ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Поезија Милене Ђукановић

Љубав, Нада, Вера, Срећа

Као Љубав ништа не плени, не јача!

Као Нада, ништа не буди, ни не рађа!

Као Вера, ништа не зари осмех од најгорег плача!

Као Срећа, ништа тако не зрачи као утроба мајке која се порађа!

Попут искре Божја Љубав снагу даје!

Попут залуталог јагњета Нада буди пут спаса!

Попут неверног Томе Вера животу смисао придаје!

Попут нежељеног и изгубљеног чеда,

Срећа тка љубав око његовог паса,

Слушајући пој анђеоског гласа!

Српске светиње

Српске светиње у пламену,

Косово завијено болом,

Туга се чита на сваком камену,

А Срба све мање за истим столом.

Боже, чујеш ли вапај наших душа,

Докле крви на овом тлу?

Да ли нас то и даље Бог куша,

Да истрајемо упркос злу?

Не чинимо недела иста!

Не будимо као они!

Нека нам душа остане чиста!

Нек нам победничко звоно звони!!!

У души радост буди

Ако неко закуца на врата ваша,

На Божићна света јутра,

Нек и њему буде пуна чаша!

Јер вам се смеши срећно сутра!

Све нас Бог воли и за живот моли!

Да не будемо срца зла!

И далеко од нас буду боли,

А љубав уздрма под нама сва тла!

Христос се роди!

Ка спасењу води!

Пун милости за све људе!

У души нам радост буди!

Буди човек и ником не суди!

Небеска Србија

Косово ко завет, Небеске Србије,

Косово ко значење и пламен,

У срцима нашим племенита рода јуначка крв бије,

И заувек, Бог чува, сваки њен камен

Јунаци, ко они из времена Светог Лазара,

Данас воде битку љуту,

Не да мајка Србија, да нам се Грачаница разара,

Јер овај поносан народ је на Божијем путу

Тај пут је једини али узан,

Јер широки води у безнађе,

Душманима је поглед изгубљен и празан,

Јер њих само ђаво може да пронађе и снађе

Лаж и насиље, добром не воде,

Очи гладне, да туђе приграбе,

После боја Косовка девојка рањеном даје воде,

А данас, душмани руше и пале српске светиње и тарабе

Никад. Онај коме су крваве руке,

Спрати грех и злочин не може,

Јер, слепи и код очију својих, неће заобићи адске муке,

Њихов грех је дубоко урезан у свакој пори властите коже.