспектива јер човек смешта своје околности у ширу слику и тиме обезбеђује неку врсту мира.
Релациона природа гешталт терапије је уједно и једна од најчешће обрађиваних тема у литератури. Филозофија и дело „Ја и Ти“ Мартина Бубера утицали су на развијање релационе компоненте од почетака гешталта па до данашњих дана, а изнедрени су из верског искуства овог филозофа. Дубоки сусрет са људским бићем, уједно значи и могућност да доживимо присуство Бога, говорио је Бубер (Бубер, 2000). Духовност не можемо да разматрамо без односа, особе према особи или особе према Богу.
Релациона духовност у терапијском сетингу често укључује такву узајамност која надилази професионалну размену. Такав однос у коме се границе размекшавају и у ком је присутно дубоко узајамно поштовање има обострани трансформативни потенцијал и представља врхунску форму односа за оба учесника терапијске дијаде.
Коначно, гешталт терапија негује духовност и модел духовности који је суштински релацион, што је супротно од традиционалних становишта по којима се духовна и медитативна техника искључиво практикују у самоћи.