ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Побуна и преображај Ахмеда Нурудина

Роман ,,Дервиш и смрт” дело је једног од наших најпознатијих југословенских писаца – Меше Селимовића. Он је ово дело писао скоро четири године, у својим позним педесетим и како сам наводи ,,на раскршћу живота”. Дело је посветио својој вољеној супрузи, а тема и идеја романа, као и многих других, јесте ,,тражење среће”. Роман се може сматрати аутобиографским – кроз призму главног јунака писац нам открива и даје себе, своје погледе на свет, сумњу, страхове и незадовољство. Селимовић нас наводи на преиспитивање себе самих и пута за којим трагамо, не само за срећом, већ и за дубљим смислом живота. На том путу откривамо себе, наилазимо на потешкоће, а патња и страх су неизбежни.

Да би човек доживео прочишћење, прво мора да пати. Овај редослед је непроменљив и нужан. Потребан је одређени сплет околности и догађаја да бисмо се ,,пробудили” и замислили над нама самимa и над својим судбинама. Многи од нас сматрају да су пронашли себе, да су разумели свет, али се неретко преваре. Снажан човек је онај који сузбија сопствену природу и ограничава себе ради нечега бољег, што нам говори једна од порука романа.

Многи људи повлаче се у себе онда када настане борба и када бива најтеже. Наилазе на потешкоће, падове, неразумевање и одбаченост околине, као и наш главни јунак, али  малобројни су они људи који до краја остају доследни себи и својим принципима. Управо је у томе величина и достојанственост дервиша Ахмеда Нурудина. Промена се дешава онда када Ахмед сазнаје да је његов брат ухапшен и да власт ипак није нама наклоњена. У том моменту, када му се цео свет срушио, доводи у питање моралне вредности и схвата да је у трагању за собом заправо изгубио себе. Схвата да је текија само један сегмент, да је допуштено да људи живе другачије од нас и да је сваки начин живљења оправдан.

Нурудин је годинама потискивао своје жеље, а неки ликови романа их у њему самом поново буде, као што је то, на пример, Хасанова сестра. Ахмед је донекле свестан тога да не може да се промени из корена јер би морао да мења историју, што је немогуће. Да би био оно што није сада, морао би да заборави све што је икада научио и сматра апсурдним  жаљење за нечим што је могао бити јер да је требало то да буде, био би.

Да ли и највећи верници, како сам наводи ,,Бољих од мене је било, али вернијих није”, имају ту ,,привилегију” да се побуне? Одговор на то питање дају нам и поруке и јунаци. Љубав је та која нас покреће и једино тада човек није на губитку јер што је више даје, више је добија. Нурудин није довољно волео и поштовао себе и своје жеље, због тога креће на пут промене и преображава се.

Писац нам кроз споредног, али не и мање вредног лика, Хасана, открива свој закључак и истину која није субјективна, као што је Ахмедова – ,,Живот треба живети, радуј се животу!” Хасан нам уноси потпуно нову емоцију, нов и прихватљив начин живљења. Он је заправо интригантан лик који пркоси законима и времену у коме живи јер је безвремен. Не занима га шта други људи мисле о њему, он трага и ствара своју срећу и живот. Увек је добро расположен, води уобичајене разговоре, не везује се за материјално, лако крши правила своје породице и јавно их брука. Упркос томе, он је позитиван лик јер трага за истинским смислом живота и срећом, али ипак, на несрећу других. Нурудина, у мањој мери, можемо упоредити са Раскољниковим јер крши моралне законе и изневерава очекивања других ради себе.

Свако поглавље почиње неким одломком из Курана, с тим што прво и последње поглавље почињу истим одломком, чиме стичемо утисак завршене приче, односно, целине. Занимљиво је то што је основа муслиманске вере управо животни период светог пророка Мухамеда који се у својим четрдесетим годинама налази на раскрсници живота.

Стварност је врло субјективна и привидна. Чула заваравају. Вечност је непроменљива и статична, самим тим и боља. Даје одговоре на сва питања јер је универзална и безвремена, због чега се готово сви читаоци поистовећују са главним јунаком. Сваки човек трага за срећом, али вечито трага за оном истинском, непролазном. Тако је наш главни јунак много пута био искушаван, испитиван, на тренутке збуњен и несрећан, али је то неопходан процес уколико желимо да доживимо прочишћење и будемо бољи. Патња ослобађа, а бол лечи. Сваки човек има право да буде срећан, а пут који га води до среће сам бира.

Аутор текста: Анђела Вуковић