ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Ништа се не подразумијева!

Ништа се не подразумијева, на свему треба да си захвалан!

Киша пада и ти си опет незадовољан. Киша је крива јер не можеш да идеш на трчање, сувише је хладно и клизаво. Недеља је, радње су затворене, а те би се баш једе сладолед. Опет си незадовољан и сви су ти криви. Плата касни и ти не можеш да пођеш на прославу гђе ће бити сви „битни људи“, опет си љут и опет си незадовољан. Тако, дан за даном, мјесеци, године…ти си и даље незадовољан и несрећан. Кажеш све је против тебе и држава и систем и родитељи, партнер, па сви. Из те позиције желиш да имаш више, желиш новац и пут за Кубу. Јако желиш ту Кубу, али никако да се све коцкице сложе. Кажеш себи „када одем на Кубу, бићу срећан, тада ће све доћи на своје. Сликаћу се, објавићу 100 сторија и сви ће да виде како је мени добро и какав сам срећник“. Е, стани ту, баш ту код планова „да ћеш бити срећан“, јер знаш шта „нећеш“. Не зато што не заслужујеш Кубу, одмор и срећу, већ што не умијеш да будеш срећан. Онога дана када слетиш на Кубу неће бити присутна срећа јер ћеш себи рећи „подразумијева се да будем ту, напорно сам радио“.
Запамти: НИШТА СЕ НЕ ПОДРАЗУМИЈЕВА, НА СВЕМУ ТРЕБА ДА СИ ЗАХВАЛАН!

Свој фокус треба да усмјериш на људе, предмете који су сада ту, који овога минута чине твој живот. Било то да су твоји родитељи, партер, ђеца, колеге са посла (па чак и оне са којима се не слажеш), јер ипак су са разлогом ту, дио твоје офлине мреже. Да би коначно био срећан и успио у животу, мораш да застанеш и да се захвалиш за све што САДА имаш. Киша пада. Ок пада, па шта ако нијеси пошао на трчање, упали маратон омиљене серије, сигурно у кући имаш нешто за грицкање и уживај у остатку вечери. На тренутак стани и замисли да си срећан, срећан си јер си ЖИВ. Знаш колико људи би у овом тренутку дало све да могу да изађу из болничке постеље и да осјете мирис децембарске кише? Да ли знаш колико њих на Онкологији са стрепњом чека доктора да их прозове и саопшти им дијагнозу.

Проблем твој и свих нас је што свему приступамо арогантно као да смо једино ми битни и као да све што имамо је ту јер тако мора. Е, па не мора. Свједоци смо шта се протеклих дана дешавало у Албанији. Породице су нестајеле у само пар минута.

Ништа се не подразумијева, ни плакар са гардеробом, ни кров над главом, ни ауто, ни посао, ни особа коју волите, али због поноса данас јој нијесте рекли то. Ништа није наше, све је ту да нам олакша живот, али није наше.

Сигурно никад се нијеси захвалио за капут или јакну коју имаш, нијеси се захвалио за ћебе, јастук, вечеру на столу, ни за тај сто на ком можеш да ставиш ту вечеру. Мислиш зашто се захвалити па вриједно радим за то! Е, само замисли неку природну непогоду, као поменути земљотрес у Албанији или поплаве у Србији прије пар година. Тек тада би ти фалио и тај капут који је изашао из моде и јакна коју ћеш „као сирочић“ и ове године морати носите јер немаш за нову.

Запамти, ако сада нијеси срећан са овим што имаш, нећеш бити ни тада када оствариш све снове. Пакао настаје тада јер глад узима маха и никада сит бити нећеш.

Људи и ствари се не подразумијевају, на њима треба да смо захвални!

Драгана Б. Мијушковић

Извор: https://ladydragond.home.blog/