ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ОГЛЕДАЛА

(Сузана Рудић: ,,Друга страна огледалa”, ,,Бранково коло”, Сремски Карловци – Нови Сад, 2019)

Друга збирка песама Сузане Рудић насловљена ,,Друга страна огледала”, објављена је у ,,Бранковом колу” и овенчана наградом ,,Стражилово” 2019. године (уз Наташу Бундало Микић, Александру Батинић и Милицу Миленковић). Сузана Рудић је млада песникиња рођена 1996. године у Руми, а живи у Степановићеву. Завршила је средњу школу ,,Богдан Шупут” у Новом Саду, а на Академији уметности у истом граду стиче звање на департману ликовних уметности – одсек вајарство. Збирку песама ,,Време орхидеја”, свој првенац, објавила је 2015. године.

Збирка песама ,,Друга страна огледала” подељена је на циклусе: „Позорница”, „Бдење”, „Пролазност”, „Спознаја” и „Потписујем”. Песме су пропраћене и поговором из пера Ненада Грујичића, уредника књиге и директора ,,Бранковог кола”, под насловом „Самородна светлост једног дара”. У поговору је јасно запажено да је: „Сузана Рудић млада песникиња снажне имагинације и талента у великој слободи. Она дарује песме које су мешавина земаљског и ониричког: детињство, прве слике и сензације, родно двориште, стварносни призори, љубав, сан, визија, нови живот, поезија. Има у овим песмама нека моћна креативна законитост која исцртава прецизну путању узрочно-последичне игре матерњег језика. Овде кипи емоција која има свест о себи, о Поезији. Млада песникиња није бирала своје године да би писала старачке песме, песме за сва времена. Она и нема године, она на свом примеру показује да Поезија зазива надвремено стање, или, што би Винавер рекао – наљубавно.”

,,Позорница”, како је насловљен први циклус ове књиге, за песникињу Рудић представља простор у који она умеће дворишта, где су „рано започеле олује”, међуљудске односе, јутарњу идилу која то није, погледе и признања, да би са друге стране огледала могла да се пробуди, онамо:

„где је загрљај заличио на заборав.

На оном месту где смо раскринкали

Прву реч која данас реч није…”

Лирски субјект ове поезије је месечар и путник, „само месечари умеју писати” и „путници зборе о животу”, па је таква и ауторка у осталим песмама, у којима слободним стихом и поезијом подсећа на свакодневну конверзацију, покушавајући да досегне стање метафизике. С тим у вези Рудић поручује:

„Ако те једном монсуни однесу

На позорницу да плешеш

Плеши тако да достигнеш врх свог постојања.”

Са конкретног простора, у следећем циклусу „Бдење”, прелази се на линију апстракције, што се јасно очитава у истоименој песми:

,,Често бдим над папиром.

Могу ти ставити длан на теме.

Угравирати епиграф о бдењу,

Бдења немају смисла без раскршћа.

Без распећа нерва.

Без бледости која се порађа кроз кљуцање слепоочнице.

Без целивања бриди у вени.

Без потраге за извором мелема

Прониклог на крајичку усне.

Веруј ми!”

Стихови песама ове збирке делују као аутоматско-асоцијативни низ који има за функцију да изненади читаоца и држи нашу пажњу у неизвесности да ли ће се у самим песмама догодити какав преврат у теми, мотивима и томе слично. Такође, стихови подстичу на запитаност о томе да ли ће се из позиције месечара прећи у динамику света и будности и на који начин.

Погледамо ли три песме које носе називе три преостала циклуса књиге: „Пролазност”, „Спознаја” и „Потписујем”, увидећемо да оне улазе у ред најлепших песама ове збирке. Пролазност је вечита тема, чију обраду Рудић показује на другачији начин, упоређујући човеково тело са пешчаним сатом у коме цури време, али човеку је дато да спозна да његово биће припада природи и свету и да се увек може развити као пупољак:

„Корени су у земљи закопани.

Гране дрвета спознаје очекују листавање.

Пролазим кроз четири обруча воде и ватре

Да бих оживела живот из пупољка.”

На крају књиге, јединство два бића и остављање туђих трагова на души, описани су у песми „Потписујем”.

Песникиња Рудић је млада уметница која ће тек развијати свој таленат и дар. У ишчекивању њених нових збирки песама, ова поезија је одличан повод да са њом пређемо границе овог света и погледамо на живот из угла поезије, са друге стране огледала.

Аутор текста: Милица Миленковић