ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

На јави Змај, у сну бескрај

Народу који живи у земљи ,,Крваве бајке” увек је тешко да поверује у било коју другу бајку. Нарочито у стварно постојање ликова који су представници основних моралних начела и први на бранику отаџбине. Али, бајке какве данас постоје, инспирисане су стварним догађајима, као и онима који су часно кроз векове носили своју титулу – витеза.

У периоду владавине краља Милутина (13. век) у Европи, као и у Србији, витезовима су сматрани (најчешће страни) плаћени војници, изузетно обучени, опремљени и спремни да у сваком тренутку буду на располагању владару под чијим се патронатом налазе. У овом периоду то су били такозвани ,,пси рата”, христијанизовани Турци који су довођени из Византије. Након тога, краљ Стефан је за своје плаћенике проналазио адекватне ратнике међу Каталонцима, који су чак учествовали у биткама између њега и његовог сина, касније цара Душана.

Управо цар Душан (Силни) даје нове повластице овим изузетним борцима и издиже их из најамничке позиције, дајући на значају њиховој титули, а самим тим и бољи друштвени положај. У време Душанове Србије један од највећих издатака представљала је управо витешка (најамничка) плата, која је, претпоставља се, износила 2 до 3 дуката на месечном нивоу. Један одред бројао је барем пет стотина ратника, а треба узети у обзир и личну гарду царице Јелене коју су чинили војници из Венеције. Поређења ради, годишњи порез на кућу тада је износио један перпер – један перпер вредео је дванаест сребрних динара, два перпера (солда) вредела су двадесет четири сребрна динара или један златни дукат (цекин). Међутим, у периоду од 1331. до 1355. године, у сачуваним списима могу се пронаћи трагови који сведоче о оснивању новог витешког реда ,,Стуб Светог Стефана”, који је, како се наводи, поред материјалног добра, витезовима пружао и највише државне почасти те их уврстио у ранг најпоштованијих људи царства. Њих двадесет четворица најближих Душану, позивани су на саветовања о свим битним одлукама, и уз пребогата даривања заузимали су сам врх класне лествице. Најистакнутији од њих свакако је био командант цареве личне гарде од три стотине немачких војника – Палман Брахт. Издижући витезове изнад обичних војника, цар истиче важне моралне кодексе и војничку част, који су обележили постојање самог Реда, као и титулу која је касније кроз историју постала мит.

На питање о томе да ли је распуштање Реда утицало на пропаст царства које је обележило владавину његовог сина Уроша (Нејаког), историја нажалост даје потврдан одговор. Осим тога, цар Урош је распустио и све најамничке одреде, тако да је без њих било немогуће одржати мир на границама и изгладити унутрашње сукобе. Под претпоставком да су поучени искуством предходника,  истакнуте велможе и ратници у Србији у време кнеза Лазара Хребељановића обнављају витештво, овога пута под називом ,,Ред Змаја”. Званична историја сматра да је ред (у тајности) основао Милош Обилић (Кобилић), а опет, постојање доказа о њиховом грбу као и о дванаесторици истакнутих, говори нам супротно. Они су били:

1. Милош Обилић, 2. Топлица Милан, 3. Косанчић Иван, 4. Вук Бранковић, 5. Лазар Хребељановић, 6. Тарзаровић, 7. Црнојевић, 8. Дињичић, 9. Франкопановић, 10. Качић, 11. Клешић, 12. Пикиоломиновић.

На штиту су имали сунце са дванаест кракова, симбол дванаесторице.

Због најезде Османлија и њиховог стремљења ка земљама Европе (које су Срби на Косову онемогућили и одложили на више деценија), хришћански владари 12/13. децембра 1408. године оснивају ,,Витешки ред Змаја” по угледу на Бургундију (или Обилића), прозивају себе Драконима или Змајоносцима, уз основни задатак – ,,одбрану часног Крста од непријатеља Хришћанства, а нарочито Турака…” Овога пута Ред броји двадесет и једног члана (касније двадесет четири). Међу њима су били:

1. Жигмунд Луксембуршки, краљ Угарске, 2. Ладислав II, краљ Пољске, 3. краљ Алфонсо од Арагорна и Напуља, 4. Витовт од Литваније, 5. деспот Стефан Лазаревић, 6. Херман II, гроф Цељски, 7. Влад Цепеш, војвода Влашке, 8. Филип Мађарин, тј. Пипо од Озоре, 9. војвода Ернст од Аустрије и други.

Ред је касније значајно проширен, међутим, након смрти краља Жигмундна, без одлучног предводника губи на значају. Деспот Стефан Лазаревић, који је међу првима приступио Реду 1408. године, покушавао је да га одржи, а све до његове смрти представници Реда били су угледни племићи из првобитно  удружених  земаља. Међу њима је свакако и најинтригантнија лоза Цепеша, која је управо због учешћа у реду Влада Цепеша (Влад II) 1431. године, додала свом имену надимак ,,Дракул” (Змај). Његов син влад Цепеш III, потписиваће се ,,Дракулија” (Змајев син) нама познат као Дракула, што ће појачати мистерију везану за њихову породицу, иако је он сам био храбар витез, побожан хришћанин и дародавац православних манастира, о чему сведоче документа у Хиландару.

Смрћу деспота Стефана као да и сам Ред умире. Али још једном се уздиже у модерном добу.

На Видовдан, 28. јуна 2011. године, Његово Краљевско Височанство Кнез Александар Карађорђевић постаје оснивач, покровитељ и Велики Мајстор новооснованог ,,Сувереног Војног Витешког Реда Змаја”, са седиштем у Београду. Устројен је као војна хијерархијска организација. Од његове смрти 2016. године, покровитељ и предводник је Његово Краљевско Височанство Принц Владимир. Ред се састоји од врховне команде чији су чланови:

-Покровитељ и Велики Мајстор ,,Сувереног Војног Витешког Реда Змаја”-Његово Краљевско Височанство Принц Владимир Карађорђевић,

-Командант ,,Сувереног Војног Витешког Реда Змаја”-Дејан Дамњановић,

-Канцелар ,,Сувереног Војног Витешког Реда Змаја”-Александар Хајдер,

-Двадесет четири витеза и неограничени број пешадинаца.

Вођени вредностима давно минулих дана, своје ангажовање и одлучност усмерили су ка племенитим циљевима и борби на нешто другачијим бојиштима, иако самодисциплину (духовну, интелектуалну и телесну) сматрају битном и обавезном.

Кодекс витештва садржи храброст и част, оданост и подвижништво.

Без витештва је јунак као без оружја.

Ако те вредности пређу у бајку, на јави ће нестати снова.

А сведочења говоре да и без једног као и без другог бивамо изгубљени…

Аутор текста: Марија Вуловић