ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Лечење шумом и тишином

Кошутњак је једно од омиљених излатишта Београђана и јако је тешко замислити да је пре нешто више од једног века овај део Београда био слабо посећен, у неку руку и заборављен. Упркос томе или можда захваљујући томе, Кошутњак је почетком 20. века имао велику улогу у лечењу и опоравку сиромашних малишана престонице. Летњиковац за слабуњаву децу нажалост није опште познат појам историје главног града, иако представља њен значајан део.

Летњиковац за слабуњаву децу основан је 1903. године идејом и залагањем др Радивоја Вукадиновића, цењеног лекара београдског округа и Друштва за чување народног здравља. Др Вукадиновић је, приликом посете једном медицинском конгресу у Берлину, сазнао од својих немачких колега да су сиромашној и болешљивој деци организовали боравак у летњиковцима и павиљонима ван града. Како се овакав вид терапије њима показао успешан, пожелео је да исто учини и за српску децу. Уз подршку колега др Војислава Кујунџића и др Слободана Рибникара, 7. октобра 1903. године, изнет је предлог за оснивање летњег санаторијума у Београду, а због погодне климе и удаљености од градске гужве за његову локацију изабран је Кошутњак. Кошутњак се тада налазио у склопу дворског комплекса краља Петра I коме се ова иницијатива допала, те је, уз његову дозволу и финансијску помоћ, почела изградња летњиковца. Увидевши значај овог пројекта и београдска општина је новчано помогла изградњу и то свотом од 4000 динара.

Летњиковац за слабуњаву децу

У летњиковцу су смештани малишани старости од шест до дванаест година, где би им адекватна нега, добра храна и свеж ваздух помогли да прездраве. У питању су била деца из сиромашних породица, често неухрањена, слаба и бледа, која су била лошијег здравља управо због лошијих услова живота. Боравак је почињао почетком јуна и завршавао се до почетка школске године, крајем августа.

При доласку у летњиковац деца су била прегледана, констатовало би се од чега болују и шта се препоручивало као лек, осим тога, мерила би им се килажа, а чак су записивана и имена оних који грицкају нокте. Захваљујући стручности особља, деца су овде била одлично збринута, боравила су на свежем и чистом ваздуху, окружена шумом, деца су имала пет оброка дневно и прилику да се играју у природи са својим вршњацима. Уз стручну помоћ, деца су вежбала и лаку гимнастику, а велика пажња поклањала се и васпитању и лепом понашању.

Већ прве године, деца су изашла знатно опорављена, са бољом крвном сликом и са неколико килограма више. Због добрих резултата, одлучено је да се са овом праксом настави, а како је број деце сваке године растао, растао је и сам летњиковац и зграде око њега. Само две године по основању овог летњиковца у Београду, основана су и друга два у Крагујевцу и Шапцу.

Међутим, Балкански ратови, а потом и Први светски рат прекинули су рад летњиковца, али он поново отвара своја врата 1919. године. Тада се у павиљоне на Кошутњаку усељава Даринка Грујић Радовић, која је помагала српској ратној сирочади током рата, као и после рата. Међу овом децом Даринка је остала упамћена као мама Грујић. Године 1932. ове просторије заузеће подмладак Црвеног крста, док ће за време Другог светског рата овде бити смештен немачки војни штаб за југоисточну Европу. Након овог рата изграђен је 1947. године добровољним радом омладинских радних бригада Пионирски град, који је у време Југославије служио за рекреацију и забаву младих.

Данас Кошутњак није издвојени део града, али се и поред тога сматра најмање загађеном локацијом, с епитетом ваздушне бање. Овде данас можете наћи спортско-рекреативни центар, па се чини да је првобитна идеја наставила да постоји у неком измењеном, модерном облику или бар тежимо ка томе. Много пре нас, неколико лекара имало је визију да на најједноставнији начин, природом, лечи и излечи болесне и слабе, те због тога прича о овом летњиковцу треба да буде подсетник на своју неопходност и магију.

Аутор текста: Јована Обрадовић