ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

НОСТАЛГИЈА – Ненад Костић

Као дете сам се разболео

од туге и страха.

Кидао комаде коже

са усана и памтим

лизање трагова соли, самоће.

Још увек ходам и седим

на прагу тражећи топлину.

Бауљао сам у усамљености

као на мелодију трубача.

Било ми је хладно, закопчао

сам оковратник и легао.

Трубе су се огласиле,

тама ми је пробила капке.

Високо над плочником

слике лете, показују руком.

И оделећу саме у носталгију

као бледило на прозорима.

Птице ме више не прелећу,

самоћа виси на зидовима.

Слух дрхти од удаљених

громова куће мога оца.

Речи горе слабом снагом

као волови за плуговима.

Сада под отвореним небом,

сањам о меланхолији.

Као дете сам се разболео

од туге и страха.

Кидао комаде коже

са усана и памтим

лизање трагова крви, самоће.

Још увек волим и седим

на прагу тражећи топлину.