- ,,Philip Brownell“ у делу ,,Gestalt Therapy: A Guide to Contemporary Practice“ истиче да „духовност није оно што терапију прати, већ оно што је чини могућом“, као отвореност поља за искуство целине. . ,,Ingersoll“ и ,,O’Neill“ додају да духовност уноси свест о смислу, а не о систему. Како Ви разумете ту духовност која није ни техника, ни вера у догму, већ жива динамика поља између двоје људи?
Духовност свакако није техника, ни вера у догму, нити се техника примењује као средство досезања духовности. Такође, сама вера у догму, ригидност и искључивост, без љубави – која јесте суштина наше православне вере, не може бити духовна.
Ингерсол истиче да је природа спиритуалног искуства тешка за дефинисање и смештање у нама блиске вербалне категорије јер трансцендира речи, духовност је апстракција или енергија. Имајући у виду реткост и неизрецивост јављања духовних искустава, јасна је и тешкоћа дефинисања и смештања у нама блиске вербалне категорије, јер она трансцендирају речи, духовност је апстракција или енергија.
Ако говорим о свом разумевању духовности, поновићу нешто што сам већ рекла. Говорила сам о манифестацијама духовности у терапијском процесу, то није само динамика између двоје људи, духовност се у терапији манифестује кроз више начина. - Вера, у свом најдубљем смислу, чини се као чин који превазилази и религиозност и теологију, као искорак изван сваког система који покушава да ухвати смисао. У том смислу, колико гешталт има разумевања за оно што превазилази природу, за оно што не може бити сведено на психолошко или емпиријско? Да ли можемо рећи да поље постојања не престаје смрћу, већ да се у чину затварања гешталта наслућује непрекинути континуум – онај исти који ,,Brownell’’ описује као „енергију поља која се преображава, али не нестаје“? Како у терапији приступате том пољу које се не завршава, већ само мења облик, као трајање, као присутност онога што је било, јесте и што тек долази?
Гешталт има разумевања, али не и објашњења, за оно што превазилази природу и не може бити сведено на психолошко или емпиријско, јер је гешталт отворен за све аспекте људских искустава. Одговор на питање да ли поље постојања не престаје смрћу ја немам. Гешталт терапија се бави незавршеним пословима и њиховим завршавањем у терапијској сеанси, али такође признаје и своја ограничења, од којих је једно да ми не знамо шта се са пољем дешава након смрти. Важно је да ми као људска бића са својим несавршеностима и ограничењима прихватимо и ограниченост својих сазнања. Пољу које се преображава, али не нестаје једино можемо да приступимо као и свим другим пољима, феноменолошки, са радозналошћу, са респектом и отвореношћу. Шта то тачно значи? Гешталт терапија је отворена за рад са свим темама које клијенти доносе, не морамо имати претходно искуство са неком темом и то није толико битно, колико став заинтересованости, аутентичне радозналости и спремности да стојимо са својим клијентима на местима неизвесности и несигурности јер је заједно све лакше. Такав феноменолошки приступ, који значи да се држимо даље од својих предрасуда, предзнања, дијагноза…, често нас награди оним што називамо ширење поља искуства, значајним увидима и даљим личним растом и нас који смо терапеути – зато често говоримо о томе да је психотерапија узајамни процес. Отворени смо за све егзистенцијалне теме, па тако и за теме жаловања, губитака, болести, старења, смрти, као што смо истраживачки настројени да се заједно са клијентима сусрећемо на местима неизвесности, недовољног знања, тешко дефинишућих значења… Од самог почетка гешталт терапијског процеса је важно да наше клијенте информишемо о томе да као терапеути не доносимо савете, рецепте за бољи живот, да нисмо паметнији од њих када су њихови животи у питању, али да смо искрено заинтересовани да разумемо, да истражујемо, да понудимо другачије углове посматрања и заједно тражимо начине решавања.
- Како видите место духовности у савременом свету терапеута и клијената? Да ли се човек данас више плаши сопственог унутрашњег простора, него Бога, и да ли је терапија један од начина да се човек поново научи молитви, не нужно вербалној, већ молитви као будности душе?
Тачно је да психотерапија позива појединце на „будност душе“, односно на свесност, на одговорност, на контакт, на аутентичност, а, ако допустите даљу слободу размишљања на тему, то може бити и отвореност ка ширем пољу, које зависно од наших уверења може бити Космос, Универзум или Бог, и молитва да нам се допусти разликовање између ствари које можемо да прихватимо или да променимо, као и да откривамо разлике између њих. Тешко је одговорити да ли се човек данас више плаши свог унутрашњег простора или Бога, оно што могу да закључим из позиције особе која се дуго бави психотерапијом је да људи данашњице, клијенти са којима се срећем, теже за проналажењем смисла, за духовним испуњењем… Штавише, мислим да није питање кога се савремени човек више плаши, јер је страх усељен у многе аспекте наших живљења – сведоци смо којечега данас, истакла бих као важније питање смисла и тога како да га нађемо у убрзаној, опасној и конзумеристичкој реалности, као и питање љубави, односно тога ради чега доносимо одлуку да трајемо, поново се подижемо и верујемо у живот и волимо га.
Тин Ујевић – Побратимство лица у свемиру
,,Не бој се! ниси сам! има и других него ти
који непознати од тебе живе твојим животом.
И оно све што ти бје, ћу и што сни
гори у њима истим жаром, љепотом и чистотом.
Не горди се! Твоје мисли нису само твоје! Оне у другима живе.
Ми смо сви прешли исте путове у мраку,
ми смо сви једнако лутали у знаку
тражења, и свима једнако се диве.
Са сваким нешто дијелиш, и више вас сте исти.
И памти да је тако од прастарих времена.
И сви се понављамо, и велики и чисти,
као дјеца што не знају још ни својих имена.
И снагу нам, и гријехе други с нама дијеле,
и сни су наши сами из заједничког врела.
И храна нам је душе из наше опће здјеле,
и себични је печат један насред чела.
Стојимо човјек против човјека, у знању
да сви смо бољи, међусобни, сви скупа тмуша,
а наша крв, и пораз свих нас, у клању,
опет је само једна хисторија душа.
Страшно је ово рећи у ухо охолости,
но врло срећно за очајничку срећу,
да сви смо исти у злоћи и радости,
и да нам бреме коби почива на плећу.
Ја сам у неком тамо незнанцу, и на звијезди
далекој, распреден, а овдје у једној нити,
у цвијету угаслом, разбит у свијету што језди,
па кад ћу ипак бити тамо у мојој бити?
Ја сам ипак ја, својеглав и онда кад ме нема,
ја сам шиљак с врха жртвован у маси;
о васионо! Ја живим и умирем у свјема;
ја безимено устрајем у браћи.“
Припрема текста: Марија Коматовић