Књижевност комуницира само са одабранима

               

Кемал Мусић – Црногорски вишедимензионални књижевник. Године живота  броји по годинама стваралаштва, а он и даље гради. Поријеклом је из Човјечанства. Пише о темама за које је потребан идентитет, а на посљедњем мјесту му стоји „ја“. Угашене свијеће непрестано пали и сваком новом рођењу задаје велику одговорност. Осјећајније о њему, доље, очи у очи.


Ви сте у свијет књижевног стваралаштва ушли преко новинарства. Добитник сте и неколико значајних новинарских награда. Колико Вам је искуство новинара помогло да се „догодите“ као прозни писац?

Уствари, било је обрнуто: Ја сам у свијет новинарства ушао преко књижевности. Прије него што сам написао свој први новинарски текст, већ сам имао објављене приче у часописима. Знајући моју склоност према литератури, уредник Ревије „Поље“ Жељко Маџгаљ ми је отворио новинарски простор. Први текст, била је репортажа. И десио ми се онај случај као када су једном писцу понудили ангажман у новинама и дали му задатак да напише информацију о крађи у улици Лава Толстоја. Писац је у новинарском извјештају, умјесто да у првом пасусу пружи информацију о крађи, написао: „У улици Лава Толстоја, великог свјетског писца….“ и наставио у неколико пасуса да пише о Толстоју. Тако сам, отприлике, и ја. Само што репортажа, коју сам касније „специјализирао“, за разлику од класичног новинарског извјештаја, трпи литерарне излете. Послије тога сам постао препознатљив по доброј репортажи, а књижевни критичари кажу да ми кратка прича добро „лежи“, па сам упоредо писао репортаже и кратке приче. И у мојим романима је примјетна склоност ка краткој форми, јер се ради о романима у фрагментима.Књижевност ми је помагала да се у новинарству изражавам ван уобичајеног новинарског жаргона и да се читаоци не муче са пуким сувопарним новинарским рјечником. Са друге стране, новинарство ми је помогло да се брже ослобађам рукописа, да економишем са ријечима, да не оптерећујем читаоца вишком текста и непотребном фразеологијом и да заобилазим општа мјеста.

                Ваш књижевни опус сачињавају три романа и четири књиге приповједака. Када говоримо о Вашем стваралаштву да ли у исто вријеме можемо говорити о темама којима сте остали вјерни? О такозваним „опсесивним темама“.

Оно што је примјетно, свака моја књига је стилски другачија, ту и тамо  и језички. А тема, којој сам мање-више вјеран, подразумијева потрагу за идентитетом. Социолошка, друштвена, религијска и политичка карневализација је очигледна и ту се, чини ми се, губи идентитет. Пренаглашено барјачење својим ЈА управо обесмишљава и банализује исто то ЈА. А скоро да се нико ни не запита гдје је ту човјек. Због тога и потрага за идентитетом човјека као универзума. Потрага за вриједностима које препознајемо као основу људског постојања и битисања. Потрагу за човјеком у једном бескрупулозном свијету у којем не признајемо никог осим себе. Масовна и потрошачка култура нам намећу медиокритете за идоле. Вјерске вође од религија праве ријалити шоу. Враћају нас у средњи вијек, гурају нас у примитивизам. Богаташи уринирају по бескућницима. Политичари се бахато понашају. Медији се све мање придржавају новинарског кодекса, а фашизам буја. Чини ми се да Диогенов фењер још увијек сија усред поднева.

                Рођени сте у мјесту у коме је свијет угледао и Ћамил Сијарић. Такође, Бијело Поље је и град писаца. У њему и око њега су рођени осим Ћамила, Ристо Ратковић и Миодраг Булатовић. Колико је тај социјални, друштвени, простор битан у одрастању писца?

Простор у којем писац одраста и стасава је веома битан. Годијево, моје родно мјесто тридесетак километара од Бијелог Поља, је мјесто у ком се тешко живи а лијепо говори. На пар километара од моје куће рођен је и Ћамил Сијарић. У пречнику од десетак километара још неколико књижевника признатих у оној Југославији. А Лимска долина, рече неко, крвоток је црногорске књижевности. У Лимској долини су рођени, осим Његоша, сви велики црногорски писци. Сада, када се појави писац у Лимској долини, он има велику обавезу. Има одговорност према ријечима. А са ријечима није лако. Ко се ухвати у коштац са њима, тешко њему. Дакле, када се појави писац у Лимској долини, то је као кад се ђак нађе у одјељењу са све петицашима. Ту, или си пуковник или си покојник.

                Како видите црногорску књижевност данас? Који је њен поетички курс?

Црногорска књижевност хвата корак са савременим књижевним токовима. Чини ми се да се полако ослобађа од епског дискурса који је својевремено био снажно присутан у црногорској књижевности. Доступност библиотека, онлајн библиотека, електронских и штампаних часописа и портала, сарадња са удружењима књижевника, ПЕН центрима, фестивалима и манифестацијама у свијету учинила је да и црногорски писци иду у корак са савременим књижевним тредовима.

Колико је савремено друштво осјетљиво на књижевност? Чини ли вам се да је златно доба књижевности увелико за нама?

Увијек је било мало добрих читалаца и добрих писаца. Тако је и данас.Књижевност, као умјетност, не припада масама. Она комуницира само са одабранима. Са онима који читају и оно ненаписано, оно што пише у прореду, у бјелини папира, и оно што стоји на маргинама књиге, оно што је остало у граничнику за обиљежавање страна, у духу након што склопимо књигу, спустимо је на ноћни сточић, угасимо свијетло и затворимо очи. Тако се читају класици. Тако се читају савремени писци. Подједнако су важни и једни и други. И не знам ко више узбурка читалачку страст Достојевски или Макарти, Дима или Мураками, Емили Бронте или Олга Токарчук. Књижевност прати друштвене токове у свијету и на основу тога реагује. Зависно од политичких, економских, социолошких момената и друштво реагује на књижевност. Због тога и имамо периоде у књижевности и уопште у умјетности. Само је ствар сензибилитета, читалачког укуса и разумијевања умјетничког текста.

                Већ неколико година се налазите на челу једне од најзначајнијих установа културе не само у Црној Гори него и у региону. Наиме, директор сте Јавне установе Ратковићеве вечери поезије. Како се писац сналази у улози менаџера?

Бити директор установе од националног значаја, установе која организује књижевну манифестацију која траје 50 година, кроз коју су прошла најзначајнија књижевна имена региона и шире, за писца представља част, обавезу и одговорност. Менаџерски посао у Ратковићевим вечерима поезије одузима доста времена писцу, тјера га да прави концепте, да биљежи идеје, да одгађа тренутак када је потребно да се писац и текст нађу очи у очи. Са друге стране, менаџер Ратковићевих вечери поезије мора да води рачуна, строго, о естетици текста. Као слику колико се писац сналази у улози менаџера, прилажем чињеницу да сам од 2016. (откада сам директор Ратковићевихвечери поезије) написао тек десетак прича, не рачунајући роман „Недоказиве истине Ламека Ћисума“, који је написан раније а објављен 2017, и студију „White Field Jazz Festival – потенцијали и развој културних институција“ (2019), а да смо на Ратковићевим вечерима имали писце из Шкотске, Шпаније, Перуа, Америке, Русије, Холандије, Њемачке, Енглеске, Швајцарске, Аустрије, Бугарске, Азербејџана, Турске, Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе. Такође, објавили смо преко 60 књига разних жанрова, међу којима, на примјер, књиге Орхана Памука, Дона Патерсона, Рада Шербеџије и скоро свих значајнијих пјесника из региона. Такође, успјешно организујемо White Field Jazz Festival, књижевне радионице, ликовне изложбе, књижевне и музичке програме. Но, Ратковићеве вечери поезије су институција која се првенствено бави књижевношћу и то је за писца, као менаџера, изазов.

                Ратковићеве вечери поезије се одржавају од 3. до 5. септембра. Ова година је уједно и јубиларна, педесета. Како би гласио резиме полувјековног постајања ове престижне пјесничке манифестације?

Ратковићеве вечери поезије су мјесто укрштања поетика са разних континената. На пола вијека постојања, на основу правила и средстава стечених искуством, и сама ова манифестација постала је – поезија. Снагом умјетности овдје настају дјела непролазне вриједности: издавачка вјештина – препознатљива у чину извођења, теоријска вјештина – усредсређена на проучавање и сазнање и стваралачка вјештина – оличена у креирању умјетничког дјела. Из године у годину, на Ратковићевим вечерима поезије доживљавамо свеобухватно схватање живота и свијета. Учвршћујемо наше темеље на промишељеностима и сазнањима, традицији и културним, моралним, социјалним и етничким вриједностима. Све у циљу његовања стваралаштва и умјетничког обликовања појединца и колектива, са амбицијом да то буде знак препознавања вриједности и суви печат на богатој црногорској умјетничкој сцени.

                И ове године Ратковићеве вечери су расписале конкурс у двије категорије. Да ли је било неких измјена с обзиром да је читав свијет погођен ситуацијом са корана вирусом?

Свакако, Коронавирус нам је донио одређене проблеме, као и свима. Објављени конкурс за Награду „Ристо Ратковић“ у фебруару, морали смо да повучемо због пандемије. Поновни конкурс смо објавили са одређеним измјенама. Наиме, умјесто шест књига за Награду „Ристо Ратковић“, односно шест примјерака рукописа необјављене књиге за Награду Ратковићевих вечери поезије, сада је потребно послати ПДФ књиге и насловну страну на е-маил rvpkonkur@gmail.com, односно ПДФ рукописа на е-маил:  rvpkonkursmladi@gmail.com , до 15. јула.

                Поменусмо да је ово јубиларна година институције на чијем челу се налазите. Да ли ће се овогодишњи прогам разликовати од досадашњег концепта које су Ратковићеве практиковале?

Ове године ћемо значајно промијенити концепт. Као што је ред,овогодишње издање ће бити посвећено Ристу Ратковићу. Најважнији сегмент, осим пјесничких вечери и уручења Награде, биће тродневни научно-стручни скуп о књижевном стваралаштву Риста Ратковића и промоција сабраних дјела, изабране поезије и библиографије Риста Ратковића које увелико припремамо. За наш овогодишњи амбициозан програм, долази и снажна подршка од Општине Бијело Поље и Министарства културе Црне Горе, тако да ће програм 50. Ратковићевих вечери поезије ударити печат на полувјековно постојање највеће пјесничке манифестације у региону.

                Свједоци смо да је један од проблема готово сваког догађаја из области културе и мали број посјетилаца. Да ли Бијело Поље има публику која прати програме Ратковићевих вечери поезије?

Евидентно је да број публике на културним догађајима опада. Што већи умјетнички домет догађаја, то мање публике. Али, то је и логично. Јер, умјетност је само за оне који је разумију. Са друге стране, живимо у вријеме спектакла. Често је амбалажа битнија од садржаја, сахрана од покојника, свадба од младенаца. Међутим, установе културе не смију да потпадну под утицај масовне и потрошачке културе, коју форсирају медији. Срећом, Бијело Поље има традицију његовања културних вриједности. Због тога у Бијелом Пољу пола вијека постоје Ратковићеве вечери поезије. Док су се сродни фестивали у региону гасили, Ратковићеве вечери поезије су из године у годину бивале све боље. Због квалитета, 2010. су проглашене за манифестацију од националног значаја, а 2012. је по том основу формирана установа. Да није било посвећене бјелопољске публике, не би било ни ове манифестације, а касније ни установе. У вријеме Ратковићевих вечери поезије, почетком септембра, Бијело Поље живи у духу поезије и свако ко уђе у наш град осјећа да се ту нешто узвишено дешава.

Интервју водила – Сања Цвијовић