U vremenu u kojem je vera često svedena na formu, a Crkva posmatrana kao institucija, profesor Rastko Jović, profesor kanonskog prava na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, svojim rečima i mišlju svedoči nešto drugo: da je vera pre svega odnos, a Crkva živi organizam ljubavi i istine.
Kroz reči profesora Jovića provejava vera da se Carstvo Božije ne gradi u dogmama, već u odnosima, u svakodnevnim susretima i u iskrenim prijateljstvima. Tamo gde čovek ume da prepozna drugoga kao ikonu Božiju. Njegovo bogoslovlje nije zatvoreno u knjige, nego u život koji se daje. Kao što je sam rekao: „Istinska čuda su dela ljubavi i vere. Hristos na krstu više ne čini čuda jer On sam je čudo.“
Sa tim uverenjem ovaj razgovor je zapravo pokušaj da se razume čovek kao biće pozvano na večno uzrastanje, na ljubav koja preobražava i na slobodu koja se ne meri granicama već sposobnošću da se bude Čovek u punoći.
- U Jevanđelju po Luki Hristos kaže: „Carstvo Božije je unutra u vama“ (Lk 17,21). Kako razumeti ovu rečenicu u savremenom kontekstu čovekove duhovne razjedinjenosti. Da li je ona poziv na unutrašnji povratak ili na preobražaj svesti koji prevazilazi individualno iskustvo?
Ovaj citat se može čitati i drukčije, posebno ukoliko čitamo u originalu i vidimo da tu piše: „Carstvo Božje je među vama“ – što donosi dublje razumevanje koje ne isključuje i ovo prvo čitanje koje Vi navodite. Naime, to znači da mi u odnosu sa drugim čovekom, činimo prisutnim Hrista među nama, tj. činimo prisutnim Carstvo Božje, jer i sam Hristos kaže: „gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima“, (Mt 18, 20). Kada sravnimo ova dva citata, smisao postaje mnogo jasniji. Carstvo Božje je među nama kroz odnose koje gradimo, a opet ti odnosi nam donose unutrašnju integraciju i mir Božji na individualnom nivou i pomažu našem sazrevanju. U tom smislu, pojedinac i zajednica su neodvojivi činioci izgradnje predukusa onog Carstva koje iščekujemo. Možda bi otuda poruka bila da ljudi budu iskreniji jedni prema drugima i da ulažu mnogo više u duboka prijateljstva – biće iznenađeni koliko će ih to približiti i Bogu i njima samima.
- Apostolski kanon 85. propisuje da „ne treba dodavati ništa što nije predato od Otaca“. Gde, po Vašem mišljenju, prolazi granica između živog predanja i dogmatske ,,ukočenosti’’?
Navedeni kanon govori o spisku knjiga Svetog Pisma koji je opšti za celu Crkvu. Zanimljivo je da će Predanje Crve da demantuje „slovo“ ovog kanona, jer ga je „izmenilo“ samo nekoliko vekova kasnije. Upravo se u ovom kanonu kao jedna od knjiga Svetog Pisma ne navodi Otkrivenje Jovanovo, koje će kasnije biti pridodato kanonu Svetog Pisma Novog zaveta. Predanje je sačuvalo „duh“ kanona, tj. normu na koji način biramo i određujemo koje su knjige deo Svetog Pisma. Upravo je primer ovog kanona ono na šta smo mi pozvani da budemo verni u okviru Predanja – verni „duhu“, a ne „slovu“. Vernost „slovu“ predstavlja formalizam koji je svojstven okoštavanju religije. Ali biti pak veran „duhu“ Predanja, istovremeno znači živeti Predanjem, poznavati Ga, posedovati hrabrost i veru u interpretaciji dogmatskog i predanjskog nasleđa sa odgovornošću u svakom vremenu. Slepa poslušnost „slovu“ često označava upravo izdaju same suštine naše Tradicije, jer svodi veru na puko kopiranje prethodnih modela i istorijskih okolnosti koji sve ovo uslovljavaju. Kada kopiramo „slovo“, mi zapravo upadamo u neku vrstu „nihilizma“, jer ignorišemo našu istorijsku stvarnost i našu odgovornost pred Bogom i pred ljudima, jer smo kao hrišćani ipak pozvani da svoju veru prevedemo na jezik praktičnog života.
- Otac Aleksandar Šmeman je zapisao da je „Crkva radost koja je postala telo“. Da li smo, u želji za spoljašnjom formom, izgubili tu radost kao unutrašnje ostvarenje? I može li vera biti istinska ako nije prožeta radošću bića?
„Ovo sam vam kazao da radost moja u vama ostane i radost vaša da se ispuni“, kaže Hristos (Jn 15,11). U Starom zavetu radost je najčešće dar Božjeg prisustva, dok je u Novom zavetu ona plod Duha Svetoga („A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera“, Gal 5,22), ali i unutrašnje stanje čoveka koji živi u Hristu. Imam osećaj da je samo vera u Hristovo vaskrsenje izvor najveće radosti, jer od tada verom znamo da smrt nema poslednju reč. Tamo gde „smrt“ vlada, često nemamo mogućnost da prevaziđemo njene posledice koje su svima nama očigledne, a to su: strah, sebičnost, egoizam, samoljublje, samocentričnost, samoživost… Ukoliko samo na trenutak zamislimo sebe u prisustvu Hristovom, u prisustvu Onoga koji nas leči, razume, razgovara sa Nama, poštuje nas, brine o nama, pruža nam ljubav i razumevanje… biće nam jasno kako izgleda to prisustvo koje prožima naše biće radošću i punoćom! Isto tako, jevanđeljski poziv da budemo hristoliki jeste naša mogućnost da upravo one odnose koje smo imali kod Hrista, razvijamo i mi sami, a to onda jeste autentično prisustvo Boga među nama. Ne verujem u istinsku veru koja ne donosi radost, jer nas robovanje formama udaljava od nas samih i drugih oko nas – čime često završavamo u frustraciji poštovanja tih formi koje postaju važnije od života, od čoveka ispred nas. U jednoj monaškoj priči, kaže se kako se usred posta kod jednog monaha video dim iz dimnjaka. Bio je to znak da sprema hranu i jede, čime je kršio post. Kad su ga drugi upitali zašto je to uradio, on je mirno odgovorio da je prekršio ljudsku zapovest o postu, ali ne i božansku o ljubavi („Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe“), jer mu je došao putnik sa dalekog puta i on je za njega spremio hranu. Čovek ispred nas je iznad svake forme, a umeti poznati Hristovu zapovest o ljubavi prema bližnjem, jeste dodir sa samim Hristom – radost bića.
- Sioran je napisao: „Vera je sumnja koja se ustalila.“ Da li teologija može obuhvatiti i sumnju kao tačku u kojoj vera prelazi u iskustvo?
Sioranova rečenica „Vera je sumnja koja se ustalila“ zvuči kao provokacija, ali u njoj se krije duboka istina o samoj veri. Vera nije statičnost, već uporno traganje i preispitivanje – ponajviše nas samih. U tom smislu, sumnja nije suprotnost veri, već njen dah, njena unutrašnja dinamika. Psalmi u Bibliji, Avram, Jov, Mojsije… pa i sami apostoli, pokazuju da se vera često rađa upravo iz vapaja, iz pitanja, iz osećaja napuštenosti. I sam Hristos na krstu u trenutku kaže, „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (Mt 27, 46). U tim rečima, Hristos pravda i nas i pokazuje nam put da osećaj ostavljenosti od Boga nije kraj vere, nego njena dinamika. Na kraju, ni „Neverni“ Toma nije odbačen zbog svoje sumnje; naprotiv, upravo njegova potreba da „dotakne rane“ postaje mesto susreta sa Vaskrslim Hristom – dodir koji se preobražava u iskustvo. Kada bismo isključili sumnju, vera bi se pretvorila u ideologiju. Na granici između vere i sumnje, nastaje najdublja vera — ona koje se ne rađa iz sigurnosti, već iz čežnje i potrage. Vera koja ne prolazi kroz sumnju u opasnosti je da ostane površna i zatvorena u beživotne forme. Ona pak koja je proživela sumnju neizvesnosti postaje iskustvo svetlosti koja ne zavisi samo od dokaza, već od iskustva živog odnosa i ljubavi.
- Umesto da kažemo da je Liturgija „čin“, možda bismo mogli reći da je ona način postojanja zajednice, susret vremena i večnosti u jednom trenutku. Kako Vi razumete Liturgiju kao predukus pune Ličnosti?
Liturgiju razumem kao anticipaciju onoga što možemo biti, pa nas ta anticipacija neprestano inspiriše i nudi snagu da dođemo do sebe kao ličnosti koje ne smeju da zaborave svoj potencijal da vole. To je dinamika koja traje celog života, dinamika da ostanemo neprestano na tom putu usavršavanja. U Liturgiji dobijamo to živo iskustvo koje nas nadahnjuje i u našoj svakodnevici kroz anticipaciju onoga „što možemo biti“. Iako su znaci Carstva Božjeg najpotpuniji u Liturgiji, oni se očima vere vide kao stvarni sada i ovde, iako su u istoriji oni samo delimični. Liturgija u tom smislu treba da omogući hrišćanima da preobražavaju sebe, da budu osnaženi i nadahnuti za dela služenja kao znake Hristovog prisustva i slave, kao dostizanje hristolikosti.
- U Starom Zavetu Bog se otkriva kao Zakonodavac, u Novom kao Ličnost. Da li je hrišćanski put zapravo prelazak iz straha u ontologiju ljubavi, iz poslušnosti u slobodu, iz spoljašnjeg zakona u unutrašnju blagodat?
Možda bih ovde bio malo oprezniji, u iscrtavanju tih jasnih razgraničenja, jer mi i u Starom zavetu vidimo Boga koji razgovara sa svojim prorocima i odabranim ljudima „licem k licu“. Drugim rečima, Bog se već u Starom Zavetu otkriva kao Ličnost, kao Jahve koji govori, sluša, poziva i stupa u savez. On nije apstraktni zakonodavac, već onaj koji vodi narod, koji plače, gnevi se, prašta — dakle, već tu imamo ličnosni odnos. Ali, u Novom Zavetu imamo nešto potpuno novo i čudesno – Bog je postao čovek i pokazao se u punoći koja je nama dokučiva. Time se Bog više ne javlja samo kroz reč i zakon, nego se otkriva kao ličnost u istoriji, kao Bogočovek. Ukoliko bismo zaoštrili podelu na Stari i Novi zavet, onda bismo mogli reći da je Stari zavet taj početak Božje pedagogije koja se daje kroz zakone i strah, dok je Novi zavet izgradnja čoveka, „ikone Božje“, kroz ljubav i slobodu.
- U jednom predavanju u manastiru Gradac govorili ste o tome da najlepše stvari nastaju onda kada čovek deluje po svom daru, po svojoj meri, „svako ono za šta je sposoban“. Da li je to, u suštini, poziv na vraćanje slobode ličnosti?
Moguće da se vraćamo sličnim temama kroz ovaj intervju. Kada sam govorio na ovu temu u manastiru Gradac, mislio sam ponovo na forme religioznosti. To me često podseća na razliku između glumca i imitatora. Neko oduševljen nekim filmom u stanju je da imitira svaki dijalog, pokret, atmosferu – ali to i dalje nije glumac. Glumac se postaje onda kada je čovek sposoban da izgradi sopstveni lik i da njime suvereno vlada. Slično je i sa verom. Mnogo puta čitamo razna žitija ili se ugledamo na neke hrišćane, monahe, sveštenika i sl. Sve dok kopiramo i živimo „njihove živote“ mi smo samo imitatori i ne živimo mi, nego žive ti drugi ljudi i njihova iskustva. Hrišćanin se postaje onda kada se ne uplašimo sami sebe, svoje slobode i vere da ćemo kroz svoja sopstvena iskustva i odnose doneti jednu novu interpretaciju i kvalitet života – tada postajemo hrišćani koji obogaćuju ovaj svet jednom novom pričom, sopstvenim talentima koje smo pozvani da umnožavamo.
- Dostojevski u Braći Karamazovima kaže: „Šta je pakao? To je patnja zbog nemogućnosti ljubavi“. A Sioran govori da „svetac i prokletnik dele istu vatru, samo je različito trpe“. Može li, po Vašem mišljenju, čovek zaista dotaći dno ada svojom „osanom“, ako se u njemu dogodi iskreni plač nad sopstvenom nesavršenošću?
Dostojevski je intuitivno shvatio da pakao nije geografija, već stanje bića koje je izgubilo sposobnost da voli. Kada kaže da je pakao „patnja zbog nemogućnosti ljubavi“, on uvodi kategoriju unutrašnjeg ada – stanja zatvorenosti u sopstveno samoljublje, tj. sebičnost koja je prestala da teži za Drugim. Sioran tu intuiciju dovodi do egzistencijalnog kraja: i svetac i prokletnik „gore u istoj vatri“. Samo, jedan će ljubavlju da „preobražava bol“, dok će drugi od tog istog bola da „gradi zidove“ sopstvene samodovoljnosti. Čovek je mikrokosmos, u njemu postoji ceo svet: i visine neba i bezdan ada. U njegovom se biću sabira celokupna stvarnost stvorenog sveta, ali i mogućnost za zajednicu sa nestvorenim Bogom. Ako se čovek iskreno suoči i zagleda u sebe, uđe u beskonačnosti svoje nesavršenosti, videće tamo i svoje slabosti, egoizam, prazninu, strah i sl., čime već dodiruje ad. Ali upravo u toj dubini nesavršenosti može da se dogodi i preobražaj, jer tu gde je najveća tama može zasijati najveća svetlost, taj bezdan nesavršenosti je potencijal mogućnosti beskonačnog usavršavanja. Uostalom, i Pslami nam govore da je Bog svuda i da nikada ne možemo gubiti nadu: „Da izađem na nebo, ti si ondje. Da siđem u pakao, ondje si“ (Ps 139, 8).
- Savremeni čovek sve manje prepoznaje prostor za tajnu, a sve više traži racionalno objašnjenje. Gde se u vremenu totalnog objašnjenja još može dogoditi čudo? I šta je danas uopšte kriterijum da nešto nazovemo „čudom“?
Čuda se događaju tamo gde ih ne očekujemo, tj. tamo gde mislimo da nam je sve jasno. Čuda nisu nasilje nad svetom, ona otkrivaju sopstvene sile i potencijale koji su u ovom svetu od Boga darovani – a kojih nismo svesni. Nauka čini da su nam sve manje potrebna lična čuda, jer npr. mnoga izlečenja opisana u Svetom Pismu, sada se jednostavno leče u bolnici. Sigurno je da će sa napretkom nauke, biti sve manje i manje bolesti koje neće moći da budu izlečene. Sada ostaje pravo pitanje, ako je to tako – gde je i šta je onda čudo? Odgovor se nalazi u samoj ličnosti Isusa Hrista, jer Njegova ličnost u životu i na krstu postaje najveće čudo, ne više Njegova čuda opisana u Jevanđeljima, jer su ona samo znak i projava Njegove ljubavi. Istinska čuda su dela ljubavi i vere. Na krstu, Hristos pati, On više ne čini čuda, jer On sam je čudo – Sin Božji koji voli ceo svet. Stoga, čini se da je danas najveće čudo izgraditi ličnost koja može da voli, koja je u stanju da očima vere u svakom čoveku vidi ono što taj drugi „može biti“ kao stvoreno biće, stvoreno po „ikoni Božjoj“. Očigledno je jedino ljubav čudo koje je sposobno da se suprotstavi svakom praznom teoretisanju o beznadežnosti sveta.
- Dijalog između hrišćanstva i islama, ako ga oslobodimo apologetike, može postati prostor za zajedničko traganje za smislom. Kako vidite mogućnost teološkog susreta u kojem obe strane ne brane svoju istinu, već je svedoče u ljubavi?
Nekada je mnogo važnije videti kako se neko ponaša, nego šta govori o svojoj veri. Drugim rečima, imam osećaj da je važno da umemo da čitamo naše dogmatske istine vere i da ih prevodimo u viziju sveta i međuljudskih odnosa kakve želimo. Davno sam pisao jedan tekst o bogoslovlju očima kosmonauta, gde sam hteo da ukažem na činjenicu da su kosmička istraživanja morala da promene naše ponašanje i razumevanje sveta, kao i zajedničku odgovornost za ovaj svet – dragoceni svet koji se nalazi usred gotovo beskonačnog prostranstva kosmosa. Jedna stvar je razmišljati o svetu iz te perspektive, koja razvija u nama osećaj za opšte dobro – a sasvim druga kada centriramo sve na interese naše grupe i volju za vladanjem ovim ranjivim svetom. Stoga, čak i ukoliko ne možemo da se dogovorimo oko nekih postulata naše vere, kao i nekih dogmatskih definicija – bilo bi važno i značajno da umemo pisati naše dogmate praktičnom vizijom budućnosti. Možda je vizija jedne nove budućnosti u kojoj brinemo za svu ranjivost ovog sveta tačka susreta, mnogo značajnija od neprestane potrebe da dokazujemo ispravnost definicija.
- Sveti Grigorije Bogoslov kaže: „Nema ničeg božanstvenijeg od čoveka koji je postao čovek u potpunosti.“ Šta za Vas znači biti čovek u potpunosti u meri vere, u odnosu prema drugom, u odnosu prema Bogu?
„Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga“, (Mt 16,25). Drugim rečima, ovo je početak mudrosti. Sve dok se sebično zatvaramo u sebe i mislimo da time čuvamo svoj život, mi ga zapravo gubimo utapajući se u nepostojanje sopstvene anonimnosti i samodovoljnosti. Onog trenutka kada smo spremni da svoj život dajemo za druge, i to ne samo u smislu stradanja fizičkog, nego u smislu predavanja svog života – svojih strahova i istina, nada i očekivanja drugome kroz izgradnju autentičnih odnosa – od tog trenutka otvaramo svoje granice sopstvenog bića i ulazimo u tajnu samog Boga koji sebe daje za život sveta. Istovremeno, Hristos kaže „Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“ čime ukazuje na beskonačnu mogućnost rasta za svakog pojedinca. Imajući to u vidu, mogli bismo reći da je potpun samo onaj čovek koji je svestan svoje večne nesavršenosti. U toj svesti o beskonačnoj mogućnosti rasta, u dubini sopstvenih osećanja – mi prepoznajemo i otkrivamo sebe. U duši svakog čoveka tako se rađa potreba za ljubavlju, osećanja za lepo.
- Da li ste bili u Novom Pazaru i ako jeste, kakav je Vaš utisak? Kako vam izgleda taj suživot vera i molitvi, gledano očima teologa i čoveka?
Bio sam u Novom Pazaru, ali ne smatram da je to bilo dovoljno za neki dublji uvid u život ovog grada. Za tako nešto, bilo bi neophodno provesti više vremena i sagledavati svakodnevicu. Međutim, opšta situacija i solidarnost koju pokazuju mladi ljudi, ukazuje na veliku nadu da o Novom Pazaru nema potrebe da pričamo kao o nekom izuzetku, nego naprotiv – kao o mestu koje svedoči normalan ljudski život ljudi koji su vođeni svojom verom i vizijom jednog novog sveta.
- I za kraj: šta za Vas lično znače reči Ljubav, Oproštaj i Sloboda?
Na ovo bih kratko odgovorio da je oproštaj put, a sloboda je dah života kad naučiš da očekuješ nešto od sebe samog, a ne od života i okoline. Sloboda je šansa da živimo u istini ljubavi, a ljubav je smisao.
Razgovor sa profesorom Rastkom Jovićem ostavlja utisak da vera nije ključ za rešavanje svih nedoumica, već put koji nas uči da u tim nedoumicama živimo sa smirenjem, odgovornošću i nadom. Njegova misao nas vraća na suštinu: da je ljubav merilo svakog bogoslovlja, da je Crkva pre svega zajednica, a ne sistem pravila, i da je čovek u punoći svoje vere onaj koji se neprestano preobražava.
Profesor Jović svojim rečima podseća da se Carstvo Božije gradi među nama: u odnosu, u iskrenom dijalogu, u hrabrosti da volimo. Ljubav, oproštaj i sloboda ostaju, kako je sam rekao, ne samo reči nego dah života, i jedini pravi odgovor na svet koji zaboravlja na svoju svetlost.