ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Мајстор Екхарт

Мајстор Екхарт био је немачки филозоф, теолог и мистик[1]. Његово право име је Eckhart von Hochheim и рођен је око 1260. године у Хихајму (Тиргинија/Немачка). Потиче из породице нижег племства, а 1275. године ступио је у монашки ред доминиканаца у граду Еуфрату. Образовао се у Стразбуру, Паризу и Келну, а утицај на његове идеје имали су Алберт Велики, Тома Аквински и Дунс Скот. Његови мистички ставови оставили су утицај на каснији рад Шопенхауера и Јунга. У Келну је студирао теологију и филозофију, а када је прешао у Стразбур припремао је своје чувене Проповеди за објављивање.

У једној божићној придици је мајстор Екхарт писао о рођењу Христа: Да се то рођење одиграва у мени, у томе је ствар! Због таквог убеђења – да човек може  у својој души да сретне бога, изван сваке слике и догме – овог немачког доминиканца из 14. века оптужила је инквизиција. Правим чудом је избегао казну спаљивања на ломачи. 1327. године шаље жалбени акт Светој столици у Рим. У међувремену, кренуо је на пут у Авињон да би се лично одбранио пред папом. Ипак, на овом путовању мајстор Екхарт се упокојио. Сумња се да је на путу убијен, претпоставља се да га је његов непријатељ надбискуп Хајнрих Други.

Дела мајстора Екхарта обилује много извора са традицијским начелима. Његови списи, текстови и реченице бивају сложене а на моменте и тешко прозирне. Спорна Екхартова учења можемо пронаћи у књизи Све што сазнајемо сазнаје нас. Без обзира на то што су његова дела била спорна, ипак је у 19. и 20. веку признат за једног од истакнутих немачких филозофа, а ево шта професор Елмар Шалман каже о њему и његовом мистицизму.

Елмар Шалман, професор филозофије и теологије на бенедиктинској школи Сант Анселмо у Риму, каже: Очигледно се потреба за мистиком јавља у прелазном времену, на опасном прагу историје цркве. У таквој прелазној доби се јавља и Мајстор Екхарт. Схоластичко учење, значи систем базиран на традицији, на огромном знању и примату једнога који је чврсто утврђен, а био је и неприкосновен. Готово да се у наступу мистичара најављује ново доба. Мајстор Екхарт припада реду просјака. А ови духовњаци су у свом животу, као и у својој теологији радили на промени у црквеном животу. Животом у сиромаштву мистичари су могли да спроводе најодважније огледе у размишљању. Једноставно су били слободни. И та слобода се одражавала у мишљењу фрањеваца и доминиканаца. Дакле, није се више ту радило о примату традиције, него о радости сазњању. Мајстор Екхарт и мистика су данас у моди. То је разумљиво, јер сви ми – ако нам је још до хришћанства – тражимо остварење, искушавање, пуноћу вере. Вера се не може разумети по себи, него тгражи потврду у животу, на искуственом путу појединца. Карл Ранер сматра чак да је ,вера будућности баш у мистицизму, или је неће бити.[2]

Треба да дорастеш не моме

него своме разуму

и тако спознаш бога.

Ако бог у Теби треба да заблиста,

Онда то није природна светлост,

Пре треба то да постане Ништа.

Само тада бог може да својом светлошћу

Уђе у тебе и у теби засја.

И доноси он све са собом

Све што је у теби угашено

И још хиљаду пута више… [3]

У наставку ћу издвојити пар поглавља из Екхартових књига:

  1. У одељку О ћутању и скривеној речи Екхарт говори о ћутању и тишини као ситуацији у којој нам се Бог обраћа. С Њим не можемо комуницирати тамо где је бука па се зато монаси и осамљују (,,монашко тиховање”). Такође, Екхарт указује на то да наша душа може да прима слике из спољашњости, чиме ми сазнајемо свет око себе, али да она такође има један дубљи део који никакве слике не прима. Екхарт верује да је то једино место где се Бог може јавити. То објашњава тиме што говори да Бог нема никакве везе са сликом или представом. Бог је изван сваке слике коју можемо да замислимо.
  2. О одвојености – Вероватно једно од најутицајнијих Екхартових дела на Западу. Оно што можемо сазнати из овог дела јесте чудесно преклапање многих Екхартових дефиниција и места с различитим источним хришћанским писцима и предањима (пре свега с великим апофатичарима  попут Григорија из Нисе, Дионисија Ареопагита; као и учитељима чисте молитве попут Макарија Египатског, Исака Сирина), али и савременим филозофским мишљењем (посебно с Мартином Хајдегером).[4] Средњевисоконемачки појам abegescheidenheit је вишезначан и могуће га је превести на више начина: одвојеност, одељеност, издвојеност, чак и осамљеност. Сваки ће се православни теолог, одмах присетити добро познате речи анахореза (издвајање). Чин  одвајања од света, удаљења од страсти, али и аскетску праксу очишћења ума од светских и других појмовних представа како би човек направио места у себи за Бога и ближњег. [5]

(Монаси и монахиње духовно напредују ако остану у изолацији и тишини. М. Теосемни, манастир Хрисопаги – Грчка)

Када слободни ум пребива у истинској одвојености (rehter abegescheidenheit), он привлачи Бога себи и бива слободан од свих облика (formelôsiclich) и свих акциденција (zuovelle). Зато човек који стоји у крајњој одвојености бива усхићен (gezücket) вечношћу на такав начин да се ништа пролазно (zergenclich) не креће у њему, да није свестан ничег тварног и да бива мртав за свет, јер није окусио ништа земаљско. Управо је на ово мислио апостол Павле говорећи: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20).[6]

  1. У поглављу О тами мајстор Екхарт разматра како љубав утиче на нас: Јер с љубављу је управо као с рибаревом удицом: рибар се не може домогнути рибе осим ако она не виси на удици. (…) Тако ја кажем и о љубави: кога она ухвати, тај носи најпре окове, који су ипак слатки терет. Ко је на себе узео овај слатки терет, постиже више, а с тим и стиже даље него са свим делима покоре и самомучења које сви људи могу да чине. Он такође може чак ведрије поднети и претрпети све што га снађе и све што Бог на њега припусти, те може и великодушно опростити све оно зло што му буде нанесено. Ништа те не доводи ближе Богу нити Бога чини теби тако присним као овај слатки повез љубави. Ко је нашао овај пут, нека не тражи други. Ко се држи на тој удици, тако је ухваћен да и нога и рука, уста, очи, срце и све што је на човеку, мора увек бити Божије власништво. И стога свог непријатеља не можеш никада боље надвладати да ти не науди него љубављу. С овим ће се наравно сложити свако ко је у свом животу осетио љубав. Када се она јави, сви проблеми и несигурности престају и одлазе у безначајност, а када ње нема све је пустиња.[7]
  1. Екхарт у поглаву О сиромаштву почиње цитатом из Јеванђеља по Матеју: Блажени су сиромашни у духу, њихово је царство небеско. Екхарт каже да човек може бити вољно сиромах на три начина. Прво он то може бити тако што ништа неће. Та идеја је у складу са општом религиозном предиспозицијом по којој нас прекомерност жеља одводи у грех, па онда наше апетите и прохтеве морамо умањивати, контролисати.

Кад би ме неко упитао шта јесте сиромах који ништа неће, на то одговарам па кажем овако: Све док човек при себи има још вољу да испуњава премилу Божју вољу, такав човек нема сиромаштво о којем бисмо ми хтели да говоримо; јер тај човек има још једну вољу којом би да удовољи Божијој вољи, а то није право сиромаштво. Јер, ако човек хоће истински да буде сиромашан, он мора да буде исто тако слободан од своје створене воље као што је то био док га још није било. Јер вам кажем, а сведок ми је вечна истина: све док ви имате вољу да испуњавате Божју вољу и имате жељу за вечношћу и за Богом, све дотле нисте уистину сиромашни. Јер само је онај човек сиромашан који ништа неће и ништа не жели.[8]

Други и трећи начин да човек буде сиромашан је да ништа не зна и ништа нема.

Ми, дакле, кажемо да човек мора ту стајати тако сиромашан да он не буде нити да има место на којем Бог може да дела. Сачувати то место значи задржати различитост (нашу различитост од Бога). Према томе, ја молим Бога да ме ослободи од Бога; јер суштинско бивствовање јесте изнад Бога, уколико Бога схватимо као порекло свих створења. Јер, у тој суштини Бога, у којој је Бог изнад бивствовања и различитости, био сам ја сам и спознавао себе да бих створио овог човека који јесам. И зато сам ја узрок самога себе у погледу моје суштине која је вечна, али не у погледу мог настајања, које је временито. И зато сам ја нерођен, те по начину моје нерођености не могу никада умрети. Према начину моје нерођености ја сам био вечан и сада јесам и вечно ћу то остати. Оно што јесам према својој рођености, то ће умрети и нестати, јер то је смртно; стога то с временом мора пропасти. У мом рођењу су све ствари, ја сам био узрок самог себе и свих ствари, па да сам хтео, нити би било мене нити свих ствари; а да нема мене ни Бога не би било. Ја сам узрок тога да Бог јесте Бог; да мене није било ни Бог не би био Бог.[9]

            Из свега до сада наведеног, закључујемо да је Екхарт често у својим изјавама контрадикторан. С једне стране наклоњен је хришћанству, а онда, пак, даљим читањем стичемо утисак као да о Богу пише атеиста. Како је могуће да у исто време Бог буде творац, а да онда каже да Бога не би било без мене? Да ли oва реченица прелази границе егоизма? Човек као homo sapiens, homo religiozus не би постојао да нема разум, да нема свест. Свест је човеку дата од Бога, у супротном био би налик животињама.

Читаво Екхартово учење негира овоземаљски живот до те тачке да се поставља питање и о самом Христу. Ако је Он дошао само да нам каже да је најбоље бити Ништа, зашто је онда живео међу људима, учио их љубави и толеранцији, и да једни о другима не суде оштро? Зар Он није желео да ми будемо срећни и у овом животу, колико год он (овај живот) био припрема за вечни? Ако кажеш да је овај живот неважан, то значи да је живот једна велика грешка и да је сам Бог погрешио што нас је уопште отргао од себе, од ништавила. Апсурд?


[1] У даљем тексту се говори о католичком хришћанству, отуда и говор о мистицизму.

,,Ми православни, као и сви хришћани уопште дужни смо да се супротставимо томе слепом фатализму и да чувамо наше учење о личности као узроку света и свега што је у њему.

Треба да је јасно, да православно учење, под изразом „лична узрочност, подразумева персоналну каузалност. То значи, да сви узроци имају личносни карактер. Не само да је први узрок света био персоналан (како мисле деисти), него персонални узрок јавља се код свих ствари у свету. Кад кажемо „лични” ми подразумевамо „интелигентни, свесни и интензивни”. Тачније, ми тврдимо, да нека врста „мудрости” условљава све, или још јасније, – јавља се узроком свега. То означава израз „лични” (личносни).” (Владика Николај Велимировић о мистицизму у православљу)

[2] ,,Мистичари о Мајстор Екхарту”

[3] Мајстор Екхарт ,,Рођење бога”

[4] Лазар Нешић ,,Мајстор Екхарт и теологија одвојености”

[5] Лазар Нешић ,,Мајстор Екхарт и теологија одвајања”

[6]  Из списа ,,О одвајању”

[7] ,,Све што сазнајемо сазнаје нас”

[8] Из списа ,,О сиромаштву”

[9] Из списа ,,О сиромаштву”

Аутор текста: Марија Веселиновић