ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Милан Ружић: ,,Неопходне су вам и грешке и погоци”

Милан Ружић рођен је 1988. године у Лучанима. Завршио је Филолошки факултет Универзитета у Београду. До сада је објавио три књиге: ,,Некад, неко, негде”, ,,Наше су само речи” и ,,Народ за издавање”. Његов таленат за писање открио је Матија Бећковић, а осим њега о Милановом стваралаштву говорили су и: Владимир Кецмановић, Милош Ковић, Рајко Петров Ного, Емир Кустурица, Петар Божовић, Желидраг Никчевић и многи други. Живи у Лучанима.

Милан је, пре свега, отац, супруг, брат, син. Затим писац, песник, колумниста портала ,,Искра”  и наш, смело пишемо, пријатељ.

Пре годину дана, на почетку реализације наше идеје о издавању часописа, прву подршку, интервју и савет дао нам је Милан Ружић. Зато данас разговарамо са њим и правимо пресек његовог и нашег стваралаштва.

1. Прошло је годину дана од нашег првог интервјуа са Вама. О нашем порталу сте говорили да сте поносни овим чиме се бавимо, као и самом идејом, у времену када за књижевност већина не мари. Када погледате овај период од годину дана, како сте нас видели на почетку, а како сада? Шта бисте нам саветовали?

Нажалост, живимо у времену у ком не треба много да човек буде поносан на некога или нешто, што никако не умањује рад вашег часописа, већ говорим о стању друштва. Људи се одушевљавају када неко чита или ако чују да добро говори, да је дао свој стари џемпер у хуманитарне сврхе, а нико да се осврне на трудбенике који сами и о свом трошку пишу, праве часописе, филмове, сликају и баве се културом стварајући дела за која се зна да им циљ није тржиште, него оно једно место скривено у дубини душе које ће тим словима, бојама, снимцима, или било чим другим, обрадовати.

Ваш часопис видим као један велики напор да се култура учврсти на својим климавим ногама и да људи који пишу, а нису објавили књиге, постану барем за нијансу више афирмисани. То је племенита мисија, и колико год деловала узалудно, ваља вам знати да је све осим тога.

Једини савет који имам за вас јесте – наставите. Само ако сами радите и путујете тим путем, успећете сами да грешите и исправљате грешке и тако научите шта је мера за оно што радите. Стога, не бих имао никакав други савет, јер су вам неопходне и грешке и погоци. Ако бисте ишли пречицом, њоме бисте лако стигли на стрњиште.

2. Осим тога, 2019. године изашла је Ваша трећа књига ,,Народ за издавање”, чија је промоција била у децембру у великој сали СКЦ-а у Београду. Одјек је и више него одличан чему сведочи чињеница да је у продаји њено друго издање. Како Ви гледате на то? Да ли сте очекивали такву реакцију читалачке публике?

Све у вези са овом књигом, од те промоције на којој смо морали да мењамо малу за велику салу, па онда напунимо и велику, до тог другог издања, звучи као нешто што се односи на некога другог, а ја само гледам. Свакако је одличан осећај знати да људе интересује нешто што је написано и да те речи њих дубоко погађају. За мене је довољно да видим да нисам сам у свом поимању света и проживљавању одређених ствари, а нисам, јер многи људи који прочитају књигу кажу да осећају исте ствари. У тим тренуцима видите да и нисте превише посебни, јер скоро сви осећају исто, а онда се разочарате када схватите да делите и исти бол, а да нико по том питању ништа не ради. Тада схватате да смо ми друштво које трпи живот, а не живи га. И та чињеница је један велики пораз.

Реакције публике сам очекивао, али не толико позитивних реакција. Без лажне скромности, заиста прија када вам људи прилазе и говоре да им значи оно што пишете, али онда се врати онај горенаведени осећај трпљења, па се поново у ту сласт увуче и горчина.

3. У претходном интервјуу сте поменули да је велики број људи који су слушали Вашу песму о Светом цару Лазару у изведби Петра Божовића и да Вас то ,,чини тужним јер се сви слажу са написаним, а нико не реагује”.  Да ли је Ваше мишљење такво и за књигу ,,Народ за издавање”?

Па то се своди управо на оно што сам одговорио у претходном питању. Ми Срби се лако препознајемо у невољи и заиста разумемо једни друге, али када то треба поправити, разилазимо се. Све више ми се чини да смо ми народ који зна шта и како треба чинити, али да то не умемо да урадимо. Тако имамо пословице „Слога кућу гради”, а никада нисмо сложни, „Боље икад него никад”, а увек се држимо овог другог, „Мање приче, више рада”, а само причамо, „Данас у злату, сутра у блату”, али ми само живимо то сутра, „Добар глас далеко се чује, а лош још даље”, а ми потенцирамо лош да будемо гласнији, „Инат је зао занат”, а у том занату смо најбољи мајстори, и томе слично. Дакле, морамо своју вековну мудрост, док је још има, почети да примењујемо, а не само да је цитирамо по интернету.

4. Један од Ваших савета, нама, био је: ,,Нама недостаје сазнања, прво о себи, а онда о другима и о целом свету. Ви морате понети једну од тих бакљи здравог разума и тражења одговора којих наводно нема, а крију се на свакој страници наше велике књижевности.” Какво је стање сада? Да ли смо као народ, уопштено, за време пандемије успели да о нама самима нешто сазнамо и да одговоре проналазимо на страницама наше велике књижевности? Да ли мислите да се свест о читању и сазнавању пробудила?

Стање је сада, како у свету, тако и код нас, горе него икада. Попадала су сва надања, угасиле се све идеје и затрла се сва срећа. Дакле, ово је неко друго стање за које се само надам да претходи порођају нечег доброг. Оно што теши, а везано је управо за нашу књижевност, јесте и Дисова песма коју бесомучно цитирају (с правом). Написана 1910. године, песма „Наши дани” сведочи о најцрњој слици једног народа која се и те како види и данас. Међутим, ако је написана само четири године пре Првог светског рата, дакле, четири године пре поновног рађања Србије са Косова, онда се можда и данас у нама крије потенцијал за те велике ствари, јунаштва и успехе. Само се надам да овога пута, као много пута раније, окидач за нашу слогу и храброст неће бити нека велика невоља. А опет, и овај вирус је огромна невоља, па ми није јасно шта се чека.

Пандемија је само помогла план великих сила, корпорација, породица или кога и чега већ, да се човечанство измести на интернет и да управо та мрежа замени Бога. Друштвене мреже мењају друштво, слобода говора мења слободни говор (парола постоји, али слобода не), човекобог би да смени Богочовека. Међутим, има и људи који су ових годину дана своје главе пунили књижевношћу, снагом и лепотом, па се у такве људе уздам. Не могу рећи да је моја књижевност велика, јер нисам толики егоиста, али могу рећи да у ономе што пишем, људи сигурно неће наћи нешто што ће да им штети, а што могу наћи у новим српским музичким хитовима са завијањима и зурлама позајмљеним са депонија арапских мелодија и са дна неукуса.

Мислим да се свест о читању буди, али брине то шта људи читају у овој држави, па и у свету, а на то се не може утицати без, како данас воле да кажу, „великог ресета” школског система и система вредности.

5. Када смо код пандемије, често су Вас у интервјуима питали како сте проводили време током овог периода на шта је Ваш одговор да сте се читали, шетали, играли се са сином. Да ли читате Вашем сину и за које књиге сматрате да их дете обавезно мора чути од родитеља? Које књиге су му омиљене?

Уместо селидбе на интернет, моја одлука је била да останем код своје куће и посветим се породици још више него раније. Сину свакодневно читам, не само из разлога што би то тако требало и што је корисно, већ из оног најважнијег разлога – он сам тражи да му  читамо. Дете апсолутно мора да слуша или чита бајке. Без бајки – нема маште, без маште – нема стварања, без стварања – нема душе, без душе – нема човека. Он обожава све оно што распаљује његову заиста снажну машту, али тренутно се заинтересовао за свемир, па му читам дечје енциклопедије и он прави, замишља и истражује звезде, галаксије, метеоре, комете, астероиде, ракете, небуле, Сунце и чуди се зашто Плутон више није планета кад има име најбољег пса из цртаних филмова.

6. Шта је Ваша препорука за читање млађој генерацији? Која је литература обавезна како би млади били Светлост у времену када нам је већи део данашњице постао Тамни вилајет

Не треба младе обавезати да читају одређене писце или дела која важе за класике. То је добро, али ништа од њихове светлости или сазнања ако не крену нашироко да читају све што им дође под руку. Тако ће схватити шта воле и једино на тај начин ће моћи сами да постану свесни онога шта је добро за читање, а шта не. Читалачка компетенција се гради књигама, а не мишљењем насталим по ко зна којим другим параметрима. Дакле, читање је само по себи светлост, а нечитање води право у Тамни вилајет. Кад тамо стигнете, а лако се стиже и увек на време, онда читали, не читали – кајаћете се.

7. Шта имате у плану следеће да напишете, може ли се тако нешто планирати? Које теме за Вас представљају непресушни извор инспирације?

Увек нешто записујем, али за сада ћу се задржати на краткој форми. Може се планирати шта ће неко да напише, али то најчешће не иде баш како треба. Ваља себе изненадити понекад.

Нисам зависник од инспирације, или је имам превише, тако да увек могу да пишем. Хандке ми је помогао да озбиљно схватим оно што сам сматрао клишеом да све може да инспирише, али заиста може. И примењујем његов рецепт описивања онога што видим, а ако не видим више ништа што је вредно описивања, онда пут под ноге и мењам пејзаж или угао гледања.

Писање је црква у којој се свакодневно моли и службује, истина, више ван папира и стола. Повратак њима и записивању је само једна омања молитва пред спавање. Све остало је суштина и живот. Писање је стављање живота и душе у ризницу, а штампање књиге је дељење кључева онима који желе унутра да завире.                              

Интервју радила: Марија Веселиновић