ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Сила која мора да бира

Велико Српско Душаново царство узимамо као најсветлији период наше познате историје. Осим што је било кратког века, карактерише га висока и не тако славна цена која је требало да откупи његов опстанак.

Након породично-политичких преврата, који се још једном бележе у столовању лозе Немањића, по повратку из изгнанства Стефан Урош IV Душан збацио је и утамничио свог оца краља Стефана Уроша III Немањића 1331. године. Преузевши трон, Душан започиње успешне војне походе који су за циљ имали проширење територије Србије (тадашње Рашке), што ће касније обележити читав период његове владавине.

Од Дунава на северу, до Коринтског залива на југу, на западу до Јадранског а на истоку до Егејског мора, територија површине 250000 км2 која је укључивала осам, данас самосталних држава (Србија, Црна Гора, Северна Македонија, БиХ, Хрватска, Бугарска, Грчка, Албанија) сматрала се највећом царевином и војном силом средњевековне Европе. Међутим, улагање у честе походе, опремање војске, најамничке и витешке плате и повластице, раскош дарова, титула властеле и дворског живота који су се уређивали, од одора преко протокола по узору на Византију, као и болести које су десетковале становништво, празнили су ризнице. Да би обуздао властелу, која се у време освајања и ширења царства осилила, по узору на ,,Законоправило” Светог Саве и византијски закон, цар доноси Први српски закон 1349. године (допуњен 1354. године).

Са запада и истока царство су притискале силе у успону, те су се морали бирати приоритети за преговоре, слање трупа у одбрану граница као и решавање честих сукоба унутар њих. Преговори са посланством, које је папа Иноћентије VI упутио 1355. године у Србију, требало је да закључе савез и зауставе сукоб са освајачима на западу Европе, пропали су. Како је забележио у званичним документима Филип Мезијере, пратилац легата Петра Томе, Душан их је испратио отеравши их у ,,tres vulves matres”. Oвим потезом закључио је дуготрајно непријатељство и лоше односе Србије и Ватикана.

Ништа бољи односи нису били ни са Православном црквом. Цариградски патријарх Калист 1350. године баца анатему на Душана, патријарха и све српско свештенство и народ српски, јер је пар година раније, 1346. године, крунисан за цара од стране српског и бугарског патријарха, уз подршку свих светогорских игумана и монаха, као и архиепископа Охридског, али без одобрења Византије. Анатема је скинута тек 1375. године, за време владавине кнеза Лазара Хребељановића. У прилог лошим односима са црквом наводи се и царева наклоност старој српској вери, неки извори наводе да се није одрекао ритуала кумства, који је црква тада оштро осуђивала и забрањивала, сматрајући га паганским сујеверјем. Уз сумњу на оцеубиство или планирање и одобрење тог чина, ово су неки од разлога зашто је Душан Силни један од тројице Немањића који није канонизован.

Само један од покушаја који је предузео у последњим годинама владавине, сведочи о озбиљно угроженом опстанку царства. Предлог који је посланство из Србије пренело емиру (султану) Орхану, тицало се понуде склапања савеза браком између једног од његових синова (највероватније Мурата) и Душанове ћерке Теодоре. Османски хроничар Ашик паша Заде говори о томе у својим белешкама као и Нићифор Грига, који је био Душанов савременик, на чије се белешке и историчари често позивају сматрајући их веродостојним, осим по питању овог догађаја и уопште постојања Теодоре као историјске личности. У његовом делу ,,Ромејска историја” о посланству упућеном 1351. године говори следеће:

,,…владар Трибала (Срба) послао је посланство, тражећи да брачном заједницом повеже своју кћер са једним од Орханових синова, да би, пошто родбинска веза учврсти међусобне споразуме, већа сигурност била пружена трибалској земљи. Јер тако се овај варварин уздигао, да је не само слободно пљачкао Македонију и Тракију и у Тракији Ромеје и Мизе, него је дуго и Трибалима задавао велики страх шаљући на њихову земљу непријатељску војску и кад год би хтео одатле довлачио велики плен. Варварин, примивши радосно ово посланство, послао је и потврду уговора као и посланике да потврди брак. Пошто је њима, када су се враћали са трибалским посланицима и великим даровима негде око пролаза Родоса заседу поставио царев зет по кћери, син грофа (…) који је некада владао Етолцима и Акарнацима њихове дарове је на најдрскији начин запленио, једне од посланика је брзо убио а друге је живе заробио…”

Након овог пропалог преговора уследио је још један, а сматра се да је тада Теодора удата за самог Орхана.

Душана је смрт задесила 20. 12. 1355. године у петој деценији живота, те се спекулише о могућем тровању, с обзиром на то да се у већини сведочења владар описује као ,,стасит, јак и беспрекорног здравља”. Убрзо након њега, 1361. године умире и султан Орхан, те се и Теодори губи сваки траг. Сматра се да је послата у ,,кућу суза” где су иначе одлазиле жене и робиње преминулих султана.

Да је Душан дуже поживео да ли би и сам сведочио распаду сопствене империје? Зашто, поред османских и византијских списа, који сведоче о склапању савеза браком између највећих сила тога доба, наша историја у потпуности искључује ову могућност, а самим тим занемарује постојање једне принцезе која би и понела највеће бреме такве политичке одлуке у име свог народа?

Да ли је фреска на западном зиду у манастиру Дечани жеља родитеља да издигну лик своје кћери која ће поднети толику жртву? Сматра се да је фреска настала 1343. године, историчари су јој доделили идентитет Душановог полубрата, натпис је у потпуности уништен и није било могуће реконструисати га, као ни велики део наше славне историје. Остаје нада да је фреска можда њен ,,пут ружама посут”.

Аутор текста: Марија Вуловић