ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Мухарем Баздуљ: ,,Уметност се, наравно, може живети на најразличитије могуће начине”

Мухарем Баздуљ је босанскохерцеговачки и српски књижевник, преводилац и новинар. Своје књижевне и публицистичке текстове објављује у многим часописима и листовима, како у Босни и Херцеговини, тако и у Србији, а неки од њих су часопис ,,Време”, дневне новине ,,Данас” и ,,Ослобођење”. О његовом великом доприносу као новинара, сведоче две најпрестижније награде ,,Станислав Сташа Маринковић” коју му је доделио лист ,,Данас” за новинарску храброст и посебне домете у истраживачком и аналитичком новинарству и награду ,,Богдан Тирнанић” за најбољу колумну или коментар. Баздуљев допринос као писца, огледа се у жанровској разноврсности – написавши осам романа, пет књига прича, три књиге колумни, две књиге есеја и једну књигу сонета. У данашњем интервјуу сазнаћемо нешто више о Мухарему Баздуљу као писцу, преводиоцу, новинару и одгонетнути неке од његових погледа на свет.

  1. Бавите се и преводилаштвом, то је такође област Вашег интересовања, с обзиром на то да сте дипломирали и магистрирали на Филозофском факултету у Сарајеву. Преводите са енглеског језика и поезију и прозу. За која и каква дела сматрате да их треба превести, а да већ нису преведена? Које писце и песнике бисте Ви радо преводили са српског на енглески?

Постоје две врсте дела и из области поезије и из области прозе (у најширем смислу) које би требало преводити: с једне стране, класике и важна дела из прошлости које до данас немамо преведене, а с друге стране оно најбоље из савремене продукције. Иако је некад Југославија, а данас Србија, и у свету позната по великом броју преведених књига са разних језика, остало је ипак подоста тога значајног што је код нас још увек готово потпуно непознато. Добар скорашњи пример је чињеница да се после објаве вести да је Нобелову награду за књижевност за 2020. годину добила америчка песникиња Луиз Глик испоставило да ниједна њена књига још није преведена на српски. Код нас је такође, рецимо, врло мало превођен један од најбољих есејиста двадесетог века Џорџ Стајнер. Све доскоро смо имали јако мало превода Џона Берџера што се срећом последњих година мења. Има тога још и има доста англофоних песника и писаца које бих радо превео на српски. Што се тиче превода са српског на енглески, тиме се нисам бавио и то је питање које би боље било поставити неком другом.

  1. Познат нам је податак да се новинарством бавите од своје осамнаесте, деветнаесте године и да сте углавном писали рубрике које су се тицале музике, културе, филмова, књига, стрипова и слично. Какве теме највише привлаче Вашу пажњу? Постоји ли тема којој ,,нисте дорасли” и зашто тако мислите?

И даље највише волим да пишем текстове из области културе у једној специфичној есејистичко-фељтонистичкој форми. То је рубни жанр у коме се мешају новинарство, публицистика, есејистика, али и литерарна нарација. Бавим се и политичким темама по линији оне изреке да нам је политика судбина те да ако се ми не бавимо политиком, то нипошто не значи да се политика неће бавити нама. А овде је све политика, па кад неког успут упозорите, као што се мени недавно десило, да је у неком злобном памфлетићу поврх свега направио и фактографску грешку, онда му најодвратнији овдашњи онлајн таблоид даје простор да вас вређа и бесрамно лаже како то није грешка, него се радило о метафори?! Име овде није битно, али да не буде да га намерно прешућујем, тај Борис Дежуловић најпре напише да Београд изгледа блатњаво, а онда каже да није мислио на блато него на духовну и моралну каљужу?! Какав Аполинер! Да не умишља да је Аполинер или Валери, ваљда би и рекао „духовна и морална каљужа” тамо где на то мисли. Хтео би да му накнадно верујемо како и у рутинским разговорима за политичке недељнике не говори транспарентно, него пише симболистичку поезију. А заправо је потпуно јасно да вређа, пљује и масно лаже, али уместо да то ради на свом Фејсбук профилу, због дневне политике му се даје простор какав писци не добијају ни кад напишу ремек-дело. Што се тиче тема којима се не бавим колико бих можда желео, то су теме из науке. Ја као читалац јако волим да читам текстове из области популарне науке, али у нашим медијима за такве теме недостаје слуха и простора, односно свести да настанак таквих текстова тражи дуготрајну припрему и претходне „истражне радње”.

  1. Почевши од каријере новинара, показали сте склоност ка темама које се тичу културе. Чини се да се Ваша склоност само још дубље укоренила и проширила на остале сфере Вашег интересовања. Како доживљавате друштво и културу данас? Где данас грешимо када је у питању култура?

Највећа грешка је чини ми се кад се под културом подразумева само оно што спада у „малограђанску шминку” типа одлазак у позориште или на концерт озбиљне музике. Култура је буквално свуда око нас. У том смислу, важно је не бити „покондирена тиква”. Људско биће које је сито, одевено и има кров над главом, односно решило је основне егзистенцијалне потребе, увек се, по дефиницији, скоро као што мора да дише, препушта некој култури. Друго је питање, каква је та култура. Но на трагу оне чувене Де Сосирове лингвистичке дихотомије, мислим да је ту важније бити дескриптиван него прескриптиван, односно боље да пробамо да разумемо и опишемо нашу културу такву каква је, него да залудно прописујемо каква би тобоже требало бити.

  1.   Упркос таблоидном, ријалити свету у коме живимо, Ваша књижевност успева да исплива на површину као најчитанија. Колико је тешко ускладити писање са трендом у коме живимо? Како да оно што пишете допре до публике, a да то публика и запази?

Мислим да је ту свака тенденциозност контрапродуктивна. Треба следити свој пут, своје опсесије, а ако се „поклопи” да публика реагује на то, то боље. Морам признати да мени изузетно прија што су моје књиге тражене и читане те што на књижевним вечерима и промоцијама увек имам пуне сале. То је вероватно једина ствар коју писац не може добити на превару и на силу. Сплеткарошима и камарадеријама драге воље остављам лобирања код такозваних жирија и још такозваније критике.

  1. Свој последњи роман ,,Квадратни корен из живота” представили сте на 15. Светосавском сајму књига у Нишу, који сте имали част и да отворите. Сајам је био одлична прилика да проговорите нешто о свом роману, као и интервјуи нешто касније, али питање које овде следи је нешто другачијег карактера. На који начин је уметност заиста ,,Квадратни корен из живота”? Може ли се живети уметност?

То је мисао Сергеја Бабића, наратора романа који помињете, човека који је већ добрано превалио педесету, осећа се у највећој мери неостварено и онда се заправо игра са уобичајеним доживљајем да је уметност важнија од живота контрирајући ставом да је живот важнији од уметности. Постојали су у историји људи који су уметност сматрали важнијом од живота и то није нека егзактна математичка мера него ствар утиска који се разликује не само од човека до човека, него се може разликовати и код једног истог човека у различитим периодима његовог живота. Уметност се, наравно, може живети на најразличитије могуће начине: од тога да од свог живота покушате да направите уметност или грађу за уметност до тога да највећи део живота посвећујете уметности.

  1. Писац обично има неки свој план, замисао коју жели да испуни, неко своје ишчекивање. Шта Вам је следеће што бисте желели да напишете? Постоји ли форма у којој се до сада нисте опробали а желели бисте?

Свака нова књига је изазов. Радим на неколико ствари паралелно и не знам још увек шта ће бити следеће финализовано. Што се тиче форми у којима бих се хтео окушати, то су неке хибридне краће есејистичке ствари с једне стране, а с друге дуже нефикцијске нарације. Како време иде, све ме више привлаче комплексне и несвакидашње форме.

  1. С обзиром на то да сте писали колумну ,,Зашто нам је важан Шекспир?”, бавили сте се темом Шекспира која је некако увек актуелна. Живи ли Шекспир и данас? У којим га сегментима свог живота и живота самог по себи препознајете?

Ја сам, како знате, дипломирао англистику и у то време се „Шекспирологија” као предмет слушала четири семестра. У англосаксонској култури, Шекспир је као за нас Његош, Андрић и народна песма – све заједно. Скоро би се Шекспир могао гледати као синегдоха за целокупну књижевност. Пошто је Србија јако политизовано друштво, често се сетим Шекспировог „Јулија Цезара” који је прича о власти и пријатељству, о моралу и реторици, о захвалности и незахвалности, о части и патриотизму.

  1. Живимо у свету у коме смо често сведоци тога колико човек може бити несрећан, незадовољан и неиспуњен. Може ли човек данас бити истински срећан и остварен? Од чега то зависи?

Зависи највише од самог човека. Ако у нашем културном обрасцу постоји нека ствар коју не би било лоше мењати, то је склоност да се за све негативно увек оптужује неко други. Не занемарујући значај околности, срећа односно несрећа, задовољство односно незадовољство, испуњеност односно неиспуњеност, ипак зависе (и) од нас самих. Не би то требало испуштати из вида.

  1. Када бисте писали филозофију 21. века, како би она изгледала? Да ли бисте се позивали на постојеће филозофе или сматрате да данас нису толико валидни?

Велики – и мени јако драги – пољски писац Витолд Гомбрович написао је књижицу „Водич кроз филозофију у шест сати и петнаест минута”. Кад бих се упустио у нешто слично, ишао бих његовим путем првенствено кроз ослањање на хумор. Позивао бих се на филозофе који су се у мом искуству показали „валидним”, како кажете, а не нужно на оне „обавезне” велике фигуре из гимназијских уџбеника.

Аутор интервјуа: Милица Кандић