Људи који воле псе, ближи су себи и другима

Др Радосав Ратко Божовић (Бања Лука, 1934) био је редовни професор Факултета политичких наука у Београду (за предмете: Теорија културе, Социологија културе, Културна политика, Јавно мњење), дугогодишњи шеф Катедре за новинарство и политичку социологију.

Гимназију је завршио у Никшићу, а Филозофски факултет у Београду 1959. године. Магистрирао 1967., а докторирао 1971.године. Ужа специјализација: теорија и социологија културе, социологија слободног времена и социологија уметности. Држао предавања и на редовним и на постдипломским студијама. Био је руководилац смера Социологија културе и културна политика на постдипломским студијама Факултета политичких наука, где је држао предавања из предмета Феномени модерног света. Био је професор на Факултету драмских уметности и Факултету ликовних уметности у Београду (за предмет: Социологија уметности), на Филолошком факултету у Београду на смеру Социологија језика  и књижевности постдипломских студија (за предмет:Социологија масовних комуникација) и на постипломским студијама  Архитектонског факултета у Београду (за предмет: Култура урбаног времена). Предавао је Теорију културе на Факултету политичких наука у Подгорици. У Подгорици, предавао је на Факултету визуелних умјетности. Десет година провео је као предавач Социологије културе на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе у Никшићу. Радио је и као југословенски дописник француског часописа за светску политику Нова демократија и уредник едиције „Култура и друштво” (ИП „Вук Караџић”, Београд) и библиотеке „Поента” (ИП „Унирекс”, Никшић).Студијски боравио у Паризу 1972 – 1973.године, а у Њујорку 1986, 1992, 2006. Тренутно предаје Социологију умјетности на Факултету умјетностина УДГ универзитета у Подгорици.

Награде :

  • „ЂорђеФишер“ 2012. године, за допринос развоју хумора и сатире.
  • “Радоје Домановиц” 2016. године за теоријски приступ сатири
  • “Типар”, 2016, за животно ђело за хумор и сатиру
  • Мушкарац животног стила,2013.
  • Породица бистрих потока,2017.

Награда за студију “Парадокси медијске слободе” часописа Диалогос, као најбоље ђело у региону из теорије медија, 2015.

Главна дела:
Култура слободног времена (1971)
Метаморфозе игре (1972)
Искушења слободног времена (1975) 
Усуд игре (1977)
Недоумице око културе (1978)
Лавиринти културе (1984)
Под знаком питања (1985)
Кроз црвено (1989)
Култ – ура (1990)
Ноћна мòра (1990)
Извештај из луднице (1993)
Разбијено огледало (1997)
Путовање у ноћ (1997) 
Нулта тачка (1997) 
Седморица из Страдије (1998)
Узалудна књига (1999) 
Без маске (1999)
Седмо небо (2000) 
Дневник 2000 (2000) 
Доминација и отпор (2000) 
У трагању за доколицом (2004)
Сумрак врлине (2004
Лудости ума (2006)
Лексикон културологије (2006)
Од Страдије до Страдије,1-2 (2007)
Поента (2007) 
Пси и њихови пријатељи (2009)
Рам заслику (2010) 
Пријатељ (2010) 
Тишина доколице (2010)
Седморица противМене (2010)
О псима и људима (2011)
Моје симпатије (2012) 
Шапа у руци (2012) 
Неошишани (2014) 
Игра или ништа (2014)
Не остављај ме (2014)
Парадокси медијске слободе (2015)
Бравуре духа (2015)
Траговима мога пса(2015)
Молитва осаме,2016
Сјај у очима,(2017)
Моји савременици(2019)

  • На самом почетку бих волела да Вас питам који је то био моменат, шта је пресудило да се  бавите социологијом, књижевношћу, ако могу слободно да кажем, уопште културом?

Кад околности одлучују о индивидуалном избору професије то није добро, а овде се многима и то догодило. Томе ни сам нисам умакао, делимично, јер хтео сам да упишем најпре социологију на београдском Филозофском факултету, али кад сам приспео за факултет није још био социолошких студија, то је био и разлог што сам најпре студирао књижевност а као аспсолвент уписао сам и психологију, а после тога моја интересовања-магистратура и докторат- била су усмерена према социологији културе. Све је то била добра припрема за изучавање културе, за домен културологије. Мени су иначе најближе хуманистичке науке па отуда и верујем да нисам тамо залутао. У тој оријентацији, добро сам се осећао.

  • Да ли сте се некада покајали због избора занимања и да ли имате савет за млађе генерације како да реше  такво питање?

Нисам се покајао што сам се кретао стазом коју сам изабрао или која ме је изабрала. Мислим да нисам правио штетне компромисе никада и да сам мање-више био близак и својим научним опредељима и политичким уверењима. 1999. године нисам пристао на лојалност властима која је била предвиђена Законом универзитета, који нисам потписао. Био сам у то време шеф Катедре за новинарство и политичку социологију на Београдском Факултету политичких наука. Тада сам и напустио овај Факултет, а нећете веровати да никада као тада нисам био позиван да наставим да предајем. Највише, ево, до данас, држао сам и држим наставу на црногорским универзитетима. Младим људима препоручујем да изаберу студије које највише одговарају и њиховим креативним потенцијалима и индивидуалним афинитетима. То је предуслов да се опстане у професији која се воли, али и у јавном  животу као друштвено и политичко биће.   Најбоље је кад се постигне пуна сагласност између професионалних знања, професије и моралне културе и савести. То је услов да се мирно спава. Мислим да ту нисам правио компромисе. Можда је и то разлог што сам написао преко четрдесет књига. Ни данас  нисам спреман да се одричем ни једне своје реченице, за које верујем да су могле бити и боље да сам био упорнији у стизању до правилнијег мишљења и расуђивања, да сам био више критичан према себи самом него што јесам.

  • Мислите ли да за млађе нараштаје у Србији има наде, да ли бисте им саветовали да остану у својој држави, или пак ако им могућности  дозволе, оду што даље?

Одавно пратим драму одлива мозгова из наше средине. Нажалост, многи млади и талентовани су спаковали кофере и отишли јер нису хтели да прихвате национал-шовинистичка оргијања и политичке хорор-саге. Све што им је преостало могло би се означити стратегијом индивидуалног спасавања, која најчешће није била далеко од пуког преживљавања. И преостали, тешко ће пристати да остану у земљи изразите стагнације у којој им је приређено време  без перспективе. Део тог ужаса антиципирао је књижевник Борис Дежуловић  кад је изјавио да ће родитељи бити сретни ако им ћерке са завршеним факултетима успеју да раде као собарице у европским хотелима. Ако је то њихова перспектива, онда перспективе и нема. Било би неправедно не поменути да су се многима који су отпутовали остварили животни и професионални снови. Ту се  најчешће ради о одласцима, али без повратка. И ево, стигосмо до 2020. године. Наша  прича о одласцима никако  да се оконча.  Поводом Међународног дана младих сазнајем како у Србији свака друга активна млада особа нема посао, да их 80 одсто живе с родитељима,  док  их 70 одсто жели да оде из земље. Сазнајемо, такође, да сваке године за САД и Канаду испратимо 40 одсто студената који заврше београдски Електротехнички факултет. За њихов актуелни одлазак разлоге треба видети у немогућности да се овде потврде. У екстремном сиромаштву, економској оскудици и неоствареној социјалној мобилности требало тражити разлоге за масовне одласке. О томе како се глупљи и необразованији с лакоћом запошљавају, ако су присталице или чланови владајуће партије не вреди ни говорити јер је то добило размере необуздане стихије, која се коси и с правичношћу и с моралом. На тај начин, доведена су у питање  елементарна људска права. Као затворено друштво које се споро мења, остало   је затворено за стварање друштвених претпоставки за креирање адекватног амбијента за живот и успеће младих. Недавно нам је стигла информација да смо први у свету по одливу мозгова!  На путу до какве-такве Европе, без креативног потенцијала младих, слаби су изгледи да се направи и корак до одрживог друштва. Ако у том и млади не учествују неће га ни бити. Бојим се да  после владајуће пандемије неће бити места за наше ни у свету . Овде би морали и млади да запну да се створе услови за нормалан опстанак. Иницијативе морају долазити од њих. Њихова пасивност ради и против њих и против друштва. Не може се спавати до подне и бити уверен да ће било ко урадити за њих оно што је нормално да учине сами. Дакле, остати али са енергијом младости, са прегнућем које их води до својих најбољих могућности и да преузму одговорност за властити живот.

проф.Ратко и Бони
  • Изјавили сте неколико пута да: ,,Људи који воле псе, ближи су себи и другима” – да ли бисте нам нешто више рекли о серијалу књига ,,О псима и људима” ?

Ево мало предисторије зашто сам се позабавио судбином  тих дивних створења.Кад сам остао без пса Бонија сањао сам га сваке ноћи.Тада сам дошао на идеју да се ослободим понекад и мучних снова. Решио сам да напишем књигу о њему.  То сам и учинио, али сам схватио да то није довољно за спис о тим дивним створењима. Онда сам решио да позовем десетак личности из јавног живота да ми се придруже својим искуством „кучкарским“. Намера ми је била да уобличим књигу отприлике онако како је то учинио Роже Греније у спису “Одисејеве сузе”.Тамо имамо причицу о томе како је Аргос, остарели и изнемогли Одисејев  пас, једини препознао  прерушеног Одисеја кад се вратио са дугогодишњих лутања. А њему је једино стари пас могао да измами сузу.Роже Греније је препричавао искуства познатих људи и његових пријатеља о чудесном свету кућних љубимаца. Ја нисам желео ништа да препричавам већ да објавим све што су љубитељи тих дивних створења написали о њима. Тако је 2009. и настала књига “Пси и њихови пријатељи”. У њој су се, поред осталих, нашли  Давид Албахари,  Филип Давид, Вук Драшковић, Зоран Христић, Срђан Карановић, Душан Ковачевић и Биљана Србљановић. Нова књига, која је добила нов назив “Пријатељ”,2010, означила је само ново тематско и садржинско проширење у коме је претегла “паралела” о псима као пријатељима људи. У њој су се поред режисера Петра Лаловића/”Та јадна створења”/појавили текстови Миљена Креке Кљаковића, Александре Ковач и Горана Паскаљевића, који су створили азиле за остављене псе и постали истински заштитници ових угрожених створења. Мало под притиском “кучкара”, који се нису нашли у претходним књигама, а много више из уверења да је овакво искуство важно  објавио сам, заједно са Маријаном Рајић, још неколико књига о судбини кућних љубимаца. Књижевница Рајић је својом посвећеношћу и вредноћом учинила  много са ова едиција о псима доживи успон и препознатљивост у нашој јавности.

Однос између људи и њихових љубимаца темељи се на дубоким емоцијама. И кад се контакт оствари и у најранијем детињству, он остаје током целог човековог живота. Родитељи који имају добру стратегију у осмишљавању богатства комуникације своје деце не заборављају на присуство љубимаца.  Контакт са топлим крзном љубимца не може заменити ни виртуозно направљена играчка. Децу би ваљало подучити да кућни љубимци нису играчке већ њихови другари, бића која су ту да се прихвате с љубављу и да се воле. Нажалост, дешава се и то да деца малтретирају кућне љубимце. Ту се често модел породичног насиља преноси на комуникацију деце са псима. Оно што су родитељи чинили деци, то они чине куцама. У игри се стварају  претпоставке за стимулисање развојних могућности.  Ту настаје  енергија преображаја. Деца с љубимцима доживљавају благотворне утицаје. То је доказано.  А код старих, који су маргинализовани,  присуство пса може постати део  стратегије у уметности живљења и култури старења. А то колико су дружења кућних љубимаца добродошла да омогуће опуштање, колико могу да умање безвољност,  нервозу, напетост и стрес познато је свима који су изабрали пса као свакодневног сапутника. А они мрзотворци који не воле псе сигуран сам да не воле ни људе!

  • У интервјуу са Маријаном Рајић, напоменула нам је да је од Вас научила да је ,,мање увек више”. Када је минимализам потребан и шта доноси? 

Идеју о поетици минимализма образлагао сам говорећи о уметности афоризама о којима сам сачинио седам књига. Расплињавајуће брбљање, у ствари, открива смисао ћутања. Зато је и речено да филозофија језика може да буде филозофија ћутања. Лудвиг Винтгештајн запажа да озбиљне тешкоће настају онда када се језик  »обрће упразно«, кад »празнује« уместо »да ради«. Он пише:«Оно што се уопште може рећи, може се рећи јасно; а о чему се не може говорити, о томе се мора шутјети«. Изгледа да се ова идеја може наћи у дослуху с границама језика, али и с оним што обично означавамо као »прећуткивање«, што није исто што и силом ћутање. Стога би се »језик ћутања« морао идентификовати као део језичке целине и свега бивствујућег. Албер Ками мисли да је човек више човек по ономе што прећути него по ономе што каже. Изгледа да је та идеја најближа суштини ћутања и њеном тајанству. У ћутању, човек постаје најближи себи  и свом свету. А мени се чини да јасна мисао рађа јасан језички исказ. Тада је језик прозирна одећа мисли, како о томе размишља Мигел де Унамуно.

  • Да можете данашње време и животе свих нас у Србији и уопште на Балкану да сместите у један роман, како бисте му дали назив и да ли сте некада размишљали да напишете роман?

Написати веродостојан роман о нашем времену готово је немогуће јер у времену садашњем присутно је велико убрзање које би се могло упоредити са сликом коју посматрамо у кретању брзог воза. У савременој цвилизацији и превише ентропије, много је конфузних стања и нејасних оријентација у скали вредности.  Ако би  било који надмоћни стваралац покушао да створи такво дело,  морао би  одговорити на питање да ли је савременик господар свога постојања, да ли је могуће да постане субјект или остаје објект своје мучне егзистенције. Шта је с његовом слободом? Шта је с његовом истином? Можда би било довољно поставити суштинска питања. У савременој цивилизацији ум и индивидуум подвргнути су спољној контроли. Техницитет и ултраобјективност укотвили су се у модерну свакодневицу као камен спотицања човековог субјективитета. Логично, свесно и рационално, у опреци према несвесном и ултрасубјективном, обзнањују непомирљиву подељеност човекових укупних могућности и располућеност његове тајанствене креативности. Костас Акселос сматра да техника чини оно што је некада чинио мит. И више од тога, она је моћнија од Прометеја и Икара нарочито кад промишља природу и кад настоји да је укроти. То суштински значи докрајчивање старе митологије и успостављање техницистичке и планетарне митологије. Тако она постаје сила доминације, снага од пресудног значаја са становишта стваралаштва. Зна се да су техничке игре присутне у свим облицима постојања – од материјалне производње до мисли која се кибернетизовала; готово да није остало ниједног облика људске реализације и самореализације у којима се техничко достигнуће није јавило као суиграч. И поред тога што техника настоји да преузме бригу за све што постоји, човек је још далеко од тога да се уклопи у игру света, јер није постао грађанин света. Техничка игра, као планетарна доминанта модерног доба, у освајању света, носи печат принуде. Да ли ће се грађанин света, у тој светској игри, у том планетарном збивању, наћи као играч који ће бити изигран или као биће које ће се уиграти у светску игру – остају питања на која није могуће дати поуздане одговоре. Не даје га ни филозофија ни књижевност.

  • Да ли можете за сами крај да ми кажете Вашу мотивациону мисао, нешто што Вас целог живота гура напред, а што би и нас млађе натерало да се замислимо?

Сигурних рецепата нема, али је неопходно наћи ону егзистенцијалну стазу на којој ћемо одиграти  животну игру коју смо слободно изабрали. Своју стазу и своју игру  Мени је блиско Шилерово мишљење о игри. За Шилера (Писма о естетском васпитању човека) човек  је само онда човек кад се игра. Суштину игре прегнантно је одредио Фридрих Ниче (Воља за моћ) кад је препознао  као идеал човекове снаге. Отуда је разумљиво што је игру видео и као претпоставку за све друго и као обележје величине и универзума. Зато је незаобилазна људска игра, игра детета и уметника.  Кад Хајдегерер (Identitat und Differenz) казује да је бит Битка сама игра, да је игра темељ битка, он игру ставља на пиједестал темељних вредности  постојања.  А кад нема игре, шта онда остаје? пита Лав се Николајевич Толстој. Остаје – ништа! Питање игре је истовремено не само питање  човекове слободе већ и његовог постојања.

Интервју водила – Анђела Мијаиловић