ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Свака књига има своју судбину

разговор поводом књиге ,,Венац за Оца”

Весна Капор аутор збирке прича „Венац за Оца“ у издању „Српске књижевне задруге“ рођена је у Невесињу. Филолошки факултет завршила је у Београду где данас живи и ради. Уредник је књижевног програма у Студентском културном центру у Београду.

Објављена дела:

Три самоће или мјесто недовршених ствари, роман (СКЗ, Београд, 2010, Филип Вишњић, Београд, 2011)

По сећању се хода као по месечини, збирка прича (Агора, Зрењанин, 2014, Филип Вишњић, Београд, 2016)

Као што и вама желим, кратка проза (Повеља, Краљево, 2016)

Венац за оца, збирка прича (СКЗ, Београд, 2018)

Њене приче су заступљене у збиркама:

„Путник са далеког неба“, „Зона библиона“, „Са Андрићеве чесме“, „Корак исписан пером“, „Врт наде“; „Најкраће српске приче“ и „Приче о Косову“.

Проза Весне Капор преведена је на руски, македонски и мађарски. Добитница је награда „Лаза Костић“ ; „Милош Црњански“ ; “Данко Поповић” ; „Кондир Косовке девојке“ на Видовданским свечаностима у Грачаници.

Весна Капор својом збирком ,,Венац за оца” својом лирском прозом, како су критичари навели, преноси искру исповедних речи ослањајући се на егзистенцијалну нит у сваком од нас.

Својим причама открива истину међу истинама, живот међу људима, молитву међу тихима, радост тужнима, одговор немима.
Калеми корење тамо где смо их одсекли како нам безобзирност не би прешла у заборавност, охолост у неверје, гордост у непостојање, самоћа у смрт.

,,Све је то тек трен” као опис овдашње смрти, пред животом који чекамо.

“Ова кућа чији прозори као жишке светле у небеса.
Ова кућа као на литици, у вихору, осовљена на ону једну тачку, вршне равнотеже, гравитира, увек ка нама; ова кућа, пуна нас самих, као бомба што је стежемо; као звезда у мрклом небеском ковитлацу; као звезда са које се круне трнци, за кресиво.
Као дрхтећа, усковитлана вечност што ће нас одбранити.”

,,Венац за оца” – Весна Капор ( ,,Све је то тек трен”)

Као студент Филолошког факултета можда се негде и намеће одговор, али да ли је писање пронашло Вас или Ви њега?

Као и многи други рећи ћу: то се дешава рођењем. Међутим, као студент Филолошког факултета, помислила сам, заправо обузело ме је осећање, оно што већину, ваљда, обузме: све је већ написано, све је већ речено, чему казивати и шта је још остало да се каже? Довољно је само да читамо. Свет је већ самерен са свих страна. И тако сам прекинула сам писањем тад, и до тад поезије. То одступање, повлачење из онога што је човеку дато, ипак, није могуће. Све што је дато да урадиш, или да радиш, није могуће избећи. И тако после година у којима сам “само живела”, потреба за писањем, вратила се као насушна; изван рационалног, изван предвиђеног. Понекад жалим за изгубљеним временом, а понекад мислим да није могло другачије. Ипак, мислим да није могуће не испуњавати судбину.

Како је настала збирка ,,Венац за оца”?


Кад живиш довољно дуго да ти се десе многе ствари, онда је писање прозе неминовност. Венац је настао као сенчење, сакупљање тренутака и догађаја, дуги низ година. Склона сам да верујем да свака прича има свог писца. Да, све су то већ “испричане” ствари, али кад сазриш схватиш да је наш задатак одржавање приче-приповедања, да свако време има своју боју, мирис, страсти; да је питање нијанси, и да свака епоха бележи себе. Кад се све то разјаснило негде у мени, дубоко; схватила сам да оно што свако од нас ради, на другачији начин, чини епоху; и да је, слава Богу, и мени припао делић тог мозаика. Венац је тако збирна тачка земаљских и нетварних предела, догађаја и доживљаја. Све те приче, нашле су ме; испричала сам их на начин који су тражиле, на који је било неминовно.

Шта венац за Оца и оца, представљају?


Тражење смисла, одговора на питања, залажење изван појавног, део су сваког уметничког трагања. Данашњи свет опседнут је материјалним стварима, преобиље је заједнички именитељ новог времена. Мегамаркети-тржни центри, који ничу као печурке, ти нови сабирни центри, као да испуњавају све човекове жеље; страх за сопствени живот и жеља за вечитом младошћу запосели су појединца. Јунаци ових прича иако живе у том времену, трагају за нечим изван, и изнад. Потиснута осећања, претачу се у сећања; испливавају ту као фрагменти заборављенoг предачког живота и приче, и они (јунаци) у буци света, одједном осећају тежину и радост бола. Венац је плетиво за земаљског оца, и потрага за дубљом вертикалом, за небеским Оцем. Преплићу се ту земно и небеско, кроз страдања, кроз трагедије, кроз бурну историју поднебља. И све се уплиће, у венац: трнов или ловоров; и према томе свако за себе извлачи слој приповедања, слој живота.

Зашто тринаест прича и да ли то има везе са оним што је проф.Перић навео у часопису ,,Браничево” – тринаест као број који означава смрт?


Да, био је интересантан наш разговор у Крагујевцу, и прича око бројева, и око неких других ствари. Тринaест прича одредио је комедијант случај. Првобитно је било дванаест прича, случајно, али, рекла сам, у реду, то је и знак: знак вечности. А потом, пошто је рукопис преламан код два издавача, и опет – комедијант случај, није објављен, у међувремену сам написала још једну причу, и коначна верзија рукописа отишла је у СКЗ. Ето, како обичне ствари, случајне, о којима човек и не мисли, добијају виша, друга, симболичка значења. И у томе лежи и смисао живота и писања. Смрт, никако. Смрти нема, само сеоба. А читалац, свакако, чита текст за себе, одређује му меру, улази у њега на свој начин, према потребама своје душе, истине, ума…

Каква је веза између ,,Косовке девојке’‘ и ,,Чега би волео да се сећаш”?


Косовски завет, део је нашег бића, како год тренутно то бива тумачено. О томе су писали и говорили, много већи од нас, сад. У причи се кроз животе јунака сагледава дубина страдања, изгубљеност због присилног померања из матице живота; сусрећу се ту два лица једног народа, оних којима је (већ сам о томе говорила) реалија хипермаркет и вечита младост, и они који чувају и носе, осећају призиве из дубине времена, из архаичног, традиционалног. Кроз причу се, заправо, назначује да Косовка Девојка и Орловић Павле, иако измештни из простора и времена, живе, преобучени, и тамо где се не слути.

Шта је то што Вас надахњује у делима Милоша Црњанског?


Црњански је вечан; истовремено модеран и традициноналан. Мале су речи да се говри о њему и његовом делу. Заправо, за мене, његов живот и дело, јединствена су целина, јединствена ствар. Живећи писао је роман. Увек му се враћам. Као уточишту. Најчешће боравим Код Хиперборејаца.

У данима када нас ништа не занима, у времену када (не)културом себе сахрањујемо, Ви управо пишете о традицији, култури, духовности.
Како гледате на све то?


Као што сам већ рекла, има места за различита виђења, ставове и поетику. Тренутно су сви набројани појмови наводно преживљени, застарели, непотребни. Живимо на размеђи векова, мењају се парадигме. Међутим, неке ствари увек остају важне. Чак и кад су потиснуте из јавног простора. Жудња и потреба за проналажењем смисла не може се разрешити стримовањем серија, нити преобликовањем идентитета, напротив из те димензије, човек се враћа духовности, и породичним вредностима. Мене је запало да будем један од тих гласова које гласно ново време покушава да порекне. Често се нешто одбацује без читања, унапред се граде ставови и етикетирају писци и књиге. Понекад то подигне читаност, а понеког и понекад потисне. Време је велике буке, често, ни око чега. Међутим, јасно је, да је садашњост увек помало замагљена, и да право ишчитавање епохе долази тек кад она мине.
Коначно, ово су записи о савременом човеку и његовом трагању.

Да ли нам можете нешто више рећи о причи ,,Све је то тек трен”?


У цикличном поретку ствари овог Венца она је завршна приповест, и улива се, заправо у прву. Кроз њу, фрагментарно, провејава историја, мешају се перспективе казивања (као и у осталим причама). И она сама је венац – преплитање сећања и садашњег живота; минулог и надолазећег, а све то под ишчекивањем разрешења судбине, може се рећи главног јунака збирке, Оца. Иначе, приче су за мене романи: кроз кратку форму искажеш цео живот јунака, обујмиш поредак у свету, дотакнеш највећа питања. Оне су есенција прозе. А у насловљеној причи, есенција и тачка ослонца целог човековог универзума јесте: кућа, дакле породица, упркос и унутрашњим и вањским потресима.

За крај, шта бисте поручили младима који желе, али се још нису
одважили да уђу у свет писања?


Све то делује компликовано, понекад. Међутим, таленат је божији дар и чак кад не желиш, да га развијаш, он је увек ту; ако се не опроба може остати као вечита фрустрација. Савет? Не следити трендове по сваку цену; следити свој унутрашњи глас. Читати, много и разнолико, без предрадуда; сам истраживати различите форме и изразе. И како би Црњански рекао, свака књига има своју судбину.

Интервју водила – Марија Веселиновић

Весна Капор блог:
http://vesnakapor.com/

1 thought on “Свака књига има своју судбину

Comments are closed.