ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Коцкар и могућност васкрсења

Ко су јунаци романа ,,Коцкар” Фјодора М. Достојевског? То су месечари, свако од њих има своју имагинацију и њоме се кроз роман води. У роману, свако од јунака жели да има неку корист која је углавном материјалне природе. Изузетак би могао бити Алексеј Иванович – главни јунак и приповедач у роману. Ови јунаци су на један корак до остварења сна и увек на ивици пропасти. Они чије се амбиције не остваре, полуде, постају одсечени од живота и стварног света у који су толико улагали. Алексеј Иванович, угледни учитељ, расветљава нам феномен коцкања.

Пратећи нашег јунака Алексеја, Достојевски указује на психолошку димензију коцкара и открива све оно што су се запитали читаоци пре читања књиге, али и сваки човек који се тек упустио у свет коцкања, а то је начин размишљања и осећања једног порочног човека. Међутим, ово је само увод у оно што тек следи: сви јунаци романа склони су пороку, бар једном су окушали срећу на рулету.  Алексеј се као коцкар тек развија у роману, да би на самом крају то и постао.

Остали јунаци су дубље зашли у коцкање, а Достојевски нам у том каталогу коцкара издваја седамдесетпетогодишњу старицу Антониду Васиљевну Тарасевичеву која прокоцка све што има, дубоко увучена у игру која ће јој донети још новца. Достојевски у њеном лику жели да нам предочи погубност и демонску природу коцкања. Лик старице најбоље приказује трансформацију расположења и њене личности, због обузетости и опсесије коцкањем, где се управо овом трансформацијом, указује на демонско својство саме игре. И док се седи за коцкарским столом, демонско се притаји и шапуће о добитку велике своте новца. Демонско има својство завођења, мути здрав разум и на место жеље, умеће визије о њиховом остварењу. Старица је, подлегавши утицају демонског, све изгубила, и растеравши заводљиве визије, повукла се у Москву. Она доживљава отрежњење, али је питање хоће ли поново подлећи пороку. То исто питање односи се и на Алексеја, али и на било ког човека који се упусти у коцкање  или ће се тек упустити. Тиме нам Достојевски показује колико је сама тема коцкања свевремена, увек изнова актуелна. Јер на чари коцкања нико није имун.

Аутор фотографије: Милица Кандић

Разматрајући феномен коцкара и коцкања, не можемо, а да не уочимо црвену и црну боју које овај роман обележавају. Црвена и црна боја, јесу боје на рулету, али су исто тако присутне и у животима јунака: црвена као љубав и страст (присутне код готово свих јунака, посебно код госпођице Бланше) и црна као смрт (онда када је остварење жеља онемогућено, као код генерала). Такође се ове боје могу посматрати и као две енергије: конструктивна (црвена) и деструктивна (црна), стално присутне у животу сваког појединца. Црвена и црна се могу посматрати и као енергије које се смењују и сажимају у једном бићу.

Достојевски поставља питање о добитним комбинацијама на рулету, стратегијама добитка, прорачунима о томе када је који број извучен и колико пута, развијајући тако психологију сваког човека који је икада сео за коцкарски сто. Пратећи Алексеја који постаје коцкар, гради се лик који добија новац на коцки. Под којим условима он добија новац? Само ако игра срцем за вољено биће, тада му је срећа наклоњена. Када буде играо за нечије добро, да спасе Полину, жену коју воли, играће без прорачуна, водећи се само интуицијом, опијен жељом за добитком која је тада јача од свега, па и од жеље за животом. Али, Алексеј ће бити дубоко загрижен за игру и уништиће свој живот, а његову просветитељску улогу замениће ништавило и деструкција – игра против себе самог.

Ипак, разговор са господином Естлијем отвара могућност да се Алексеј преобрати, да васкрсне и да се врати на прави пут са кога је скренуо. Јер, само љубав вољене жене, има моћ да одврати човека од порока и да му снагу да се тог порока ослободи. Сам крај романа оставља нас да се запитамо шта је било са Алексејем: да ли је порок у потпуности превладао или је отишао да нађе своје вољено биће; може ли се Алексеј издићи, самим тим бити изнад порока и постоји ли за њега могућност васкрсења.

Аутор текста: Милица Кандић