ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Марија Јефтимијевић Михајловић

Марија Јефтимијевић Михајловић је српска књижевна критичарка и есејиста.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Рођена је у Косовској Митровици 1978. године. Основну школу завршила је у Жеровници, а гимназију у Косовској Митровици. Филолошки факултет (катедру за српску књижевност и језик) у Приштини уписала је школске 1996/1997, a дипломирала 2001. године са темом Лирски дискурс у романима Иве Андрића. На Филозофском факултету у Косовској Митровици магистрирала је 2009. године на Поетици Бранка Миљковића. На истом факултету 2016. одбранила је докторску дисертацију Стилско-тематске одлике романа Петра Сарића.

Од 2002. године ради на Институту за српску културу – Приштина, са седиштем у Лепосавићу. Радећи на пројекту Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XX века, бавила се проучавањем поезије песника са подручја Косова и Метохије, прозним стваралаштвом овог поднебља и дометима српских књижевних критичара и историчара књижевности такозваног „приштинског круга“ (Владете Вуковића, Вука Филиповића).
Објавила је и радове о поетици Миодрага Павловића, поезији Аце Шопова, прози Ива Андрића, теорији књижевности Драгише Живковића, радове из књижевне теорије и историје књижевности, али и огледе о руској књижевности и руским песницима (Арсенију Тарковском, јеромонаху Роману (Матјушину)). Учесник је бројних домаћих и иностраних научних скупова. Члан је редакције часописа Баштина, гласника Института за српску културу. Удата је и мајка је два сина. Живи у Београду.

ТАЈНА СМИСЛА

„Тренутак времена у чистом стању води
оцеловљењу бића, употпуњењу личности…”

Онај си који Сунце призива
И чува од смрти до следећег рођења
У вртове ноћи пресађујеш звезде
Мирисима тајним омамљујеш Творца
Водама тамним враћаш невиности
Пушташ да кроз срце крштене потеку.

Ти и не дишеш – то звезде трепере
И свемир је ритам твога крвотока
Проговориш ли – полетеће птице
Изван овог неба, изнад наших снова
Додирнеш ли – на вечност нас сводиш
На Еден, на Логос, на Почетак
– јер си Светлост, јер си Љубав
Ти познаш тајну – где је зачетак
И умеш рукама обујмити бескрај.

Волшебниче, Лучоношо, Звездознанче,
Изван тебе ни свет не пребива
– Ти си сâм Смисао, одговор и сврха!

ПОРЕКЛО ЧУДА

„Духовно духовним доказујући…”
(1. Кор 2,13)

Ти који знаш да косе анђела
имају боју бресквиног цвета
да им у сутон замирише кожа
као зрела распукла трешња
Ти који си вилама шапнуо тајну
да лепоту чувају буђењем пре сунца
у кладенце кришом удевао месец
не би ли зором рађали сунца
Ти који си сузу с морем венчао
и вратио је у постојбину срца

Ти имаш кључеве деветих врата
иза којих се рађају чудеса –
јер Чудо се чудом само показује
Као најдража Тајна Творца.

ТРЕБА ИЗВАН КРУГА ИЋИ

„Нигде краја…
Круг затворен пун бескраја.”
А. Вукадиновић

Треба изван круга ићи
Пошто-пото бескрај стићи
Разденути, разоблити
Снагом духа саломити
Све гранично, све угласто
Габаритно, патуљасто
Све што облик трајни има
С границама, оковима
Све мерљиво, с изразима
Премерити немерима
Оцртати бескрајима
Путовати ка суштини
Ка средишту, ка нутрини
С Тајанством се сусретати
Новим собом укрштати
Опет облик свему дати

– Безграничје Кућом звати.

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ЉУБАВ

„Све је кроз њу постало, и без ње
ништа није постало што је постало.”
(Јован 1, 3)

Ти који умеш просторе бесмисла
Испунити Смислом највишег стварања
Ти кад проговориш – одјекују звона
– Преливају боје сивим виделима
И дрхтаји гласа – трепети су крила
И његова лира – то је сунцу химна.

Ти не читаш распоред звездa
Јер умеш нова сазвежђа да ствараш
– Теби су звезде тачке смејалице
И мапа је света оквир твога лица
У коју уцртавам простор бескраја.

Где почињеш? Где се завршаваш?
Ти ништа у Ништа Ничим претвараш
Ти надама Надом просторe отвараш
Тајну над тајнама Тајном откључаваш
Благошћу благу Вест ми саопштаваш:

У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав.

ДУША

„Духован човек је – сав бол.”
Старац Пајсије Светогорац

Отворим ли слух за векова тишине¹
кроз ветрове, реке понорнице
– Чујем крик живота и смрти кораке
И бол траве док пада у откосе
И пупољке док јесен проносе
Врисак земље што пред сушом пуца
Под костима и крстовима што тужи и грца.

Тад у мени плачу и сви моји преци
И огласе животом сва нерођена деца
Тада крв је моја река која јеца
и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа, стигла са Небеса
И у њој су гости и сви моји преци
И предака мојих сва Божија деца.
И она је млада, и она је вечна
и она је Патња, и она је Песма –
Песма од Радости, песма од спокоја:
– „Христос васкрсава, радости моја!”

Напомена: [1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине” (1976)

САН ПРАДЕДЕ ОГЊАНА

Витак као младо дрво јасена,

прадеда Огњан је кренувши у рат

пригрлио уз срце две важне ствари:

џепни сат оца Јефтимија

да му у хладним ноћима преко Албаније

куца као срце сањане жене

чији га је глас кроз мећаву дозивао

обећавши топлину под својим скутима,

топлију него под снежним ћилимом,

што му сву ноћ приповеда бајке о сну

варајући га, да му очи заувек склопи,

ту у далеким страшним планинама

чији је и само име проклето…

И поред сата ковчежић са сновима

о животу који је тек требало живети,

деци коју је требало изродити,

оној која ће оправдати његов страх

да има нешто страшније

и вредније од такве ноћи

ДОСЕГНУТИ САН О СРЕЋИ

Дочекати јутро под ледом и куршумима

Под јауцима, ранама и празног стомака

И вратити се са ковчежићем

бременитим од историје…

извор: http://santamarijadellasalute.blogspot.com/2020/09/blog-post_16.html

извор: http://santamarijadellasalute.blogspot.com/