ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Не постоји клик којим можемо да постанемо гости библијске приче

Проф. др Предраг Драгутиновић је редовни професор на Православно богословском факултету Универзитета у Београду. Основне академске студије завршио у Београду на ПБФ-у, магистарске студије завршава на Теолошком факултету Универзитета у Берну, док је докторске студије завршио на Теолошком факултету Универзитета у Атини и Београду.  

Већ вековима уназад Библија је на ,,испиту” из угла човека и чини му се као не сасвим докучива. Старозаветна и новозаветна наука као теолошке дисциплине су заправо кључ разумевања Библије, поред светоотачких списа.

О Светом писму Новог завета, новозаветној науци, Библијским недоумицама не може нам нико дати боље одговоре од професора Предрага Драгутиновића који је своје студије и каријеру посветио новозаветним списима, и управо са њим о томе разговарамо.

  • Од настанка Библије па на даље, људи су имали тенденцију ка разоткривању и тумачењу библијских прича. Да ли је Библија још увек мистерија за савременог човека?

Када кажемо „од настанка Библије“ морамо ближе одредити шта подразумевамо под тим. Наиме, библијски текстови настајали су вековима и у разним фазама историје поседовали су различити степен ауторитета. О „Библији“ Старог и Новог Завета као Светим списима канонизованим од стране Цркве можемо говорити тек од 4. века после Христа када се може датирати утврђивање канона, ограниченог броја јудејских и хришћанских списа, Библије. У том смислу „разоткривање и тумачење“ библијских прича подразумева разне процесе, нпр. егзегетски захвати унутар јудејских списа (разни текстуални слојеви једне књиге или корпуса књига), потом је јудејске списе требало прочитати у светлу искуства догађаја везаних за живот, смрт и веру у васкрсење Исуса Христа и сходно томе их протумачити; или питање како прочитати јудејске списе у контексту грчко-римске културе или хеленистичке философије што је био огроман подухват раних тумача Цркве. Библијски текстови су од самог почетка тумачили историју и стварност верујућих појединаца и заједница у светлу њиховог односа са Богом, али исто тако су сукцесивно били тумачени за нове историјске околности што их је такорећи одржавало у животу, кидало окове прошлости и чинило их увек актуелним и свежим. Библијски текстови јесу заправо историјски запис извесног сагледавања односа Бога и човека. Међутим, за оне који Библију виде као књигу живота и наравно сопственог живота, тај запис није архива, документ или споменик из прошлости, већ извор смисла живота и смрти, непресушни извор вере, надахнућа, утехе, наде … Од тога зависи и наш говор о „мистерији“ Библије данас. Библија се у нашој култури често екстремно сакрализује, мистификује и брендира на начин потпуно неадекватан интенцији библијских текстова. Библија се посматра као нека кодирана књига тајни, глобалних интрига, завера, апокалиптичних знакова и сл. То је у реду и као уметнички израз и као израз потребе човека за нечим оностраним, религијским, скривеним. Међутим, док је овако доживљена „мистерија“ Библије више извор забаве, узбуђења, интриге, задовољавања радозналости и сл., она по правилу не резултира оним што је главна намера библијског наратива, а то је промишљање сопствене егзистенције у светлу односа са Богом, другим људима, природом … Библијски наративи су осмишљавани као парадигме, инструкција, путоказ за конкретне животе појединаца и заједница … и то није ништа мања „мистерија“ у коју се погружава свако кога се Библија животно тиче.     

  • У књизи ,,Гностичка еванђеља” наилазимо на причу о начину проналска 13 кодекса[1] , судећи по наслову текст је садржао ,,јеванђеље по Томи” (један текст од 52 која су постојала) . Текст је класификован као ,,тајно Eванђеље”. Иако сте негде већ напоменули да су гностичка Eванђеља далеко млађа по настајању у односу на канонска Eванђеља која се налазе у канонима Новог Завета, али да ли овакве ствари могу уздрмати човека и како Ви сагледавате потребу људи да ,,верују или се обраћају” списима ван Библије? Шта бисте нам рекли  о појави ,,тајног Eванђеља”?

Гностичка Еванђеља, као и многи други ранохришћански списи који нису ушли у канон Библије, била су позната раним хришћанским писцима и црквеним оцима. Она су углавном потицала из извесних алтернативних или аванградних хришћанских кругова који су продукцијом таквог штива утемељивали свој идентитет, другачији од мејн-стрим хришћанства рецимо, или се пак дистанцирали од извесних учења и пракси Цркве. Гностици представљају такве интелектуално-духовне појаве, мада је заједнички именитељ „гноса“ или „гностицизам“ заправо покушај да се именује један историјски тешко ухватљив, разнородан и дисперзиван теолошки дискурс који су неговали неки парацрквени кругови. У оквиру историје ране Цркве ови феномени су истраживани и још увек се интензивно истражују. Савремена фасцинација овом авангардом може се објаснити духом времена: појачано интересовање за алтернативно, другачије, потиснуто, маргинализовано, експериментално, неконевенционално, на свим пољима науке, природно се одразило и на појачано интересовање за маргинализоване хришћанске групе у раној Цркви. То је врло позитиван развој и много тога се научило, разбијени су неки ранији стереотипи и показало се да се инкултурација хришћанства кретала различитим путевима и стазама. Свет ранохришћанских „апокрифа“ је веома богат и вишеструко интересантан за разумевање прошлости и садашњости. С друге стране, сензационализам који се данас прави од сваког пронађеног фрагмента неког „гностичког“ списа, указује на једну идеологију која се лукаво сакрила испод наведених интересовања за друго и другачије у раном хришћанству. Наиме, откриће и указивање на то друго и другачије се не посматра као део једног историјског процеса и сходно томе вреднује, него се сагледава као аргумент против нпр. званичног учења Цркве, догмата или црквених пракси. Постоји тенденција да се сензационализују сасвим нормална открића неког текста и да се он прогласи оружијем којим ће коначно бити срушена нпр. црквена вера, као што је то био случај са Јудиним Еванђељем или фрагментом о Исусовој „жени“. Поред идеологије која тежи да уруши и заљуља постојеће велике системе, попут Цркве, постоји наравно и маркетиншки трик који продаје производ. Религијско, онострано и метафизичко не престаје да провоцира људе, њихову  машту … Добро је да Библија буде у епицентру макар и на тај начин, пошто то бива добар повод да о Библији проговоре и они који су смисао свог живота везали за њену поруку и тако укажу на аутентичне интенције библијских текстова.

  • Свакако ништа мање интересантија тема за тумачење јесте Марија Магдалина о којој је писано и у гностичким списима али и у другим теолошким, начуним студијама.

Ви сте писали о њој на основу канонских Еванђеља. Ко је заправо Марија Магдалина и  да ли је устину она иста жена која је помазала својом косом ноге Господу и једна од првих жена мироносица која је видела празан гроб?

Лик Марије Магдалине је добар пример да се илуструје оно што сам говорио претходно. Један вековима потиснут и маргинализован лик, у савременој култури постаје најпопуларнија библијска фигура. Опет наглашавам да је то, с једне стране, добро и позитивно. Откривамо да су у прошлости постојали извесни културолошки механизми који су маргинализовали улогу жена у раном хришћанству. Међутим, када ме питате ко је „заправо“ она била и да ли је „уистину“ она била та која је дошла на празан гроб, осећам се прилично беспомоћно. Библијски ликови су до нас стигли као интерпретирани ликови уткани у текстове чија намера није била да испоруче историјске портрете актера, већ да их инволвирају у причу тако да се кроз њих изрази известан став, убеђење, симбол … то није пука деисторизација ликова, у смислу да они нису постојали или да је све везано за њих измишљено, али поново подесећам да библијски наративи нису настали да архивирају, поднесу рапорт, наброје факте, већ да позову на веру кроз учествовање читаоца у овој причи живота и смрти. Ми данас постављамо питања: да ли је стварно то тако било? Шта је од ова два контрадикторна извештаја истина? и друга слична питања. Али то нису питања на која су библијски текстови кадри да дају одговор, пошто они нису првенствено писани да би одговарали на таква питања, већ да би одговарали на питања: шта се мене тиче ово што читам? Где сам ја у свему томе? Могу ли ја имати удела у овом Царству Божијем, нпр.?  Да се вратимо на Марију Магдалину. Ми о њој „историјски“ не знамо готово ништа поуздано. Није коректно рећи, да је то само зато што је жена па су је мушки писци намерно потиснули. Постоји мноштво мушких ликова о којима не знамо готово ништа, нпр. из круга дванаесторице апостола. Није само у томе ствар, мада то јесте једна тема, не само феминистичке теологије. Нешто више података о њој нуде каснији списи, међу њима и гностички. Ту је тек трагање за историјским фактима немогућа мисија. Међутим, Марија Магдалина је фасцинација савремене културе и одједном се о њој „зна“ много тога. Спекулише се о најразличитијим улогама које је она могла имати у животу Исуса Христа и раном хришћанству. Све то може бити забавно, интригантно и узбудљиво, али за то не постоји никакав историјски, текстуални основ. Можда треба да се запитамо: зашто мене толико занима Марија Магдалина? Шта желим да знам о њој и зашто? и сл. Ја бих свакоме ко се занима за лик Марије Магдалине препоручио можда најбољу књигу данас на ту тему ауторки Јадранке Ребеке Анић и Ирене Север Глобан, Од Исусове ученице до филмске блуднице. Теолошко-културална анализа, коју је издао Институт друштвених знаности Иво Пилар у Загребу, 2018.

  • Да се вратим на теме које су нам ипак ближе, а можда и важније. У књизи ,,Који чита да разуме”, приказали сте тумачења неколико библијских текстова, а ја ћу ево издвојити  два па нам Ви можете рећи нешто више о томе.

Не знам шта бих у форми интервјуа могао рећи више од онога што сам написао о овим текстовима. Могао бих само да за ваше читаоце још једном сажмем основне теолошке поруке текстова које сте навели.

  • ,,Суд и праштање“ (Парабола о немилосрдном слуги у Еванђељу по Матеју (Мт 18,23-35) говори о Царству небеском, судњем дану и есхатолошком опроштају грехова).
    Ова парабола је подељена у три дела. У првом делу пред цара који је одлучио да разрачуна са својим поданицима доводе једнога од његових слугу (18,23–24). Под „слугом“ овде не треба разумети обичног слугу већ, сходно оријенталном начину изражавања, високог чиновника који је имао широка пословна овлашћења. Овај чиновник је успео да се задужи код цара десет хиљада таланата. Дужничка сума је толико висока да слуга није у стању да је отплати. Тада његов господар одлучује да се сума исплати тако што ће се продати све што дужник има, буквално све: биће продат он, његова жена и деца, највероватније у робље, и „све што имаше“ (18,25). Пракса продавања дужника са свим што поседује није била необична у источњачком свету. На тај начин је оштећена страна вршила страховит пристисак на дужника, његову породицу и околину. Нашавши се у безизлазној ситуацији слуга моли господара да га мало сачека и да ће му вратити „све“ што дугује (18,26). Код цара долази до изненадне промене става: он се „сажали“ на слугу „и пусти га и дуг му опрости“. Цар дакле не само да одустаје од своје првобитне намере, већ одлучује да слуги опрости сав дуг. За античке појмове опраштање оволиког дуга граничи се са немогућим. Само најбогатији људи антике могли су себи да допсуте да поклоне оволику суму новца. У другом делу пак исти човек коме је управо опроштен дуг од 10 000 таланата, проналази свога пријатеља који му дугује неупоредиво мању суму од 100 денара „и ухвати га и стаде давити говорећи: дај ми што си дужан“ (Мт 18,28). Истим речима којим је слуга непосредно раније молио цара да му опрости енормну суму новца, моли га његов пријатеља да њему опрости: „Причекај ме и све ћу ти вратити“ (Мт 18,29). Вредно је пажње да је ова молба била у оквирима могућег, за разлику од прве коју је слуга упутио господару: вратити 10 000 таланата је ван граница замисливог, док је вратити 100 денара свакако изводљиво. Међутим, немилосрдни слуга, заборављајући сопствену неприлику у којој је недавно био, доноси одлуку да пријатеља смести у затвор док не врати дуг (18,30). У трећем делу цар сазнаје шта се догодило (18,31) и позива слугу: „Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Зар није требало да се и ти смилујеш на свога пријатеља, као што сам се ја смиловао на тебе?“ Зар онај који је сам осетио праштање и помиловање и сам другима треба да пружи праштање и помиловање? Чињеница да слуга управо овај једноставан закључак није могао да изведе и да га преточи у животну праксу разгневила је цара. Он повлачи опроштај дугова и предаје слугу мучитељима „док не врати све што му је дуговао“ (18,34). Међутим, слушаоци треба своју пажњу да изместе из света описане радње и усмере је ка теолошкој поенти: „Тако ће и отац мој учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих“ (18,35).
  • ,,Два ножа“  (У Еванђељу по Луки читамо: ,,А он им рече: Али сада који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож. Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што је написано: И уврстише га међу безаконике. Јер што је за мене писано то се завршава. А они му рекоше: Господе, ево овде два ножа. А он им рече: Доста је“ (Лк 22,35-38).
    Питања су многа: Како разумети овај след ствари? Јесу ли ученици нешто погрешно рекли? Нешто погрешно разумели? И како разумети Исусове речи: доста је? Да ли у смислу: доста је два ножа, или пак: доста је, прекидамо разговор? Извесно светло на ова питања може бацити једна епизода у Лк 22,49–51. У ствари овај, у односу на нашу епизоду будући догађај, даје смисао, или бар искључује неке смислове, Исусовим речима које овде тумачимо. Нож који је поменут бива употребљен: један од ученика реагује на присутне војнике и одсеца ножем уво једноме слуги првосвешетничком. Исус, међутим, исцељује војниково уво и на тај начин изражава јасан став према примени насиља: на питање „Господе да бијемо ножем?“ (Лк 22,49), Исус одговара: „Оставите се тога“ (Лк 22,51) и исцељује рањеног. Порука је јасна: нема примене насиља. Мења ли пак ствар после Васкрсења на које се и односе Исусове речи у Лк 22,35–38? Свакако не. Ниједан хришћански мисионар није подстицан да се користи оружијем, а из историје Цркве није познат ниједан пример освете за хришћанске мученике. Тако се загонетне Христове речи „доста је“ одгонетавају у чуду исцељеног ува. Очигледно ја да је почетак Исусовог обраћања ученицима („… и купи нож “) био конципиран тако да ученике постепено уведе у оно што их очекује после Васкрсења. Међутим, коментар „ево овде два ножа“ сведочи да су ученици буквално, а не фигуративно схватили речи Господње. Због тога разговор почиње да губи жељени правац и Исус каже: „доста је“, тј. „завршавамо разговор“. Епизода са исцељеним увом јасно показује да претходне речи о ножу нису имале интенцију да оправдају или пак подрже било какво насиље. Оне су, међутим и тада (Лк 22,38) и нешто касније од ученика (Лк 22,49) биле тако схваћене: први пут када су констатовали да имају два ножа и други пут када је нож заиста искоришћен. У првом случају Исус прекида разговор,  у другом једним чудом исцељења јасно изражва свој став о насиљу.
  • Приручник за катихетски рад са лицима лишеним слободе, под називом ,,Изведи из тамнице душу моју” (ПС 142,7), је осмишљен за лица која се налазе на издржавању казне затвора која желе да преиспитају свој верски идентитет. Како је дошло до идеје, али и реализације оваквог програма?  

Имао сам велику првилегију и одговорност да изводим „библијске радионице“ у Окружном затвору у Београду у току две године, заједно са свештеником Глигоријем Марковићем, духовником Окружног затвора и главним координатором СПЦ за затворско старатељство у Србији, који ми је омогућио да овај истраживачко-педагошки рад на пољу библијских студија обогати и допуни моју академску службу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.   Програм је осмишљен за лица која се налазе на издржавању казне затвора која желе да преиспитају свој верски идентитет, стекну знања о православној вери и освесте последице сопствених верских убеђења по социјално понашање. Циљ је да им се понуди један алтернативни поглед на свет који може имати суштински учинак по њихово разумевање међуљудских односа. У ширем смислу треба да пружи подршку у ресоцијализацији и савладавању нових вештина, а у складу са постављеним циљем целокупног третмана. Очекивани исход „радионица“ је боље познавање православне вере, с тим што је акценат на практичном знању, односно знању које ће примену наћи у социјалној пракси појединца. У том смислу подсећам на оно што сам говорио поводом вашег првог питања: Библија је књига животне праксе.

  • За крај бих Вас само питала, шта је основ за разумевање Новог Завета и да ли нам можете препоручити литературу која би човеку у томе помогла?

Библијски текстови настали су у давној прошлости. Потребно нам је да познајемо многе околности у којима су настајали да бисмо их адекватно разумели. Потребно је да макар помало знамо и језике на којима су писани. Библистика је данас научна област и као и за сваку научну област секундарна литература је непрегледна. Данас је то све много једноставније пошто се са неколико кликова нађемо у свету интернет презентација, текстова, литературе где се брзо, ефикасно, понекад и поуздано, информишемо о библијској историји, географији, археологији, филологији, нумизматици итд. Међутим, не постоји клик којим можемо да постанемо гости библијске приче. То можемо само читајући Библију, доживљавајући је и практикујући однос на који нас позива. То се догађа када наше црквено искуство нпр. промишљамо у контексту библијског наратива и обрнуто. Једина литература коју бих препоручио вашим читаоцима је књига Бескрајна прича аутора Михаела Ендеа. То је књига која нас учи да читамо и да учествујемо. Она нас учи како да уђемо у причу, како да постанемо део ње. Библију смо пак истински разумели тек онда када постанемо њени гости, и када нам је у тој причи толико добро да желимо да она вечно траје.

Интервју радила – Марија Веселиновић

[1] У кожи повезане књиге