ИСЦЕЉЕЊЕ

Исцељење је прича о великој теми свих наших живота на Балкану, прича о процесу праштања, о времену које је потребно да би се опростило и о бремену одговорности за туђа недела, које свако од нас на својим леђима носи. Испричан једноставним и сведеним филмским језиком, кроз нему и гласну комуникацију двојице одраслих и једног детета, овај филм испуњава свој високо постављени духовни и етички циљ: они који су га гледали из биоскопа ће изаћи као другачији људи.”

Миљенко Јерговић
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ ЖИРИЈА ПРОГРАМА СРПСКИ ФИЛМ НА ФЕСТ-У У ОБРАЗЛОЖЕЊУ НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉИ ФИЛМ

Моња Јовић рођена је 1977. године у Загребу. Уредница је у издаваштву уџбеника, драмска списатељица и сценаристкиња. Завршила је Филолошки факултет у Београду, групу за Српску књижевност и језик са општом књижевношћу. Докторирала је на истом факултету одбранивши докторску тезу „Утопија и дистопија у српској прози друге половине ХХ века”.

Ако је на Апостолу Петру и нама оваквима изграђена Црква, а на љубави одржан свет, онда се засигурно на Моњиним речима одржава љубав. Са Моњом Јовић разговарамо о филму ,,Исцељење” и праштању, о утопији и фантастици, о драми ,,Најлепше приче о смрти” и о животу.

  • Писали сте сценарио за филм ,,Исцељење”. Шта Вас је инспирисало да пишете о праштању? Да ли у сваком од нас живе подједнако и монах и дете из филма?

Прича је настала у сарадњи са мојим супругом Иваном Јовићем. Он је у њу увео ликове – јер је радећи на Косову и Метохији присуствовао сцени у којој Албанка у молитви подиже болесно дете изнад гомиле камења које је до јуче било манастир Зочиште, у ком су се чувале мошти Светих бесребреника Козме и Дамјана. Тај су манастир срушили сународници те жене, али њеном је детету била потребна помоћ и то мајчинско очајање и вера довели су је на ту рушевину.

Иван и Моња Јовић

Иван је био дубоко потресен призором и често га је помињао. Стално су га походили ликови – православни монах, болесно дете друге вере, особа која то дете доводи. Онда сам у тим нашим разговорима ја напослетку смислила радњу за те његове ликове. То је дошло из мене и из мог личног духовног изазова да опростим, јер се целог живота носим са ратном траумом. Верујем да у нама живе заиста сва три лика. Пре свега, у позицији смо да тражимо опроштај од других, али и да га дајемо. И у позицији смо да не разумемо сопствену патњу и испаштање и да се питамо зашто патимо.

  • Главна поука духовних отаца је да се при читању Јеванђеља запитамо „где сам у овоме ја?”. Надовезала бих се на причу из филма и питала: где сам у овоме ЈА или где смо у овоме МИ?

Мислим да је ова прича универзална и да је подједнако разумљива некоме у Нагорно Карабаху, у Русији или Америци. Зато је тај филм имао необичан и богат живот у различитим крајевима света – није био масовно гледан али је био упорно вољен од стране посвећених гледалаца који му се враћају на неочекиваним местима – у Аустралији или Јапану, на пример. Врло необично. Јер сви се суочавамо са истим изазовом – како живети након што је почињена велика духовна штета, како се након тога изграђују односи, да ли се уопште изграђују? И ЈА и МИ је у том комплексном питању.

  • Да ли је живот у Животу могућ једино након праштања?

Искрено, сматрам да је то питање духовне логике. Немогуће је приступити евхаристијској чаши без тога. То је, чини ми се, незаобилазан услов.

Сцена из филма ,,Исцељење”
  • „Опростити неопростиво је опрост.” Ако је тако, шта се онда уопште има и опростити? Колико је тешко опростити себи да би могли oпростити и непријатељу?

Мислим да ни практикујући верници не разумеју да је праштање процес а не неки јединствени чаробни догађај током ког ми одлучимо да опростимо, одемо и исповедимо се и „пуф“ – то нестане из наших живота, ми смо то победили. Дуг је то пут, током ког се често враћамо по два корака уназад. Нaрочито ако говоримо о великим и тешким траумама каквих је на овим нашим просторима кроз све наше ратове било веома много, у мери да у неким случајевим говоримо и о трансгенерацијској трауми.

Ми смо трауматским тунелом заувек спојени са тим догађајем из прошлости – и кроз цео живот имаћемо окидаче који ће у нама подизати талог те исте муке. И кад се то догоди – ми ћемо изнова чинити напор праштања, гледајући да изнова избистримо воду своје душе. То је у причи долазак старог муслимана на врата  монаха који је за себе веровао да је опростио. Тад је схватио да није и да духовна борба почиње изнова.

Ја имам у личном искуству такве ситуације. Десило се да наставим са животом, да живим са идејом опроштаја – а онда се нешто догоди што подсети на све, и ја паднем. Кад су хрватски генерали пуштени на слободу без икакве кривице и одговорности, ја сам пала. Притом сам и физички пала, срушила сам се од јада. Иван ме носио кроз кућу, ридала сам. Тако је то било. Иако ја немам илузије о земаљској правди – то нема везе са мојим објективним ставовима о овоме или ономе, него са мојим трауматичним сећањем које ме изнова повређује, чије последице осећам и које изнова тражи да опростим.

„Бог опрашта, Бог никог не мрзи. А шта ћемо са човеком? Шта са његовим сломљеним, жалосним срцем у чије се крхотине уселила мржња да га у тиховању прати у стопу? Ова и још многа друга питања, на суптилан а сасвим искрен начин, отвара и у фину целину заокружује Исцељење – дебитантски дугометражни играни филм Ивана Јовића који је по много чему обележио кинематографску годину за нама. Овај филм заокружене структуре и чврстог редитељског концепта, високих естетских вредности и снажне синергије коју творе ауторски тим и протагонисти, плени и духовношћу. Не морате да будете верник, хришћански, православни, да бисте то осетили. Једноставно, та духовност је присутна на великом филмском платну. Она је у садржају приче коју је из срца исписала сценаристкиња Моња Јовић (супруга редитеља Јовића), она је и у додиру и редитељском промишљању Ивана Јовића и у одабиру музике – старовизантијског духовног појања Гркиње Нектарије Каранци анђеоског гласа, и још у много чему чега се ова филмска прича дотиче.”

Дубравка Лакић
ФИЛМСКИ КРИТИЧАР ЛИСТА ПОЛИТИКА

  • У Јеванђељу пише да је савршена она љубав у којој волиш и свог непријатеља. (Или: „Љубите непријатеље своје.”) Колико је испосник из „Исцељења” био спреман на то?

Нико није спреман на то. Већина није спремна ни да воли ближњег а камоли да воли непријатеље. То је невероватан захтев. Али опет неопходан захтев. Кажем, питање је духовне логике.  Лакше је ако је опроштај затражен. Замислите како је кад чак ни тога нема – прашташ само чистоте душе своје ради. Прашташ зато што не заборављаш циљ – сједињење са Христом. Колико је истинита реченица изговорена на Крсту – да не знају шта чине – дубоко, дубоко истинита. Кад човек свом душом усвоји значење те реченице он може дати и незатражени опроштај. А до тога се долази целоживотним духовним подвигом.

Сцена из филма ,,Исцељење”
  •  Монах у филму дуго хода без иједне речи. Ако је тај чин више од хода, иако је он и то, како сте сами навели, какву „производњу значења” има његов ход за гледаоца?

Уметничко дело производи значење. Кад монах у филму хода, то није једноставан ход без значења – то је метафора духовног пута. Она уводи гледаоца у једну специфичну контемплацију. Филм је као уметност прилично профан и он ретко тај ефекат постиже. Мислим да „Исцељење“ и у том успева, уводи нас у значења „иза“ кадра. То је пре свега до режије, мање до самог сценаристичког наратива.

  • У припреми је Ваша монодрама „Најлепше приче о смрти”.  Реченица којом почињете је: „Сви мисле да се земља осваја рађањем. А она се заправо осваја смрћу.” Да ли и како неко место постаје наше са гробним местом? Такође, да ли бисте нам открили неке детаље везане за представу?

Та мисао је заправо парафраза једне Маркесове мисли, из „Сто година самоће“. Увек сам осећала да би се о судбини мог народа у Хрватској најприближније дало писати у некаквом Маркесовском духу, иако ја пишем сасвим другачије. Шта да кажем – спадам у људе који су иза себе оставили своје гробове. Генерације и генерације мојих је у тој земљи. Тиме је та земља духовно моја. Шта мислите, зашто се скрнаве гробља по Косову и Метохији? Коме сметају мртви? Мртви сведоче о томе чија је то земља.

Ја тиме не тврдим да она треба да припада само Србима. Лично мислим да саживот нема алтернативу. Алтернатива саживоту постоји и она се зове етничко чишћење, погром, геноцид. Дакле саживот не може имати етички прихватљиву алтернативу. Али земљу освајају мртви. Мртви остају. Живи могу да оду. И напослетку, како видимо, и како казује и моја драма, живи одлазе – за школовањем, за послом, за животом. Живи освајају живот не схватајући да се то освајање, тај напор освајања земље – завршава освајањем парчета земље довољног да се у њему ископа гроб.

Иван и ја смо два гробна места купили пре равно двадесет година. Ако нешто сматрам малим чином освајања овог простора који нисам бирала, у који сам дошла као избеглица – онда је то куповина парчета земље довољне за мој гроб.

Аутор фотографије: Анђела Поповић

А „Најлепше приче о смрти“ су укратко монодрама у којој једна глумица изводи монологе седам различитих жена, чији се животи протежу на две стотине година ових наших простора. Те жене сахрањују различите ствари – своје домове, своје љубави, своје идеје, своје државе. Те жене освајају своје гробове.

Играће је драга пријатељица Анђела Поповић, за коју је монодрама и писана. Мени прија кад је мој текст поклон за неког врло конкретног, то ми ствара додатну мотивацију за писање, јер себе не сматрам генијалним писцем нити верујем да имам нешто нарочито ново да кажем. Па ми онда значи кад то чиним за неког конкретног – као да тиме додатно оправдавам чин тог мог писања, јер видим врло непосредни резултат – нечију радост и задовољство.  Волим да пишем ликове који ће глумцима – глумицама нарочито – бити изазов и прилика за раст. Анђела је изузетно отворена и самопрегорна у раду и резултат на сцени ће се видети.

А режираће све то Иван. Нисам сигурна да би ме ишта друго интересовало. Овако је то једна стваралачка пунота, заједнички креативни процес, допуњавање, истинско стваралаштво. Моје су драме књижевна дела и писане су пре свега за читање. Надам се да ћу их ускоро објавити и да ће оне наћи своје читаоце; они су за мене лично неупоредиво пожељнија категорија од гледалаца.

  • Иван Босиљчић за представу Кири и Клодел” каже да је освежавајућа, као да је неко отворио прозоре српског театра, направио промају и добро пролуфтирао простор и време. У представи се говори о сагледавању живота из другог угла и посматрању сопствених ограничења. Да ли, сем имена, представа има везе са Маријом Кири и Камиј Клодел? Да ли сте задовољни реакцијом публике и шта је специфично у овој представи?

Иван Босиљчић је пријатељ па слутим на шта је интимно мислио – „Кири и Клодел“ представља повратак Речи у модерни театар, а знам да он то прижељкује и воли. Веома сам задовољна како је Иван Јовић режирао представу – не само у смислу крајњег резултата него читавог процеса кроз који су сви учесници у њој прошли. Верујем да је у питању био стварни, дубоки стваралачки процес који је свима донео известан уметнички раст.

У питању је представа која разматра егзистенцијално ограничење – у њој две жене стоје испред Зида и чекају да дођу Они и одведу их преко. Једна од њих је уметница – названа по жени која је била жртва уметности – Камиј Клодел. Друга је научница – названа по жени која је била жртва науке – Марија Кири. Јунакиње су симболички представљене презименима историјских личности – једна очевим, друга мужевљевим.

Аутор фотографије: Душко Корлат

Иако су симболички карактери и иако драма носи трагове театра апсурда – оне су врло опипљиве и њихова драма је врло стварна и болна. Сви ми, напослетку, стојимо пред неким зидом иза ког нас чека неки други зид. А зидови пред којима стоје жене су и даље мало виши и тежи за прелажење од оних испред којих стоје мушкарци. Зид је главна парабола наше егзистеницје, врло невесела у основи.

  • У једном интервјуу сте рекли да дете тражи унутрашње раскрчивање. На који начин Ви правите своја духовна места, чините своја раскрчивања како би примили све што Вам дан донесе?

Ја посматрам. Увек сам у позицији оног који посматра, више но што учествује. И гледам да се храним смислом и лепотом. То значи да прво морам да прихватим тугу коју са собом носи и тај смисао и та лепота. Прихватање туге коју носи свако наше дело, сваки наш смислени и лепи тренутак, туге суочавања са смрћу – ето тиме раскрчујемо неред у себи.

  • Ваша студија Утопија и дистопија у српској прози друге половине ХХ века” бави се непротумаченим делом наше књижевне баштине. Шта бисте поручили читаоцима поводом те књиге? Уколико можете, издвојте неку идеју из студије за коју сматрате да је посебно важна.

Утопијска и дистопијска дела код нас нису детаљније изучавана у једном следу и заједничком контексту. Студија је корисна свакоме кога интересује научна фантастика – јер у њој може наћи теоријски оквир за изучавање те врсте књижевности, изложен на једном месту, из низа најрелевантнијих теоријских радова који нису преведени на наш језик.

Рад на студији утицао је на моје ауторско писање и промишљање књижевности. Већ „Најлепше приче о смрти“ баштине еколошке мотиве којима сам се бавила у контексту анализе Пекићевог антрополошког трокњижја.

Оно што ова студија показује и што сматрам најважнијим – не постоји књижевна област у којој се писци нашег језика нису окушали. То што је критика пропуштала да у један жанровски контекст смести оваква дела – то је до критике, али то нипошто не значи да ми такву књижевну праксу немамо.

Предвиђам да ћемо је тек имати. Век пред нама биће век дистопије.

Више о филму ,,Исцељење” – https://teriremproduction.com/isceljenje-2014/

Аутор интервјуа: Марија Веселиновић