ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Италијанско сујеверје и термити

Терет славе је већ познат и неславним људима (данас нико није неславан и непопуларан). Уме да буде исцрпљујућа, пуна стреса и очекивања других људи. Тако је, омиљени писац Чарлса Буковског, Џон Фанте проживљавао своје дане са женом и оцем у књизи ,,Пуна живота”. Проблеми великих људи су и те како слични проблемима обичних људи.

Опијен славом, писац почиње да сумња у верност своје жене и љубав која је некада постојала, висила је у ваздуху. Сумњао је у себе, у своју жену и у свој рад. Пре свега, сумњао је у своје родитеље. Осећао је како је жени (у последњим њене месецима трудноће) био веома одбојан, што је уздрмало његову егоцентричност и недостатак пажње коју је уживао пре. Да ли је писац покушавао да покаже како је човек вечито жељан пажње или да сваки вид успеха у јавности мења психичке карактеристике сваког човека? Још један проблем: његова скупоцена кућа је у фази распадања (прочитај последњу реч наслова). Логичним следом околности, познати писац уместо да скупоцено плати поправку, одлучује се да позове свог оца који има само једну мисао у глави: да му се, по старом италијанском обичају, роди мушки наследник. Проклетство је ушло у његову лозу, помислио је његов отац, схватајући да нема унука који би лозу продужио. Додатни притисак се ствара. Писац је све немоћнији у контролисању ситуације. Религија, породица, љубав, жеља за припадношћу – све је то уткано у овај роман. Писац се вешто поиграва са читаоцем стављајући га да изабере: да ли стати на очеву страну који вешто емотивно манипулише или стати на пишчеву страну? Растрзан, из прикрајка долази неочекивана религиозност његове жене. Да ли је породични живот само то? Можда постоји још нешто? Недостатак вере довео је до повећања нихилизма. То је чињеница. Али, да ли је све у томе? Да ли је породица само у продужетку врсте? Или има нечега у васпитању и заоставштини? Писац се вешто поиграва са нашим емоцијама. Како читамо, не очекујемо спектакл. Али не желимо ни предвидив крај, што нећемо ни добити, јер се живот наставља. Као што је био и пре нас. Као што ће бити после нас. Књига се завршава одласком. Нећу вам рећи чијим.

Радња је почела путем до оца и натраг. Путовањем до Лос Анђелеса, отац и син се поново упознају. Обнављају се порушене везе, препричавају се заборављене приче. Долази се и до емотивне манипулације, што говори да смо ипак само људи и да су грешке присутне. Чувене поплочане добре намере до патње обликовале су овај роман. Ако бих, у једној реченици, могао да пренесем импресију о овом романа, била би то управо та реченица. Добре намере. Носећи бели лук у новчанику као италијанско сујеверје да би добио мушко дете, Фанте се бори са традиционализмом, који му у том тренутку представља букагију, као и немогућност скидања букагије са своје ноге. Фанте нам показује вечиту борбу између традиционалног и модерног. Између науке и вере. Између породице и каријере. Универзална борба која ће се наставити и после овог текста. И после Фантеа, борба се наставља.

На нама је да одлучимо: вратити се вредностима одржања или поћи у неистражено и ново. Роман је подсећање на старе, заборављене вредности. Можда ће вас подстаћи на размишљање да је прогрес уједно и назадовање. Ако нисте упознати са радом Џона Фантеа, нећете погрешити и да вам овај роман буде упознавање. Чарлс Буковски је рекао да је Џон Фанте његов бог. На самрти, Буковски је обишао од дијабетеса ослепелог Фантеа. Замолио га је да његове романе он објављује. Џон је написао још један роман. Диктирајући жени, описивао је крај Лос Анђелеса где су Фанте и Буковски живели у једном тренутку. Сиротињски крај у коме је вера у боље једина сламка спаса. Јер, породични нукелус и вера у себе једино су што нам преостаје.

Аутор текста: Данило Раденковић