У једном делу свог рада наводите да духовност није додатак терапији, већ свест поља о уцеловљењу. Може ли се, у том смислу, духовност разумети као само-откривање поља које обухвата и терапеута и клијента, као заједнички простор присуства у којем делује нешто веће од оба?
Духовност у гешталт терапијском сусрету се може разумети и кроз такво манифестовање у терапијској интеракцији, које многи аутори називају трансперсоналним или трансцендентним. То свакако не можемо сматрати као додатак терапији, нити намером и техником можемо да изазовемо духовна искуства, о томе пишу бројни аутори и то је доживљај многих од нас који смо у терапијском процесу присутни као терапеути или клијенти. Трансперсонално се доживљава и разматра као нешто што нас надилази, што је изван појединца, што је изнад граница индивидуалног. То је вера, или искуство, да смо део веће целине, а не изоловани, да смо повезани једни са другима. Да би се духовни доживљај десио, као терапеути ми можемо једино да се побринемо око неких предуслова, као што су дијалошко – феноменолошки став, отвореност и прихватање оног што се догађа… То једини пут ка томе да се деси људски сусрет, сусрет у аутентичности, различитости, са љубављу, а да би имали и искуство духовног у том сусрету, потребно је оно што Бубер назива милост (граце). Јер, како говори, када смо у дубоком контакту, онда нас посети и сами Бог. Ради лакшег разумевања, Петрушка Кларксон трансперсонални домен у психотерапији објашњава тако што упућује на следеће категорије искустава: тренутно непозната или још несхваћена искуства, необјашњива, без речи и неизрецива; укључују слике, метафоре, појмове, којима можемо да се бавимо ослањајући се на капацитете из домена квантне физике и теорије хаоса. Сама отвореност за укључивање трансперсоналног у психотерапеутски однос отвара могућност појављивања мистичног, трансцендентног, нуминозног. Кларксонова, такође, сматра да не може бити мултикултуралне психотерапије без поштовања према верској и духовној пракси којима су многе, ако не и вец́ина, култура натопљене. Наранхово мишљење је да, упркос психоаналитичком пореклу, најизразитије особине гешталт терапије су, у ствари, трансперсоналне, јер уважава “оно што се налази изнад особе”, потиче из универзалног и неусловљеног Селфа и користи личност само као инструмент. И сама свесност је за њега трансперсонална или духовна. Својства свесности у садашњем тренутку су исцељујућа, јер отвара наш ум, тело, срце према ултимативној стварности или духу. Отвореност према свему што се у садашњем тренутку догађа слично је медитацијама у источњачким духовним традицијама или психолошкој отворености приликом опроста и самилости у хришћанству. Гешталт терапија негује и одржава духовност тиме што обухвата и тзв. „врхунска искуства“, о којима говоре многи аутори. Ова искуства укључују проширивање Селфа према ширим аспектима живота или Универзума, кроз појачана осећања љубави и перцепције, као доживљај сједињавања са нечим изван или изнад нас самих, у складу са нашим личним оријентацијама или традицијом. Свесност о трансперсоналном „односи се на уверење (неки би рекли искуство) да је наша егзистенција утемељена и прожета спиритуалним“, пише Хајснер у својој дивној књизи „Између особе и особе“. Он је још један од аутора који даје свој допринос разматрањем теме духовности у гешталт психотерапији. Трансперсонално не значи потискивање персоналног, већ је оно могуће једино идући кроз персонално, а то је поље које надилази индивидуалне перспективе. Једино јаким и стабилним осећајем идентитета можемо да сместимо нашу его-свесност унутар ширег контекста, што потире уверење, посебно младих људи, да су особе са мање развијеним егом способније да без муке достигну трансперсонсонално. Прескакање персоналног, односно пуног развоја себе као особе, не води у правцу његовог надилажења и Хајснер за ово прихвата израз „спиритуални бајпас“. Чини се да је достизање трасперсоналног/духовног неопходан јак его, зрелост, мотивација, као и добра воља да се прихвати неопходан и дисциплинован посао.
Мартин Бубер каже да се човек не постаје сам од себе, већ у односу „Ја–Ти“. Колико је тај дијалог са Другим предуслов за духовно искуство у терапији, и да ли постоји опасност да савремена психологија редукује тај однос на технику, лишавајући га светости сусрета? Дијалог са другим је један од основних предуслова за духовно искуство у терапији. Савремена психотерапија, тешко може да тај однос редукује на технику, јер што су већи изазови савременог друштва то су јачи позиви за оснаживањем релационе компоненте психотерапије. Та релациона компонента присутна је у гешталт терапији од самих почетака и у њој се препознаје утицај Лоре Перлс, понекад неправедно занемарене у односу на харизматичну фигуру њеног супруга Фрица, који је у свом раду више истицао значај свесности. Последњих деценија XX па до данашњих дана гешталт опстаје и развија се управо због јачања релационог приступа. Усмереност ка релационом и наглашавање дијалога са Другим доводи нас до терапијског односа, као посебне врсте односа, који представља језгро терапијске праксе и обезбеђује исцељујућу повезаност у аутентичном сусрету два људска бића, као и простор за проширивање клијентове свесности о себи и начинима повезивања у свим другим односима у животу. То је однос у коме је најважније да се клијент осећа аутентично, схваћено и прихваћено, да га терапеут схвата озбиљно и да га не осуђује. Да би и терапеут могао да буде адекватан катализатор промене клијента током терапијског процеса, нужно је да развија свесност о себи, другима и контексту, као и да пристане на целоживотни задатак рада на себи. Још од краја XX века говори се о терапијском односу као о круцијалном аспекту сваке психотерапије, а бројна истраживања говоре у прилог томе да однос између клијента и терапеута потврђује значај и ефикасност психотерапије. Водећи се својим темељним принципима – да је хуманистичка, холистичка, феноменолошко-егзистенцијалистичка, дијалошка, процесна и утемељена на теорији поља, гешталт терапија је одувек давала релацији значајно место као важном сегменту терапијског процеса. Релациони став као централну идеју истиче да највеће исцељујуће дејство у терапијском раду има оно што се дешава између терапеута и клијента. Добар терапијски однос захтева редовно заједничко преиспитивање о томе колико је битан и користан, колико је усаглашен са циљевима установљеним на почетку, колико је оријентисан према балансу између подршке и фрустрације. Кад све ово узмемо у обзир, јасно је да је готово немогуће однос два бића који се дешава у психотерапијској интеракцији, бар када је о гешталт терапији реч, свести на технику. Један од основних принципа гешталт терапије је постизање „Ја – Ти“ односа, а он јесте један од основних услова за могућност да будемо благословени духовним искуством.
Гешталт наглашава ,,одговорност“ као суштину зрелости, док теологија говори о слободи као одговорности за другог. Како се ова два појма преплићу у терапијском процесу? Да ли је човек у тренутку контакта позван да постане одговоран, не само за себе, већ и за свет у себи и око себе? Да ли смо, заиста, ,,сви криви за све“ и шта то заправо значи?
У гешталт терапији појединца никада не посматрамо изоловано у односу на окружење, тако је основна јединица нашег посматрања оно што називамо поље организам / средина. Концепт одговорности је такође један од темељних принципа гешталт терапије и у њу се асимилује кроз утицаје егзистенцијалистичких филозофа. Одговорност је увек повезана са свесношћу, контактом и аутентичним избором. Како смо релациона бића, онда одговорност у контакту значи преузимање свог дела, односно прихватање последица својих избора, „признавање онога што јесте“, како то формулише Берт Хелингер, затим свесност о границама између онога што је наше и што је туђе и то је основа здравог контакта. Одговорност нам враћа и моћ, коју смо приписивали неком или нечем другом и пружа прилику да нешто и променимо. Кривица нас држи везане за прошлост, отежава нам кретање даље, продужава патњу. Да ли смо заиста криви за све, то је комплексно питање, филозофско, теолошко, које прелази границе теме којом сам се бавила у свом досадашњем истраживању … и јесмо и нисмо, ако бити одговоран значи прављење својих избора, стајање иза њих, постављање својих и поштовање туђих граница, као и капацитет за промену, онда не можемо бити криви за све. Хелингер лако решава ту дилему, својим ставом да кривица веже, а одговорност ослобађа. Са друге стране, сви постојимо као део ширег поља које има своје законитости, а једна од њих је да промена у једном делу поља изазива промену у целом пољу и, ако упростимо наше разумевање тога, можда јесмо криви за све… Концепт „поља“ присутан је у гешталту од самих почетака и преузет је из теорије поља Курта Левина, која у терапијском контексту има знатно шире значење – односи се на све што у психотерапијски процес уносе клијент и терапеут – различите аспекте личности, психичког и физичког стања, професије, културе, историје, духовности. Трансперсонални аспект духовног искуства имплицитно је обухваћен теоријом поља која говори о сложеном систему међуповезаности елемената, као и о томе да се промена било где у пољу одржава на све присутне елементе. Тако дешавања и у невидљивим, неопипљивим деловима поља могу да резултирају променама у осталим деловима, односно, код клијента, код терапеута, у њиховој релационој повезаности, као и у релацијама које нису директно присутне у пољу. Препуштање и поверење у гешталт терапији понекад нас доводе до места када вербализујемо своје поверење у Поље, подразумевајући под тим дешавања која нису директан и непосредан производ акције, нити клијента нити терапеута, већ нечег што се дешава у простору „између“ или „изнад“, како ми често дефинишемо утицајан простор у психотерапијском процесу. Тако, радећи са нашим клијентима, свесни смо да одговорност коју они усвајају никада није изолована – њихови избори имају утицаја на њихове ближње, на породицу, пријатеље, радну средину и шире друштвено окружење. Постоји једна општеприхваћена терапеутска мисао која гласи „промена у клијенту изазива промену у пољу“, а значајна је јер уважава то да смо увек део ширег поља, затим, да у терапијском процесу можемо да мењамо само себе, а не оне које сматрамо узроком своје патње и, на крају, то да када заиста радимо на себи чиме доприносимо својој промени, имамо доживљај да се и нешто у нашем пољу деловања променило без учешћа наше воље.
У искуству терапијског односа често се појављује нешто штоје изнадречи, нпр.:тишина, додир, суза, молитва, па и осећај благодати. Може ли се говорити о духовности без религијског језика, а да она ипак задржи светост присуства?
Мој одговор ће овде бити директнији – можемо говорити о духовности без религијског језика, као што можемо говорити и о декларисању религијских уверења и упражњавању религијских ритуала без духовности. Такође, не смемо да изузмемо преклапање духовности и религиозности. У складу са етичким кодексом, гешталт терапија не заговара припадност ниједној религији, нити је припадност религији или атеизам препрека за одвијање терапијског процеса. Духовност није ограничена на верске институције или духовне групе. Са друге стране, религијско веровање је важна тековина културе, вредности и принципа које људи користе да уобличе ставове, обрађују информације и дају значења појавама око себе. У корену појма религиозност може се наћи сличност са релационим аспектом психотерапије (религиере – повезати се, поново се свезати). Постоје извесне сличности између психотерапије и духовног лечења које се примењује или се примењивало у неким духовним традицијама, рачунајући и хришћанске. У православној духовној литератури може се наићи на тврдње о томе да је психотерапија пуно тога позајмила и асимиловала од пастирства и духовног лечења – утицај речју, скривеност сусрета, искреност и уживљавање у нечији проблем, неопходни савети, морална подршка… Томас Мур, један од респектованих аутора како од стране психотерапеутске, тако од шире читалачке популације, сматра да губитак формалне религиозне праксе у животима људи савременог доба прети нашој духовности и “ускраћује душу за вредна симболичка и мисаона искуства. Брига о души може да укључи обнову формалне религије на начин који је и интелектуално и емоционално задовољавајући. Један очигледан извор духовне обнове јесте религиозна традиција у којој смо одгајани”. Духовност се не тиче само начина за дељење, ширење и живљење духовних истина, већ има сопствену свету вредност – Бог се може видети као манифестован у односима, који, такође, могу да садрже свете квалитете у себи. У хришћанству, ово препознајемо у истицању како је Христос присутан у цркви и како су чланови цркве уграђени у Христа. Слично, и друге духовне традиције сматрају да су људи Божија деца и да из тога произилази да смо позвани да се односимо једни према другима са бригом и саосећањем. У суштину хришћанства уткана је љубав према ближњима, а једна од две највеће заповести гласи: „Љуби ближњега својега као самога себе“. И код осталих великих традиција (хиндуизма, ислама, јудаизма) стоји начело које укључује нечињење другима оног што не желимо да други чине нама, односно чињење онога што желимо да и нама буде учињено. Професор Бергер истиче да је област „проблематике живљења“, осим психотерапије, од давних дана и предмет проучавања религије, филозофије, науке, па и уметности и да ови признати извори „потврђују неке „истине“ о људском животу“. Кад све до сада наведено узмемо у обзир, закључујемо да је неправедан закључак да су религиозност, духовност и психотерапија непомирљиво супротстављене и узајамно искључиве? Аутори из области психологије и психотерапије који истичу разлике духовности од религиозности оправдавају их тиме да се религиозност може разумети у терминима искуства на друштвеном нивоу, а духовност на нивоу индивидуе. Карактеристике духовне особе су да тражи значења, повезаност са другима и потпуност, док религиозна учествује у верским обредима, држи теистичка уверења и институционализоване моралне вредности. Могуће је да особа буде и религиозна и духовна, истовремено, као што може бити ни религиозна ни духовна. У данашњем контексту важно је разумевање духовности као феномена који није нужно повезан са религиозношћу, или бар не са доминантним религијским системом одређеног географског поднебља. Такође, аутентична религиозност, као оно што је духовно — дубока вера која је у својој суштини повезана са љубављу и највишим људским вредностима — не би требало да буде одбачена. Какав год став према религиозности и духовности био, важно је да, као професионалци, ове димензије узмемо у обзир у искуству наших клијената.
