ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Иван В. Лалић

Иван В. Лалић (8. јун 1931 — 28. јул 1996) је био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.
Рођен је у Београду 1931. године, где је радио неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.
Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда) и Пјер Жан Жува. Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).
Његов син је музичар Влајко Лалић.

Иван В.Лалић

Молитва

Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
К’о и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.

Ноћи су плаве, мекане к’о воће
И пуне звезда к’о плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.

Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,

И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.

О размерама

Огроман је напор потребан:
Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу
И смреке, хиљаде каменара белих трепавица
Да распоре планину, извуку тесанике
Из хладног хаоса, зидови да израсту
У геометрију, довољно пространу
Да прими један ветар,
и бронза да се лије
У стубове, у оглавља са љиљанима
Од четири лакта, лавове и палме
И херувиме –
треба саградити храм,
Осветлити га изнутра, као реч,
Да остане један зид, непорецив,
Пред којим можеш да клекнеш
И плачеш праведно.

Јутарња песма господина Оливера

росто се јутро смеши у тишину
Ко што се смеше стари конобари.
Зрак светла пипа празну паучину,
Разједа сенке пепељастих ствари.

Треба се дићи и треба отићи,
Опран сапуном, најежен од јутра.
Зацело треба данас некуд стићи;
Нек стан празнина закључа изнутра.

А јутром све су мале зебње ближе,
Ко миш претрче преко прекривача.
Ал кад се пође, некуд се и стиже,
С празнином мисли место огртача.

Треба се дићи и скупити шкрто
Сирасте мрве једне добре воље.
У зрцалу се поглед ломи крто.
Под челом фине нити главобоље.

Просто се јутро смеши у тишину
На хрпу неизговорених речи;
Осећам испод непца маховину,
Слаткасти трулеж што се тешко лечи.

А заправо сам хтео да отпловим
Као на барци, на кревету уском;
Над димњацима да шишмише ловим,
И звезде, младе кестене са љуском.

А заправо сам хтео да се шетам
У папучама испод дрвореда,
Да витке нимфе испод лишћа сретам,
Од узбуђења бео као креда.

И још сам хтео да на море одем
И квасим ноге поред неког брода,
Па да полако све зебње набодем
На јарбол, два-три педља испод свода.

Јер даске мог се пода тихо тресу;
Можда се земља врти мало брже.
Завидим оним што носе на месу
Модрице страха, а ведро се држе.

Знам једно: нема на мени кривице
Што зидови су тањи сваке ноћи,
И што ми, кад крај мртве прођем птице,
Мехурић језе мора жало проћи.

Јутро се смеши. Да, треба отићи
Улицом крхком, као сваког јутра,
И након пола сата некуд стићи;
Зацело тамо где стижем и сутра.

Бојим се само да једном не нађем
Ујутро срушен град, сред пустопоља,
Па да кад затим из куће изађем
Мој стан празнина закључа и споља.

О малим љубавима

Мале љубави имају крила собних птица,
Канаринаца међу натрпаним стварима.
Светле и трају као жућкаста сијалица
На степеништу куће са немарним стварима.

Добре су у свету који је са њима обичан,
А без њих тврд. Могу да буду лепе док трају.
Роде се било где, па расту под светиљкама
И у озбиљним очима у првом загрљају.

Као вода допола напуне сумрачне собе,
И љубавници се испружени лелујају на дну.
За стаклом прозора гломазне звездане сеобе.
Соба се меко пуни мехурићима шапата.

Пуне су једноставних, брижно сређених тајни
Што се ко домине помало слажу по столу.
Имају одмерено богатство радости ситних
Сачуваних у смеху, као у станиолу.

Растанак носе у себи од почетка, као трешње
Коштицу, коју ће кљуном оголити птице,
На крају силазе, сваки на своју страну,
Два одјека корака низ празне степенице.

Јер си љубав

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,
Као виноград пијан од земље. Јер си љубав
Отварам те прстима од жеђи жутим као очи
Спаљених пашњака, као плод те отварам
И налазим те, опоро зрно присутности,
И налазим црва што мучно прогриза пут
Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.
Твоје име пада као камен у језеро слуха,
Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.
Твоје име куца у свим слепим сатовима
Давно зазиданим у високе црвене зидове
У ветровитој равници, зидове које неће
Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,
Твоја боја је она светлост што преображава
Месо пучине у чисти, опори доживљај,
У виноград. Ти си виноград, пијан од мене
Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

Податак о Сизифу

Сизиф је био Србин, па макар да је
Земљоузом стада писао, Ефиром краљевао
У давно страшно доба вишњих кавги на земљи;
Ово је несагласје привидно, као брзина
Стрелине сенке, као близина звезда:
Био је свакако Србин, Сизиф међу људима
И међу небесницима увек на средокраћи
Седам судбина могућих,
Сизиф зван врло мудри
У љубави, у побуни, у инату, у сплетки –
Родоначелник оних који ће ковчеге камене
Са мртвим краљевима венчаним горком ватром
Вући преко брегова, река и димних долина
С југа на север и натраг, у дугој вежби векова
У којој дах се губи и тле измиче стопи –
Сизиф је био Србин
У животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек
Усудом који га води до камена и враћа
Са каменом, тешким колико божја суза.

Они што тврде да је Сизифов камен сунце,
Што тврде дакле да је Сизифов камен светлост,
Разлог да кажемо: јутро – Они проповедају
Да је светлост старија од несреће.