Песничка разгледница из Сремских Карловаца или ,,Овај градић безброј красних лица има”

Ненад Грујичић: ,,Сремскокарловачке терцине”

Између две сјајне фотографије на предњој и задњој корици књиге ,,Сремскокарловачке терцине” Ненада Грујичића стала је једна невероватна збирка песама каква се по први пут јавља у нашем песништву. Збирка је исписана једним посебним животним и песничким искуством како аутора књиге, тако и места Сремских Карловаца и свих оних душа, које су на културан начин оставиле свој запис и траг на овом простору. На фотографији на предњој корици књиге, чији је аутор Ненад Грујичић, виде се голубови на делу крова старе апотеке породице Штрасер, саграђене 1890. године, на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима, а на задњој корици ауторке Милене Грујичић затичемо песника поред старог платана у порти Доње, Српске православне цркве Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, подигнуте 1719. године на темељима старе, први пут поменуте 1599. године. Између два симбола, голубова и платана, врхуне песме ове збирке, метафорички омеђивши простор слободним летом и коренима, птицом и дрветом као снажним изворима енергије који најбоље описују Сремске Карловце као духовни простор укорењен у једно национално биће, али и уздигнутих грана и крила којима се сам винуо у небеса архетипски постајући место песничких и боемских ходочашћа.

Именицом терцина у наслову књиге, одређена је доминантна строфа ове књиге, а то је строфа од три стиха који призивају симболику броја три као светог броја који указује на постојање Оца, Сина и Светога духа, архетипског броја плодности, креативности и наглашене духовности. Грујичић је један од најбољих версификатора у нашој поезији што је поново и доказао овим песмама, складношћу и херметичношћу стихова, строфа, песама, циклуса и целе књиге. Тиме је направио круг као магијско место у којем се очитава и из којег се ишчитава простор Сремских Карловаца.

Невелики број песника одлучује се да афирмише простор кроз своју поезију. Песник Грујичић је на трагу Бранка Радичевића који је први певао о Стражилову, а потом и на трагу целе једне линије стражиловаца. Част је и задовољство и ауторке ових редова што је књига посвећена једном месту у коме је већ деценијама Грујичић остављао свој траг и печат, дошла баш на њену адресу попут својеврсне разгледнице којом аутор узвраћа на раније послату разгледницу у виду збирке песама ,,Испоснице” из Сврљига, једнако посвећене историјату места где она живи и ствара.

,,Сремскокарловачке терцине” подељене су на пет циклуса: „Са извора”, „Карловачки мотиви”, „Сремскокарловачке каже”, „Стражиловски портрети” и „Вино и песма”. Први циклус и збирку отвара пролошка песма „Годишња доба”. Сви циклуси имају обједињујуће теме и мотиве творећи једну предивну позорницу културног прегнућа и уздигнућа вишевековних Сремских Карловаца. „Годишња доба”, својом сменом у песми, чине оквирни понаваљајући хронос ове књиге којим песник Грујичић поручује да се све збива у протоцима времена, да је пролазност и обнављајући дах природе оно у чијем контексту једино може да се искаже сремскокарловачко битије које одолева коначном заустављању у једном вишем, духовном смислу, а тај смисао управо је одређен културолошки и духовно – он се очитава у детаљима простора, споменицима, симболима и животима оних који као какви протагонисти дефилују улицама Сремских Карловаца чак и када нису ту. За песника је извориште свега у оним местима која чувају тајну православља (икона, студенац „Патријарховац”, Саборна црква Светог оца Николаја, крипта Горње цркве/манастир Ваведења Пресвете Богородице, порта Доње цркве Сремскокарловачке, крст). У песми „Чесма Четири лава” Грујичић пева:

„Када песник, ил’ намерник, на Бранково коло дође,

жедан песме, намах приђе старој чесми да попије

добре воде у градићу стражиловске метаноје.

Промени се све у глави чаролијом поезије

и путник на први поглед заљуби се у тај градац

узнесен у снази духа, културе и историје.”

Ови стихови неминовно подсећају на чувене стихове Војислава Илића Млађег са Зејтинлика: „Незнани туђинче кад случајно минеш/покрај овог светог заједничког гроба…” – успоставља се веза између статике места крај којег се не пролази само већ се ту и свраћа. Разлог повратку том месту је да би се напило воде живе: било да је то вода историје страдалничког српског народа како је на Зејтинлику у Солуну или вода песништва и културе на чесми „Четири лава” каква је она у Сремским Карловцима.

„Сремскокарловачке каже” и „Стражиловски портрети” заузимају највећи део збирке и чине њен основни животни, разиграни и разбокорени језички амбијент, где познати задужбинари, песници и уметници изнова проживљавају своје тренутке у Сремским Карловцима и Бранковом колу кроз призму лирског субјекта, песника Ненада Грујичића, најчешће њиховог домаћина и савременика. На крају, књига се затвара „винским песмама”, јер је вино један од незаобилазних мотива овог поднебља.

Последњи стих у збирци гласи: „љубав никад уминути неће” што је својеврсна оквирна порука ,,Сремскокарловачких терцина” Ненада Грујичића. Иако се годишња доба смењују, иако „људи кратко живе, а свашта знају”, једино љубав све обнавља и никада неће нестати. Поготово не љубав према животу која је своје небо пронашла у једном малом месту у Срему и позвала на исписивање најлепших песничких страница историје српске књижевности. На тим страницама и име Ненада Грујичића јесте оно име песника, уредника и директора Бранковог кола који са пуним поштовањем афирмише место у којем ради и ствара. Свакако „овај градић безброј красних лица има”, а једног од тих красних лица јесу дело и лик песника Ненада Грујичића о чему најбоље сведочи и збирка песама ,,Сремскокарловачке терцине”.

Аутор књижевне критике: Милица Миленковић