Кнез Лазар и кнегиња Милица


,,Цар-Лазаре српска круно златна,

Ти полазиш сјутра на Косово,

С собом водиш слуге и војводе,

А код двора никога не остављаш,

Царе Лазо, од мушкијех глава,

Да ти може књигу однијети

У Косово и натраг вратити;

[…]

Милош згуби турског цар:Мурата

И Турака дванаест хиљада;

Бог да прости, ко га је родио!

Он остави спомен роду Српском,

Да се прича и приповиједа

Док је људи и док је Косова.”

(епска народна песма)

Лазар Дубовац је српски глумац. Рођен је 13. августа 1983. године у Београду.
Завршио је Академију уметности у класи проф. Мирјане Карановић.

Познат је по улози Малише Малешевића у серији ,,Мој рођак са села” . Осим ове улоге, играо је у још неколико серија: ,,Ургентни центар” , ,,Жене са Дедиња” , као и у позоришним представама, попут: „Тесла и битк ан амагнетном пољу“,  ,,Танго вечности..” ,  ,,Човек који се смеје” , ,,Кнез Лазар и кнегиња Милица” (ауторска представа), ,,Немањићи – подела царства”… Тренутно игра у Дечјем култрном центру у представама Бакина шкриња, Од љубави Злоћа онемоћа, Средњовековни Београд…

  • Ко је Лазар Дубовац ван позоришних и телевизијских улога?

Зар ико може да нам каже ко је? Зар постоји човек који је спознао све своје дубине? Зар то није питање на које изнова одговарамо кад удахнемо с првом јутарњом светлошћу и схватимо да се одговор променио кад затварамо очи окружени ноћном тамом? Ко сам ја? Не знам. А не знаш ни ти. Ни ти. Евентуално можемо ретроспективно сагледавши прошлост да дамо одговор на питање ко смо били? А можда не можемо ни то? Шта ви мислите? Да ли знате ко сте? 

  • Сарађивао си са многим познатим глумцима, а засигурно си остао упамћен као син Драгана Јовановића у серији ,,Мој рођак са села”. Да ли је то утицало на развијање тебе као личности на пољу глуме? Како би описао сарадњу са Драганом Јовановићем, Војином Ћетковићем …?

Предивни патријарх Павле нам је оставио у аманет да „будемо људи“.  У ово време у ком ми живимо није лако бити добар човек, те се тако овом врлином не могу окарактерисати ни многи познати глумци са којима сам делио кадар. Богу хвала имао сам ту срећу да радим са Златом Нуманагић, Батом Живојиновић, Танасијем Узуновић, Вером Чукић, Глоговцем, Ћетковићем, Дудом Мијатовић – сви остварени, нормални људи, спремни да посаветују и помогну младим глумцима. Били су заиста од велике помоћи и Сузани Лукић и Тијани Чуровић и мени.

  • Твој лик је окарактерисао многе представе у  београдском позоришту, а и сам си аутор представе ,,Кнез Лазар и кнегиња Милица”. Да ли би нам приближио сам период од идеје до реализације представе? Шта те је подстакло да напишеш текст за представу?

У време када сам дошао на идеју да радим представу о светом кнезу Лазару нико се није бавио епским народним песмама. Тек након тога урадили су представе у Народном позоришту и УК Вук. И то волим да нагласим – ја сам први. J Министарство културе је препознало моју идеју и подржали су ме на конкурсу значајним средствима.

Пре свега одувек ме је интригирало епско народно стваралаштво. Од сваке песме може да настане представа или сценарио за филм. Али из непознатог разлога та поезија је запостављена. Дивимо се Шекспиру који је заиста сјајно писао у стиху, али и ми имао „нашег“ Шекспира. То је народ који је опевао најзначајније догађаје из наше историје. У сваком човеку који је намаштавао стихове који су сад пред нама има по мало Шекспира. И то не смемо да заборавимо.  Када пишем овакве комаде један од циљева ми је управо очување наше историје и традиције.

  • У епској песми ,,Цар Лазар и царица Милица” основни мотив јесу љубав и разумевање. Љубав према браћи, према супрузи, према Косову, као и Лазарева љубав и разумевање царице Милице.
    Да ли нам фали ,,њихове” љубави и разумевања данас?

Недостаје нам много тога из средњовековне Србије. Пре свега ово убрзано андроид доба одузело нам је стрпљење. Када склонимо префикс „с“ из ове речи пред нама остаје трпљење. А морамо нешто истрпети ако заиста желимо да разумемо и волимо оне око нас. Данас се на трпљење гледа као на слабост и зато се ретко ко одлучује да међуљудске односе гради на том темељу. Олако се одустаје. Нема борбе. Окренемо леђа и онима које волимо. Из сујете. Повређени. А замислите онда којом брзином заборављамо оно до чега нам није стало? Брзином једног „клика“ на оном истом андроиду с почетка приче.

  • Неретко се може приметити да негујеш вредности наших предака, традиције, културе која нам је остављена. Да ли мислиш да смо запоставили добра која смо наследили, окренувши се новим ,,трендовима”?

Као што не може бити бити дрвета без корена или реке без извора тако ни нас не може бити наших предака. А срспка историја и културно наслеђе мери се вековима. Може ли бити тебе и мене без Растка, Стефана и Вукашина? Без Лазара, Милоша или без Душана, Карађорђа, Александра, Милана или Михајла? Не може. Они су наш темељ, наша основа. Не смемо се стидети српске ношње, јелека, шајкаче, опанка или каљаче. Ритам кола и звук фруле и гусала су у идентитету свакога од нас.

  • За крај, који је твој животни мото и порука младима?

Рад на себи. Непрекидно се развијајте емотивно, интелектуално, духовно. Читајте књиге, слушајте музику, идите на путовања. А онда о томе дискутујте се људима. Размењујте мишљења, искуства. Не чекајте да се промени свет око вас. Ви се промените. Будите бољи људи. И радујте се! Радујте се! Радујте се!!!

Интервју водила – Стефанија Коцић