ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

ПОЕЗИЈА КОЈУ ЋЕ СВИ ЦИТИРАТИ

(Александар Семакин: Саплитање о небо, НБ „Данило Киш“, Врбас, 2020)

За Александра Семакина и његову поезију слободно можемо рећи да се ради о аутору који свој песнички пут гради сталожено и смерно, готово трудбенички прилазећи поезији и стилу, трагалачким напорима проналазећи  решења која указују на узлазну путању у песничком изразу, темама и идејама којима се бави. Тако је од његове прве награђене збирке Калемар (2007), преко друге, такође награђене, Поезија Сибира (2011), до већ сада треће збирке песама која нам у односу на претходне две књиге доноси стилски другачијег песника, изграђеног версификатора који пева о новим, али и старим темама на посве другачији начин.

Не можемо се отети утиску да прва песма његовог првенца Калемар и прва песма најновије књиге Саплитање о небо, кореспондирају мотивом трске као метафоре човека: „Трска сам која мисли/ Мисли о теби“ ‌‌‌‌‌‌|| „Човек је само трска што бунца“. Управо ово померање позиције са лирској „ја“ на лирско „он“ значи и померање перцепције сагледавања ствари са субјективног на објективно, са унутрашњег ка спољашњем, са интимног на заједничко. Дакле, десет година касније у песништву Александра Семакина много тога се променило.

Прешавши са слободног на везани стих, са неуједначеног на конкретни метар, са вишестиховних на сонетну форму, он је сада кренуо за својим претходницима, учитељима из Врбаса, пошао је трагом Деветака, Сладоја и Зубовића и поставио пред собом тежак задатак: бити на висини домета њихових поезија, а остати самосвојан и сачувати своју поетику!

Кроз четири циклуса збирке: „У зимско јутро залазак сунца“, „У тишини и непевању“, „У бунар лудила непресушан“ и „У мраку што те скривао густом“, који почињу прилогом „у“ указано је на замишљене просторе који сами по себи симболизују хладноћу данашњице коју песник осећа и о којој нам пева. Отуда се на зимско јутро и залазак сунца, надовезују тишина, непевање, бунар лудила и мрак. Сматрајући ове речи кључним у сагледавању идеје збирке, песник их је поставио као оне препреке о које се човек саплиће када мисли о небу и верује у небо.

У првом циклусу збирке индивидуа поистовећена са трском („Једна сламка међу вихорове“, П. П. Његош) осуђена је да посматра залазак сунца у зимско јутро чиме је изрекнута највећа истина нашег времена и друштва у којој изгубљени идентитет свакад бива подупиран немогућим сванућем, одсуством топлине и самилости међу људима, „слободним робовима“. Али и поред свега тога та трска шири светом идеале и тражи смисао у свом веку. Оваквом пролошком песмом, Семакин нас уводи у свој песнички свет који ће нас на наредним странама у одређеним временским интервалима („зора“, „по сванућу“, „подне“, „ноћ“), дочекивати јако набијеним емоцијама човекове пролазности у тренутку, небивања и небитисања, меланхолије и томе слично да би се све завршило стихом: „Ништа смо, а ни то нисмо.“ Филозофија негирања у сталном је преплитању са трунком светлости – овде минус присуство мотива Сунца не значи и његово непостојање. Оно овде значи слутњу, жељу и чежњу којом би светлост открила небо изнад, а на земљи човека. Други циклус бави се песмом као темом, песник прелази са лирског „ми“ на „ја“ поистивећујући се са песмом: „Зашто да имам путању/ Кад могу бити незавршена/ Песма што звучи савршена/ У тишини и непевању.“ Сунце се сада преобратило у тишину „једину светлу истину“, у мотиве ћутања и силажења у дубине занемелости над стварношћу, над животом и једном посебном меланхоличном егзистенцијом. А излаз из те туробности сазнаћемо одмах даље, у песми „Побуда стиховања“, баш долази са песмом која је свест о свему, једина истина која разоткрива мрак мора по којем плови савремени Одисеј. Но и „поезија су мртве речи“ и њу ће сви цитирати, а не писати како је то рекао велики Бранко Миљковић. Ни ту нема ватре, поезија је ништа, а опет постаје парадоксом изреченог, јер ова песма „Поезију ће сви цитирати“, формом постаје обрнуто сразмерна идеји негације, постаје супротност тами и мртвилу о којем се у њој пева. Трећим циклусом збирке конкретизован је бунар лудила у који смо сви ми бачени: кроз метафоре ријалитија, синтагму „цар је го“, антисловенске тезе итд. очитавамо време у којем живимо и сазнајемо чиме је мотивисан мрак о којем песник пева у збирци: „Даде ми Бог да видим/ (И неизмерно му хвала)/ Чега се паметан стиди/ А поноси будала.“ Двема песмама „Застани“ и „Бежати“ које стоје једна уз другу у рукопису, контрастом  је описана идеја безизлазности или могућности одласка некуда где се може побећи са коридора самоће. Последњим циклусом збирке „У мраку што те скривао густом“ померен је концепт са колективних страдања на индивидуални лични план и обраћање замишљеној драгој која је скривена у мраку века или тачније која је замишљена Мадона, свеприсутна сила аниме: „А тебе баш брига, ти си свуда/ За тебе је и свет непостојан/ Ја овде и тамо недостојан/ И заправо нигде и никуда.“ Бог који се смеје и Богородица која не брине – то су слике неба над савременим човеком, трском која се саплиће о саму себе давајући смисао веку у којем живи, а из којег су одавно исељени основни религијски постулати: вера, нада и љубав. Насловна синтагма „саплитање о небо“ срећно је изабран носилац идеје збирке, јер се може читати и као мотивација за исписивање песама у смислу када се спотакнемо о симболику неба, Вечност, Правду и Добро, онда видимо како свет око нас изгледа, како је пао у амбис мрака који појединци само спотичући се (натерани да се осврну и погледају) могу да освесте.

Песме ове књиге исписане су сјајним стиховима, њиховој лепоти и значењу ништа не треба одузети нити придодати, но као антологијске макар да извојимо три: „Трска што бунца“, „Побуда стиховања“ и „Поезију ће сви цитирати“.

Збирка песама Саплитање о небо Александра Семакина самосвојан је и оригиналан допринос српској савременој поезији. Она стоји између српске књижевне традиције меланхоличних песника који су почетком 20. века певали о мртвилу, тамници и пролазности (Дис, Винавер, Ракић) и савремених песника које смо на почетку споменули, а код којих чини нам се резигнација није оволико интезивирана као у Семакина. Стога, својом херметичношћу и јасним концептом задовољавајући све естетске, етичке и сазнајне критеријуме, налазећи своје место у историјским токовима српске књижевности и подупирући њихово кретање новим правцима, те антологичношћу самих песама и целе збирке, књига Саплитање о небо сама се намеће читаоцима позивајући нас да кроз њу откривамо нове младе токове савремене српске лирике.

Аутор текста: Милица Миленковић