ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Проф. Александра Радовановић: ,,Образовани, радознали, васпитани, самосвесни млади људи имају енергију која може да преокрене, побољша и улепша свет.”

  1. Генерацијама сте успели да усадите љубав према свом предмету. Која је Ваша тајна успеха код ученика?

Ученицима треба прићи са великом пажњом, љубављу и ауторитетом иза којег мора да стоји самопоуздање у своје способности и знање. Младим људима које образујемо треба дати могућност избора да ли ће да поверују свом професору који му преноси знања, мада је прецизније рећи који му показује како да до знања дође. Поверење у професора се стиче временом. Ауторитет не значи изазивање страха код ученика, већ стварање поверења да је тај професор способан да води ученика кроз процес образовања. Када ученик схвати да је његов наставник добронамеран и да му је циљ знање, онда је атмосфера за рад пријатна и инспиративна.

  1. Већ сте искусан професор – шта Вам још увек представља задовољство, а шта изазов код предавања у школи?

Упознавање са сваком новом генерацијом увек изазива осећај запитаности и неке врсте неизвесности у вези са тим каква ће бити та нова генерација. Када предајем одељењу током читавог средњошколског образовања, током година пролазимо кроз различите фазе, јер сваки узраст носи своје специфичности у зависности од психо-физичког стања учениика, социјалних околности, стања у држави и слично. Дакле, бројни спољашњи и унутрашњи чиниоци креирају процес образовања. Када се из године у годину сусрећемо у учионици, добро се упознамо, навикнемо једни на друге, знамо слабе и јаке стране – и они моје и ја њихове. Када треба да преузмем први разред, онда увек са нестрпљењем очекујем да их упознам и бројна питања чекају на одговор: да ли ћу им бити добар професор, да ли ће ме разумети, да ли ћу умети да одговорим изазовима које свака нова генерација носи, да ли ћу пробудити радозналост и жељу за учењем и сазнавањем нових ствари, да ли ћу им пренети љубав према књижевности…

  1. Да ли је посао просветног радника данас мисија, посао или, пак, нешто треће?

Све заједно. Свакога часа просветни радник је на једној врсти сцене, изводи истинску представу у којој су публика ученици чији поглед и пажњу наставник треба да привуче и што дуже задржи. Пожељно је да и ученика изведе на ту „сцену” и да што мање буде присутан монолог, а што више дијалог, дакле, размена мишљења и информација. Онога тренутка када наставник стане пред своје ученике, он и својом појавом и својим гласом утиче на њих и свестан је да га многе очи посматрају, али и процењују у сваком сегменту те појаве. Сличан је ефекат и сада када се део наставног процеса обавља „на даљину”. Без обзира које виртуелне платформе користимо за учење и држање наставе, онај који је стуб и креатор читавог тог процеса је наставник.

  1. Ученици Ваше школе су до сада остваривали запажене резултате на државним и међународним такмичењима. Како изгледа организација рада са младим ученицима-филолозима?

Друга крагујевачка гимназија годинама уназад уписује, између осталих смерова, одељење обдарених ученика Филолошке гимназије. То су обдарени, али можемо рећи и одабрани ученици, с обзиром на то да они полажу посебни пријемни испит из српског језика и енглеског језика. За овај смер се опредељују ученици са посебним склоностима за учење и проучавање књижевности, српског и страних језика. Изузетне резултате постижу на тим пољима и готово да нема школске године а да се ученици и њихови наставници-ментори не докажу успесима на највишим нивоима такмичења на Књижевној олимпијади, тамичењу из српског језика и језичке културе, лингвистике, рецитовања, литерарног стваралаштва, драмске секције. Учествују у бројним пројектима у земљи и ван Србије, путују по Европи као стипендисти и учесници омладинских кампова. Организују трибине, представе, књижевне сусрете, јавне часове и студијска путовања. Ученици филолошких одељења су талентовани, али таленат сам по себи није довољан ако се не бруси и не усавршава. Са оваквим ученицима, који су често индивидуалисти, треба доста умешности и ићи корак испред њих, да бисмо могли да их усмеримо у правцу који је за њихово даље учење добро и корисно. Дати им слободу и простор за креативност, али подупрети их својим знањем и инвентивношћу, ако негде застану.

  1. У својим научно-истраживачким радовима Ваши ученици, између осталог, тематизују феномене порекла назива основних плесних корака, назива раса паса, наслова хорор филмова, стрипова. Како се ученици опредељују за овако занимљиве и, неки ће рећи, необичне теме?

Ученици имају слободу да изаберу језичку област или појаву која им привлачи пажњу и коју желе да проучавају. Често им у том одабиру помажу афинитети које имају, неки хоби, спорт, занимање. Обавезно им се предочи да је истраживање било које језичке појаве процес који траје. За сваки од награђених радова било је потребно неколико месеци рада који се састоји из више фаза. О темама се најпре разговара и размишља да ли је могуће и на који начин обрадити и шта желимо да постигнемо, покажемо или докажемо тим радом. Раде се анкете, тражи литература, прегледају библиотечки фондови, трага се за материјалом на интернету, листају се часописи, прате слична лингвистичка истраживања, размењују се искуства. Када се скупи грађа и дефинише циљ рада и полазна теза, настаје онај мукотрпнији део, где долази до изражаја ученичка систематичност, интелектуална издржљивост и жеља да се дође до краја истраживања, а то је завршен научно-истраживачки рад. У том сегменту је изузетно важна улога ментора који не сме да се наметне својим знањем и ауторитетом и да „поклопи” рад ученика, већ да га усмерава, бодри, помаже да се превазиђу препреке на које се увек наилази приликом оваквог рада. Не заврши се свако истраживање са успехом. Било је случајева да ученик почне са истражвањем, али онда увиди да нема довољно материјала или да почетна замисао не може да се реализује на добар начин. Радови не смеју да буду произвољни и половични. Ученици савладавају технику писања научног рада, науче да разликују цитат и плагијат, како да користе литературу, шта су референце, фусноте, како се наводи преузети материјал, табеле, графикони, слике, фотографије, како се обликује рад у техничком и графичком смислу, како треба да буду распоређене стране, пагинација, како да изгледа насловна страна и слично. Наравно, садржај рада је најважнији, али и остали детаљи морају бити прописно уклопљени. Ово су драгоцена искуства и сазнања која ученицима вишеструко користе када оду на факултет, а и касније. Конкурисање за било који пројекат подразумева научно истраживање које ће оправдати неки пројекат и могућност његове реализације.

  1. По Вашем мишљењу, шта је највећа опасност, а шта највећи потенцијал у очувању матерњег језика?

Опасност је незнање и тврдоглаво упирање да се у том незнању остане. Брине ме пристајање на плитко размишљање о значају очувања матерњег језика. Школа је спутана бројним реформама које никако да крену узлазном линијом, него се вртимо у круг тражећи суштину процеса које не разумемо увек. Реформа није лоша, увек је пожељно мењати ствари и појаве са намером да се побољшају и усаврше, али слика мора да буде много шира. Језик мора стално да се усавршава и учи, а школа је најпогодније место за то. Наш језик је специфичан због писма, фонетских и морфолошких конструкција које су препознатљиве и предмет су проучавања лингвиста и филолога, широм света. Треба да смо поносни на ту чињеницу.

  1. Јесмо ли као народ зрели да поведемо интензивнију политику очувања језика и ћириличног писма?

Наш језик ће се мењати, као и сваки језик. Мењао се и раније. То је сасвим нормалан и очекиван лингвистички процес. Све друштвене структуре се мењају, све што чини особеност једног народа мења се, језик иде „у пакету” са свим тим промена и не треба се плашити, нити тражити скривена значења и зле намере у томе. Ако бисмо кренули да анализирамо речи које свакодневно користимо, изненадили бисмо се колико је позајмљеница у нашем речнику, а да тога нисмо ни свесни, мислећи да су све те речи „наше”. Неке речи улазе у наш речник, неке излазе и престају да се користе и у личном и у друштвеном смислу. Што се тиче писма, Устав је јасно прописао да је наше писмо ћирилично, а колико ћемо  га (са)чувати, зависи од много чинилица. Морам да напоменем да се и наше писмо мењало, мењао се облик слова и његова фонетска вредност. Да оно није пролазило кроз реформе, данас бисмо имали много више слова.

  1. Шта мислите да је главни изазов савремене лингвистике када је реч о српском језику и у ком правцу предвиђате да ће се она кретати у будућности?

Лингвистика има бројна поља истраживања, једно од њих је примењена лингвистика, а то је и ученицима најзанимљивије, јер је опипљиво и лакше могу да се повежу са истраживањима и тумачењима конкретне употребе језика. Нема сегмента људског деловања да није повезан са језиком, па у том смислу, за лингвистику има места свуда. На факултетима који проучавају ову науку постоје предмети као што је „Савремени токови у лингвистици”, што значи да су наши факултети и наши научници усмерени ка праћењу савремених научних достигнућа. Ми имамо уџбенике за лингвистику, чији су аутори наши научници, то је важно истаћи, јер говори о зрелости катедри које се баве овом науком.

  1. Да ли је утицај интернета, медија и разних друштвених феномена на језик процес који је могуће зауставити? У крајњој линији, треба ли тај процес заустављати?

Спољашњи свет утиче на формирање нашег унутрашњег света. Није пресудан, али у великој мери присутан је утицај медија које сте навели. Нарочито су том утицају подложне млађе генерације које немају довољно изграђену самокритичку свест о утицајима са стране и подложни су прихватању којечега. То се односи на моду, музику, игрице, филмове, уопште на стил живота, а у то се укључује и језик. Ако слушате са стране разговор младих, чућете бројне нове изразе, узречице, поштапалице, акцентуацију која не одговара нашој акценатској норми. Подражавајући музичаре са енглеског говорног подручја, неки наши извођачи своје песме отпевају тако да тешко препознате речи које су употребљене, јер је њихова акцентуација карикатурална, а они мисле да су напредни и иновативни. Зато је потребно имати знање које се стиче кроз образовање, да бисмо развијали критичку свест о садржајима који се нуде кроз медије а чији смо свакодневни корисници.

  1. С времена на време чујемо питања попут оних Како то да је правилно Миличин, а сви говоре Милицин? Дакле, да ли је задатак норме да прописује језичка правила или да пописује промене у језику? Шта је најприхватљивије решење?

Граматика је ствар договора на високом научном нивоу. Језик није окамењена структура која се не мења, већ се динамички прилагођава времену и потребама говорника, нарочито у сферама лексике и терминологије. Разлог за те промене је развој друштва, науке и технологије. Уз све промене, језици успевају да остану у равнотежи кроз промене које настају, а у то спадају и договори о томе како ће се нешто писати и које језичке промене ће дата реч поштовати. Пратећи историјске промене у језицима, можемо да уочимо да се језик не распадне и не нестане под дејством тих промена, већ као да има способност саморегулације која спречава да промене оду предалеко и униште језички систем. То је непрекидан процес и сачињава живот језика.

  1. На Балкану је специфична ситуација када је реч о српском, хрватском, црногорском и босанском језику. Да ли то треба разумети као лингвистичко или као политичко питање? Какав је Ваш став о томе?

Да бисмо разумели ситуацију у вези са језицима који су некад били „под капом” југословенства, треба познавати историјске промене и узроке и последице уједињења и разједињења балканских језичких група. Ако се вратимо у прошлост, а сматрам да је то национална обавеза сваког писменог Србина – да упозна историју свог писма и језика, видећемо да су политичке и верске прилике крајем 9. века условиле настанак старословенског језика из којег су изникли језици који су водили до данашњег језика. Можемо, у том смислу, да кажемо да је језик политичко питање, али прецизније би било да кажемо да је биолошко, социолошко и психолошко питање.

  1. Имате ли неки савет за младе људе који су нови на пољу лингвистике, као и за оне који су тек решени да на то поље закораче?

Младим лингвистима, а и онима који то нису препоручујем да стално уче и образују се. Процес стицања знања треба да је непрекидан и да се не везује само за формално образовање, односно стицање дипломе. Необразовање је опасна ствар и незнање је оружје којим могу бити повређени многи. Треба упознавати друге језике, земље и народе, друге културе, историју и уметност, читати што више. Пре тих интелектуалних авантура, треба себе добро утемељити у сопственој спознаји и имати свест о томе: ко смо, шта смо, одакле смо, где идемо и где се враћамо. Живот је изазов и живот је дар. Образовани, радознали, васпитани, самосвесни млади људи имају енергију која може да преокрене, побољша и улепша свет. Имам велико поверење у сваку генерацију матураната коју испратим и надам се да они имају поверење у себе и своје могућности.

Разговор водио: Милан Радоичић