ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Жозефове белешке илити шта нам следи после атрофије

Када будете ово читали, вероватно ћете моћи да шетате вашом улицом. Моћи ћете да идете у продавницу без маске, да идете у биоскоп или да се прописно рукујете са вашим познаником у мимоилажењу. Страх је ушао у сваку пору нашег друштва који вешто орбитира у већ познатом загађеном ваздуху. Али, поставља се питање које је значајније од свих асепсола, антисептика, маски и рукавица: наравно да су животи битни, али шта после? Да ли ћемо радити негде после? Какву психолошку улогу има губитак посла? И зашто сам уопште споменуо посао у овом контексту?

Збирка прича Жозефа Понтиса ,,На линији” даје детаљан увид у то како је изгубити посао. У издању издавачке куће ,,Лом”, књига обилује пишчевим интрепретацијама и његовим схватањем рада, прво у фабрици рибе, затим у кланици, где се његово схватање директно сукобљава са жељом за опстанком. Описујући мале људе, Жозеф Понтис схвата да је део те машинерије капитала, где његова немоћ не спутава жељу да буде поред жене коју воли. Зато је и дао отказ као васпитач. Колико смо спремни да оставимо свој животни позив и да кренемо странпутицом због партнера? И да ли је то заједничка борба свих нас? Борба човека са машином, ма колико излишно то звучало. Спремност на жртву је главна порука ове збирке, написане као на малој цедуљи за време кратке паузе коју послодавац покушава додатно да скрати, како би се продуктивност повећала.

Вешто написана, збирка оставља многа питања отвореним и када завршите са читањем. Колико је глас малих, а уједно и младих људи, ослушкиван у времену хиперпродукције где се подразумева да млади имају одређена интересовања и да свакo одступањe изазива изненађење код већине. Као и наш јунак, Жозеф Понтис верно цитира романтичарске писце, кокетира са левичарским идејама које су данас непопуларне, критикује председника Француске док води своје борбе са умором, депресијом и несаницом. Књига је посвећена малим борбама. Борбама свих нас који брину. Борби која је вечни покретач за стварање. Како долазимо до поглавља у раду у кланици, писац се навикава на чињеницу да му се рад у фабрици допада. Доводећи у питање ауторитет надређених, писац такође сумња у њихову стручност. Стручност је данас упитна у свакој пори друштва. Колико је ко стручан данас? И да ли је данас стручност уопште и потребна? Главни јунак комуницира са ветеранима у његовом послу. На први поглед немају ништа заједничко, али их везује заједничка борба.

Афроамеричка култура створила је универзалног противника који је назван ,,The Man”. Борба против репресије је тај невидљиви Човек. Тај човек је надређени. Тај човек је властодржац или послодавац. Појам Човека у афроамеричкој култури превасходно је конципиран тако да ако сте против некога, самим тим потврђујете сопствено постојање које се појављује и у књизи. Противник је послодавац са наранџастим шлемом за заштиту на раду. Противник је часовник. Мала плата.

Противник је прековремени рад.

Кроз песме француских шансона, главни јунак преживљава исцрпљујуће смене. Пишући или певајући, ми не само да стварамо, већ смо против Човека. Књига је омаж раду данас. Књига је психичка дијагноза онога што нажалост већина осећа после смене. Непродуктивност. Алијенизам и недостастак сврхе. Писац се вешто бори против тога. Зато је и на крају потребно радити оно што вас испуњава. Јер без тога, постајемо безлични. Било да су фабричке цедуље или модерни компјутер, потребно је да се стваралаштвом бори против Човека. Јер осмочасовна смена не остаје за нама.

Аутор текста: Данило Раденковић