ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Заносна моћ стварања (Осврт на песму „Ја и моја Оlivetti” Милића Радевића)

Од стваралачког немира, мука и лепоте писања, до усхићења, испуњености и песничке катарзе – све је то стало у песму „Ја и моја Olivetti”.

            И те како је ово песма о љубави, јер у њој добро чујемо тај „звук удараца (песниковог) срца” у непроспаваним ноћима и у њој су садржани сви песникови дамари, страсти у тренуцима које је делио са својом верном „Olivetti” (није случајно стара добра писаћа машина женског рода), налазећи сатисфакцију у љубави према стварању. Мешали су се ти дамари са „звуком челичне громаде”, а љубавни осећаји и песничко надахнуће нагонили на стварање и завршавали на словима тог „прозирног графитног стакла”, претварајући се у „најчудесније знаке” – који песму чине.

            Песма обилује лепим и успелим метафорама, које тако сликовито дочаравају сусрет и чудесну размену енергије између песника и његове „Olivetti”, ту непрестану и нераскидиву везу, вечити однос стваралачког надахнућа и могућности његовог оваплоћења…

„Челична громада”, како назива писаћу машину, симбол је стваралачке моћи, а „степенице” симбол успона до висина до којих води уметничка инспирација, али са којих је лако стрмоглавити се у „мрачне блатњаве ходнике” често сурове реалности, уколико снажна осећања која песника обузимају не нађу свој пут до белог папира…

Кроз песму, с једне стране, провејава носталгија према неким прохујалим временима, која симболизује „стара добра писаћа машина”. С друге стране, песник и она заједно „одолевају времену”. И као што „Olivetti” пркоси технологији својом непревазиђеном дражи, тако песников дух пркоси годинама, јер, како сам рече: „Сваком песнику старост треба да дође као срамота”…

                                              Аутор приказа: Марија Филиповић