ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Како су разбијане тикве

Када говоримо о цензури, не можемо а да се не запитамо о слободи човека као ствараоца, о постојњу слободе писања и подобности самих дела, посебно онда када их премерава једна одређена идеологија. Позната нам је чињеница да су многа дела, како светске (нпр. Марсел Пруст, Франц Кафка, Борис Пастернак) тако и српске књижевности (нпр. Милош Црњански, Драгослав Михаиловић), била цензурисана. То управо значи да је велика пажња поклањана писаној речи, посебно онда када она не би била у складу са идеологијом.

Оно што народ најпре памти, било је то да ли је писац или песник имао каквих политичких испада. Тако је било са писцем Драгославом Михаиловићем, кога су најпре памтили да је био на Голом отоку, па тек онда да је био писац из Ћуприје или да је шта написао. Роман ,,Кад су цветале тикве” постао је битно Михаиловићево обележје зато што је то био цензурисани роман и много година забрањен, тако да се није смео читати у доба Југославије. О каквом се догађају овде заправо ради? Наиме, посреди је Титов говор 25. 10. 1969. године у Зрењанину и том приликом је Тито непосредно исказао свој став поводом драме. Представа је изведена пет пута, након чега је забрањена, као и роман по којој је представа рађена. Ипак, представа није била сасвим идентична роману, постојали су делови који су били спорни, те су зато многи у њој видели политичку ангажованост и заступање одређених ставова. Александар Новаковић је, у својој студији ,,Како је Тито разбијао ‘Тикве’”, говорио да су ти ставови у представи видљиви и да су их запажали подједнако и они који су бранили представу као и они који су је осуђивали. Представа је, као и роман, за главног јунака одредила Љубу боксера, негативног јунака који се свети Апашу за силовање и смрт своје сестре Душице. Поступајући по систему сопствених вредности, Љуба се свети и поступа по свом нахођењу које није базирано на политичком поимању света, чак је приказан као аполитични јунак. Међутим, поједине реплике у представи откривале су чињенице које нису биле подобне да би се обелоданиле на позорници и управо су оне биле разлог забране представе упркос великој посећености приликом свих пет извођења. Као неке од неподобности, Александар Новаковић наводи Љубин помен Голог отока, затим Перишићев наговор да се Љуба регрутује у најгору јединицу где ће лако погинути, а као најспорнији јунак сматран је полицајац Суља, по националости Босанац, кога су критичари тумачили као ауторов став према другим народима и народностима. Све наведено чини да драма, као и роман буду цензурисани и то зато што говоре дубоко скривене истине које могу узнемирити или чак побунити људе. Иако је пре Титовог говора било оних који су драму подржавали и писали о њој позитивно и са одобравањем, након говора критичари су своје мишљење јако брзо изменили. Много утицајних новина говорило је о представи негативно, са извесним неодобравањем, чак и негирањем, што само говори о Титовој великој моћи и изузетном утицају који мења мишљења. У свом говору Тито је, ако мало боље размотримо, говорио о цензурисању таквог дела, као и дела сличне садржине. Такође је говорио и о хапшењу уколико се слично дело понови више пута, али је то учинио у једној блажој форми, тако да се на први поглед претње не могу препознати. Поводом представе глумац Михаило Јанкетић, који је тумачио Љубу Шампиона, говорио је како циљ представе није био да се ,,сакупи неки политички поен” већ да се прикаже сама прича, где политика никоме није била ни на крај памети, уз напомену да су сви били ,,мало наивни и од политике скрајнути”. Југословенско драмско позориште је у време Југославије било од великог државног значаја, самим тим се доста водило рачуна шта се приказивало. Почевши од премијере представе ,,Кад су цветале тикве”, представа је у државном врху окарактерисана као скаредна и непријатељска, те се могло претпоставити да ће се нешто догодити и да нешто треба учинити како би представа опстала. Сви су, на овај или онај начин, били свесни опасности, јер тема Голог отока раније у литератури, а још мање на сцени, није обрађивана. Голи оток именован је у представи, а тренутак када се то одигравало, показује да нема слободе чак ни да се проговори о тој теми, глумци и ствараоци бивају уверени да још увек није дошло доба слободног писања о актуелним стварима и да се са тим још мора причекати. Након 1968. године и студентских демонстрација, веровало се да је наступило доба слободе мишљења и права на јавно исказивање сопствених ставова. Али, тренутак за тако нешто, 1969. године, још увек није био прави. Цензура је и те како била на снази, можда и више него пре. Тако је показано да је реч на сцени далекосежна, већу далекосежност има чак и од књиге и зато је треба цензурисати како не би бунила људе, представа је уклоњена са репертоара да не би представљала скандал у култури Београда.

Неки од људи који су Михаиловића подржавали били су Иво Андрић, Стеван Раичковић, као и многи глумци који су играли у представи. Иво Андрић се према Михаиловићу понашао заштитнички, трудио се да га од напада јавности сачува, видевши у њему изузетну стваралачку вредност и потенцијал, сматрајући да је у Михаиловићу пронашао ,,писца за себе”. Иако је Тито забранио роман и представу, књига је и даље наставила да живи након распада Југославије и Титове смрти, а представа је од 2014. године поново почела да се игра, готово неизмењена – у свој својој суштини коју је имала пре забране, само са понеким новим глумачким лицем. У роману ,,Кад су цветале тикве” Михаиловић приказује живот расељеног лица, емигранта – човека који се осећа прогнано и из света и из своје земље. Чини се да Михаиловић жели да нас подсети да цензурисано и расељено лице може на неки начин бити свако од нас, јер у свом бићу носи осећање резигнираности, као и његов јунак Љуба Шампион.

Драгослав Михаиловић, након 1969. године, наставља са писањем својих романа и прича које су нам данас познате. Бројне романе посветио је голооточком животу, сматрајући за своју дужност да обелодани истину и подстакне људе да се са историјског аспекта баве овом темом не би ли се истина сазнала. Као што је обележен боравком на Голом отоку, исто тако га је обележио Титов говор, а још више забрана романа и драме, где је Михаиловић посумњао у своје стваралаштво, али се у вредност и непролазност својих дела могао уверити тек касније, када су његови забрањени романи поново почели да се читају, публика је подједнако била одушевљена као и онда када су романи тек били објављени.

Аутор текста: Милица Кандић