Данијела Марковић је дипломирани теолог и мастер религиолог, председник је Управног одбора Института за студије културе и хришћанства у Београду.
Како видите суштинску разлику између религије као исповедања вере у оквирима институције и теологије као рационалног промишљања и разумевања божанске истине? Где је њихова додирна тачка у савременом свету и да ли је њихов однос динамичан или статичан?
Ништа статично не могу у теологији да замислим, али како није од мојих мисли зависно (срећом), теологија и бива импулс заједнице и сваког човека у њој. Дакле, жива је и здрава колико су и чланови заједнице такви. Шта је здрава заједница данас или сутра, јуче? То је она заједница која остаје заједно упркос разликама, дискусијама, погледима, харизмама, испитивањима и преиспитивањима. Посланице Цркве и некадашње и садашње показују управо то – да имамо проблема, да упућујемо једни другима позиве, опомене, напомене, сазнања и изнова позивамо да заједно „Вјерују” изговоримо.
Исповедање (заједничко) вере је већ теологија пар екселанс и мора бити како данас или од неког времена прозвано (препознато) институцијом, јер како да договоримо сусрет, време и место које позива све, а да немамо поредак, хијерархију и позив, оглашавање ко смо и чему или коме припадамо. Теологија није рационално мишљење. Очекивати то од ње значи претворити је у математичке формуле (уз поштовање истих које имају допринос у другим важним областима и аспектима живота) којих се држимо и само понављамо исте резултате. Ми смо сабирак саборности увек и заувек различитих људи, личности, дарова, времена и духа, и то јесте управо додирна тачка коју помињете, по мени. Оне се не укрштају као супротности, већ додирују, не сметају или не би требало да сметају, али те тачке брзо постају мрље ако су статичне, те их сама заједница одбацује. Колико год мислили да је заједница спора, брзо је све то за историју Цркве, историју света.
Да ли мислите да данашњи човек може да нађе равнотежу између своје вере и потребе за научним сазнањем, а да притом не изгуби дубину духовног искуства?
Мишљења сам да је велика гордост што сматрамо ово време посебним и специфичним, никада виђеним, новом ером, пресеком историје… и остали слични изрази који величају почетак (или пре крај) једне епохе. Шта је тачно епохално у овом времену? Интернет? Велико свезнање повезало нас је у чвориште из кога излазимо свако са својим знањем, без жеље да препознамо по духу. Научно сазнање које је красило и векове пре нас, да не говорим о времену у коме хришћанство постаје и учење, није сметало ученим људима да буду и људи вере. Вера не може науком да се прими, али наука може вером да буде и већа и боља. Дубина духовног искуства већ је предмет многих научних грана, као и недостатак или немање потребе за духовним искуством. Поменуто чвориште нас лако побеђује и убеђује да је духовно све где нам је лепо, само нама и само нашима. То су опасности које видим и којима није наука сметња – већ човек, ми сви, који свако своје полазиште и становиште проглашавамо религијом или науком по себи или за себе, још прецизније. Мислим да данашњи човек тешко може наћи равнотежу у било чему. С једне стране, превише свега и свакодневне потребе велике, и свакодневно нас друштво тера да нам треба све више, а дух дише где хоће. Може то бити и супермаркет у тренуцима када вратимо на полицу непотребно или нахранимо гладног испред или жедног иза нас, али неће бити да је то равнотежа за којом човек вапи. Ни то није ексклузива овог времена. Човек нема равнотежу шта год да уради, јер је на другој страни Бог. Ако себе прогласи Богом, пада брже од најлакшег тега, ако чека заједницу са Богом, много тегова мора да подигне. Сазнање да можемо да се изравнамо са Богом преко Сина Божијег (једино) је већ равнотежа за овај свет.
Литургија је често описана као срце хришћанског живота. Шта она за Вас значи? Да ли човек данас може у потпуности да живи литургијски, или је потребан и додатни подвиг ван црквеног богослужења? Где је граница између формалног учешћа у Литургији и дубоког унутрашњег односа са Богом, илити личног сусрета са Христом?
Човек и Бог су срце хришћанског живота. Место где то потврђујемо јесте Литургија, али потврђујемо је и између две Литургије. Подвиг је и долазак на богослужење и излазак у свет. Мир и добра воља остану често код прве капије, а ми окићени као рузмарином са свадбеног весеља, поносни да смо учинили велика дела и жртву самим доласком, одемо у просторе слободе од другог. Човек може увек непотпун да долази у Литургију и бива потпун у Литургији, и опет изађе из ње непотпун. Предукус није и пун укус. Бивамо сада и бићемо тек, то данас појаснити и себи већ је довољан подвиг. Поверовати у то је потпуни живот.
За мене је Литургија и позив да свет може да уђе у заједницу са Богом – па где је позив, ту је и одазив.
Не знам да постоји формално учешће у Литургији. У разговору са цењеним професором и владиком, где смо као студенти актуелизовали питање – ко данас долази у Литургију и поменули неке иницијативе да питамо зашто долазе и у шта верују и претпоставки шта би могли рећи, знати или не, владика је рекао: „Још нам само треба да људе испитујемо зашто су ту. Ту су и зар то није довољно да знате како и у шта верују?”
Мислим да тако расте и поверење у Бога и човека. Али и у незнање о човеку. Тајна је сада човек, пошто нам се Бог открио у пуноћи својој као Отац, Син и Дух Свети. Тајном и тајнама човека је наградио Бог и дозволио слободу. Анализе увек иду у корист онима који праве упитнике. Наша вера је узвичник и три тачке.
Ко се диви свом учењу о Богу, тај још није много о Богу научио. Учења светих отаца су путокази, али нису расписи и законици каквим их често доживљавамо. То су житија Цркве, живота Цркве у том и таквом, оваквом времену. Некада су међусобно неусаглашена у полемичком карактеру, и то је живот и жива Црква.
Лични сусрет са Христом је сусрет са (сваким) другим човеком. То нам вера недвосмислено показује и упућује да без другог нема спасења. Ово, наравно, не значи да не можемо сами да се помолимо, читамо, мислимо, исповедамо, разговарамо, волимо. Значи само да не бисмо требали сами себе да волимо или само себе волимо.
Лични сусрет са Христом у лице чекамо, верујемо да слепи нећемо бити. Знамо ко је, ми треба да разазнамо где смо. Неће се он открити мени без Вас, или свих који читају, или Вама, или читаоцима без мене, свиђало се то некоме или не. Срећом, неће га оробити наша очекивања, па ни вера, већ његова вера у човека. То је преокрет света у поредак – не први, него прави. Све у свему – Христос.
Реке богословља можемо наводити овде и обале литературе разне, али преокрет вере и вера се увек у заједници испитују – показују. Ако нам сметају први, последњи, многи, неки… нема, осим слова на папиру, речи о Богу. Јесте нам дата моћ да расуђујемо, али не и да постиђујемо или пресуђујемо непогрешиво у своју корист. Ко је тај од људи рођен (само), а да свој суд није узео као главну јединицу мере? Могу се навести праведници и мученици многи који су поштовали туђи (неправедни) суд.
Главни суд свету је Литургија. Окупљени сви због свега и за све у векове векова. Који сви? Баш сви, и судије и осуђеници. Који је тај од људи (само) рођен који то може разумети? Они који су нашли Бога тако што не престају да га траже, али не по буџацима, па ни само по литератури, знању, имању – већ у другим људима.
Литургија је и покушати објаснити људима ван ње, без суда, (своју) веру. Може се почети једноставно, ако је дошао један човек, ко год он и којег год чина био – нема Литургије.
Која је мисија Института за студије културе и хришћанства? Како успева да повеже науку и веру? Да ли сматрате да је данас изазовно пронаћи равнотежу између академског истраживања теологије и сведочења хришћанског живота?
Мисија Института је управо проналажење у питању поменуте равнотеже. Мисија већ скоро петнаест година испуњава се у сусрету науке и вере кроз разне програме и пројекте које организујемо. Желим да кажем, због сарадника Института – успешно а и реално о томе говори интересовање многобројне публике. Публикације на којима радимо ангажују нека од највећих имена академске заједнице, као и сведочанство њихове вере која помаже науци коју уче или којом уче друге.
Најизазовније је данас повезати људе, посебно људе који хоће да са различитих позиција дискутују и притом остану или постану пријатељи. Данас дискусија подразумева апсолутно сагласје. Чини се да смо заборавили да можемо мирно разговарати неусаглашени, али помирени као људи, комшије, чланови заједнице, пријатељи, колеге. Успевамо да останемо пријатељи са људима који су предавачи и слушаоци.
Наши програми и мисија препознати су по називу конференције Знање и слобода, коју смо организовали 2022. године у Дому омладине Београда, у част десетогодишњег рада Института за студије културе и хришћанства. Наш тим чине истакнути теолози, филозофи, уметници, историчари уметности, психолози, правници, новинари, педагози, али и сви које позивамо да учествују у програмима. По областима и интересовањима, као и даровима сарадника, слободна сам да кажем да смо остварили и остварујемо мисију коју смо поставили – а то је поменута равнотежа. Тамо где нисмо још увек успели, бар нико не навија ни за један тег већ за човека. То је данас већ наука посебна.
Ваша књига „Мени су рекли да ви постојите” веома је лична, али истовремено оставља простора за свакога да се у њој препозна. Колико је за Вас писање повезано са духовним искуством? Да ли је за Вас литература начин сведочења вере или преиспитивања суштинских животних питања?
За мене је вера суштинско животно питање. Писање је дар кога постанете свесни када покушате да напишете молитву за неког или некоме. Када се одважите да тај молитвеник отворите и оставите као диптих да и други дописују своја имена и молитве, утиске – онда сте се повезали и са страдањем које је део духовног искуства. Знам из разговора са многима, на трибинама, промоцијама и другим догађајима да су реч страдање, жртва и смрт речи које се не смеју користити лако, посебно не уз странице које желите да продате, рецимо, или понудите другоме на читање.
И мени је то било потребно у писању, па сам стално понављајући Лето је – Лепо је имала простор да говорим и ко ми недостаје, до којих острва нема мора, шта све море не мора, а човек мора… Некако морамо да вратимо у речник жртву и страдање, а да вас не напусте после прве странице или изговорене речи. Не воде оне нужно у смрт. Познајем једну због које славимо Васкрсење, познајем многе због којих се и слави Васкрсење и са којима славим и све друге празнике или их у својим страницама већ доживљавам као празник. И сведочење вере и пре бих назвала одговор (него преиспитивање) на суштинска питања за мене је литература, не свака, али зато постојање сваког човека, животиње, дрвета, травке је потврда онога чему се надам. Нада ми није усамљена, па одатле разиграна и туга. Комуницирају добро док су саме, а вера их обе држи да мало остану детињасте. Није то моја вера, већ оних што заједно верују са мном. Није страшно ако се некоме не допадне ваша писана реч, нацртаће на понуђеној страници неку карикатуру и она ће бити заједничка слика односа и поверења у укупну дату реч свету. Није ништа страшно, па ни смрт после објаве Васкрсења, само што објава утихне са одласком баш твог неког. Док постане гласнија, прође време и странице књига или времена, или постане гласна уз неизвесност, ипак, да имамо обећање, али не и морање Бога да за нас нешто учини. Већ је – а сада мало ми.
На промоцијама књиге „Мени су рекли да ви постојите” говориле су Моња Јовић, Сунчица Радуловић, Ивана Маринковић, Моника Херцег, Јасна Ковачевић, Јудита Франковић Брдар, Снежана Ненадовић, Ђурђица Чилић, Верица Ковачевић, о књизи писале Уна Поповић, Марија Јефтимијевић Михајловић, Јелена Букилић, Данијела Томић, Јелена Чорбић и Гордана Јочић. Мени је довољно да од њихових речи ја постојим.
Мој пријатељ и пријатељ мојих речи је и Ана Токин која је позајмила своје цртеже за књигу – назвали смо их Људићима, а речи Цртицама, да не увредимо неког с(ш)таситог писца, а храбро изађемо на мегдан људима од Речи.
Ваш стил писања је снажан и дубок. Како видите однос између богословља и књижевности? Може ли уметност бити начин откривања дубљих духовних истина?
Цело богословље је књижевно дело без премца и такмаца. Сва ослоњена књижевна дела на речник, стил и дубину богословске мисли су постала, такође, Јеванђеља по себи, као на пример дела Достојевског, Његоша, Црњанског и других апостола речи. Има их и у савременој књижевности, али скривених често, јер богословље суштински мало простора оставља мистици (многи ће се побунити или пробудити), а данас имамо подељен свет књига на сувише откривајуће (све, сада и одмах) или замршене (можда) истине. Ипак, похвалницу бих написала храбрим људима који од речи и за реч дају свој живот – читајући песме младих људи, налазим да су се некако срели са Богом (већ), па ће богословити лакше од књижевних зацртаних или било којих других форми. Однос богословља и књижевности је слободан и тиме (за)увек неизвестан. Баш као и човек који их увезује, спаја или раздваја.
Парадокс вере јесте у томе да се подстиче стваралаштво у овом свету. Ствараоци, уметност и култура, права култура управо на свом врхунцу, својом есхатолошком димензијом приморавају и историју да изађе ван оквира. У стварању, таленту, осетљивости, није пут оно што је немогуће. Обрнуто – могуће је управо пут, путовање које се остварује кроз осетљивости – пробуђености „сасвим другог” који надире из својих дубина.
Три кратка питања – шта за Вас значе речи:
СЛОБОДА; ЉУБАВ; ОПРОШТАЈ
Слобода – Љубав
Љубав – Опроштај
Опроштај – Слобода и Љубав
Поиграла сам се са речима, а онда схватила да је то најпрецизније што могу да дам. Плес та три сазвежђа, а у једној (три) речи за мене представља и веру. Ево овако – Слободна љубав је опроштај слободе. Применимо је на Бога – важи. На човека – важи. Композиција се мења, али плес остаје исти.
На који начин бисте објаснили израз „тамни вилајет”?
Дефинитивно (ако ишта може то бити) као простор са искуством да светлост постоји, али и место чекања, чекаоница светлости. Најближе је апостолским речима „Моја ноћ нема таму”. Све тамно има искуство светлости. У неким случајевима била је прејака светлост за издржати, у неким опет другим – преслабо место где је пала. Биће то композиција коју ћемо слушати, тек.
Покрајина таме зна да мора светлост доћи.
Интервју водила: Марија Коматовић