ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Милан Ружић: Представа о Сребреници у Београду

Прво смо имали клипове о Сребреници које је, како кажу, спонзорисао Хашки суд, па затим филм о Сребреници (наравно политикантски), а сада и представу о Сребреници у сред Београда. Представа „Сребреница. Кад ми мртви устанемо“ почела је обраћањем редитеља (уједно и глумца) Златка Паковића обученог у крваву мантију. У ову представу су убачене изјаве владике Николаја Велимировића, затим сведока на Младићевом суђењу и још хиљаду неспојивих ствари, а под патронатом Хелсиншког одбора за људска права. Представа је најављена као „прва позоришна представа у Србији која истиче важно питање за друштво у Србији данас – признање геноцида у Сребреници“.

Медији, наравно, нису превише пратили ове ствари, јер не желе да се изложе томе да их неко назове националистичким (мислећи на шовинистичко и нацистичко), али оно што највише забрињава јесте управо то да се у сва три ова пројекта као носећи стубови истих појављују управо српски глумци. Да не повредимо њихово одсуство патриотизма, рећи ћемо глумци из Србије.

Оно што треба знати јесте да сваки познати глумац својим поступком носи велику одговорност, јер никога није брига шта они лично мисле, већ то што се изречено уско везује за славу коју поседују. Дакле, ако глумац, како сви они правдају ове поступке, има потребу да се извини за неки злочин (никако геноцид, јер га нисмо чинили), нека изађе са тим извињењем у новине и у своје лично име. Међутим, они то не раде. Зашто?

То не чине, јер њихово мишљење у том случају не може да се наплати, као што то може кроз пројекте у којима играју. Толико је једноставно. А ако мисле да играњем у политикантским пројектима некога мире, варају се. Они тим мирењем свађају.

Нису учествовали у рату, нису убили никога, нису им злочинци родбина, па не видим због чега би се извињавали.

Наш народ је, драги уметници (а жао ми је што ту реч морам искористити), био жртва геноцида откако постоји. Велики светски научници и умови доказали су више пута да геноцид није учињен у Сребреници, али ви више волите да верујете локалним квазинаучницима упрегнутим у исти онај фијакер ревизије историје у који сте упрегнути и ви, нажалост својевољно.

На тим просторима беснео је рат. Рат није био нешто што смо ми започели или у чему смо желели да учествујемо. Рат долази као кулминација погрешних политичких одлука у одређеним историјским околностима. Стога, не могу Срби бити криви за ратове и за сва страдања, иако верујем да се та мантра добро плаћа, али то ћете ви знати боље. У сваком рату постоје злочини и злочинци на свим странама. Престаните да говорите о томе како смо ми злочинци, а други жртве. Биће да сте дуго били дојени као бебе, па сад тражите груди које ће вам нахранити, не стомак, већ новчанике и насловне стране медија.

Српски народ је одувек живео од части, јер ништа друго није у тим ломовима историје овде ни било за појести, па смо се њоме хранили. Од народа који је гинуо да би спречио срамоту, уз вашу несебичну помоћ, стигли смо до народа који живи за то да се осрамоти. Овде је сваки удар на себе пун погодак.

А није било тако до пре неку деценију. Сада живимо у држави у којој није обожаван онај који је поштен, који је нешто постигао у животу и донео свом народу на част, већ онај који се „сналази“, онај ко што више постигне само за себе и онај који да би то постигао, мора на свој народ да пљуне. Али знајте, то није слика вашег народа, него вас. Пљујете на себе.

Ако хоћете помирење, ево вам помирења – помирите се са чињеницом да својим поступцима које називате уметношћу (тачан назив је политичарење за ситнину), испредате уже које ће се користити за вешање вашег народа од стране оних који вам пуне џепове, као што су пунили и ковчеге телима ваших предака.

Ми нисмо народ који је чинио геноцид, већ онај над којим је геноцид често чињен. Ми смо онај народ који је на све своје муке најчешће одговарао молитвом, а не камом, жицом, шилом, бајонетом, чекићем, јамом или пушком. Ми своје успехе дугујемо Богу и пред Њим ћемо своје грехе окајати колики год да су. Они своје успехе дугују маркетингу. Бог или маркетинг, драги уметници? Бог или маркетинг?

Изаберите још једном.

Милан Ружић