<\/p>\n\n\n\n
U vremenu u kojem je vera \u010desto svedena na formu, a Crkva posmatrana kao institucija, profesor Rastko Jovi\u0107, profesor kanonskog prava na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, svojim re\u010dima i mi\u0161lju svedo\u010di ne\u0161to drugo: da je vera pre svega odnos, a Crkva \u017eivi organizam ljubavi i istine.<\/p>\n\n\n\n
Kroz re\u010di profesora Jovi\u0107a provejava vera da se Carstvo Bo\u017eije ne gradi u dogmama, ve\u0107 u odnosima, u svakodnevnim susretima i u iskrenim prijateljstvima. Tamo gde \u010dovek ume da prepozna drugoga kao ikonu Bo\u017eiju. Njegovo bogoslovlje nije zatvoreno u knjige, nego u \u017eivot koji se daje. Kao \u0161to je sam rekao: \u201eIstinska \u010duda su dela ljubavi i vere. Hristos na krstu vi\u0161e ne \u010dini \u010duda jer On sam je \u010dudo.\u201c<\/p>\n\n\n\n
Sa tim uverenjem ovaj razgovor je zapravo poku\u0161aj da se razume \u010dovek kao bi\u0107e pozvano na ve\u010dno uzrastanje, na ljubav koja preobra\u017eava i na slobodu koja se ne meri granicama ve\u0107 sposobno\u0161\u0107u da se bude \u010covek u puno\u0107i.<\/p>\n\n\n\n
Ovaj citat se mo\u017ee \u010ditati i druk\u010dije, posebno ukoliko \u010ditamo u originalu i vidimo da tu pi\u0161e: \u201eCarstvo Bo\u017eje je me\u0111u vama\u201c \u2013 \u0161to donosi dublje razumevanje koje ne isklju\u010duje i ovo prvo \u010ditanje koje Vi navodite. Naime, to zna\u010di da mi u odnosu sa drugim \u010dovekom, \u010dinimo prisutnim Hrista me\u0111u nama, tj. \u010dinimo prisutnim Carstvo Bo\u017eje, jer i sam Hristos ka\u017ee: \u201egdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja me\u0111u njima\u201c, (Mt 18, 20). Kada sravnimo ova dva citata, smisao postaje mnogo jasniji. Carstvo Bo\u017eje je me\u0111u nama kroz odnose koje gradimo, a opet ti odnosi nam donose unutra\u0161nju integraciju i mir Bo\u017eji na individualnom nivou i poma\u017eu na\u0161em sazrevanju. U tom smislu, pojedinac i zajednica su neodvojivi \u010dinioci izgradnje predukusa onog Carstva koje i\u0161\u010dekujemo. Mo\u017eda bi otuda poruka bila da ljudi budu iskreniji jedni prema drugima i da ula\u017eu mnogo vi\u0161e u duboka prijateljstva \u2013 bi\u0107e iznena\u0111eni koliko \u0107e ih to pribli\u017eiti i Bogu i njima samima.<\/p>\n\n\n\n
Navedeni kanon govori o spisku knjiga Svetog Pisma koji je op\u0161ti za celu Crkvu. Zanimljivo je da \u0107e Predanje Crve da demantuje \u201eslovo\u201c ovog kanona, jer ga je \u201eizmenilo\u201c samo nekoliko vekova kasnije. Upravo se u ovom kanonu kao jedna od knjiga Svetog Pisma ne navodi Otkrivenje Jovanovo, koje \u0107e kasnije biti pridodato kanonu Svetog Pisma Novog zaveta. Predanje je sa\u010duvalo \u201eduh\u201c kanona, tj. normu na koji na\u010din biramo i odre\u0111ujemo koje su knjige deo Svetog Pisma. Upravo je primer ovog kanona ono na \u0161ta smo mi pozvani da budemo verni u okviru Predanja – verni \u201eduhu\u201c, a ne \u201eslovu\u201c. Vernost \u201eslovu\u201c predstavlja formalizam koji je svojstven oko\u0161tavanju religije. Ali biti pak veran \u201eduhu\u201c Predanja, istovremeno zna\u010di \u017eiveti Predanjem, poznavati Ga, posedovati hrabrost i veru u interpretaciji dogmatskog i predanjskog nasle\u0111a sa odgovorno\u0161\u0107u u svakom vremenu. Slepa poslu\u0161nost \u201eslovu\u201c \u010desto ozna\u010dava upravo izdaju same su\u0161tine na\u0161e Tradicije, jer svodi veru na puko kopiranje prethodnih modela i istorijskih okolnosti koji sve ovo uslovljavaju. Kada kopiramo \u201eslovo\u201c, mi zapravo upadamo u neku vrstu \u201enihilizma\u201c, jer ignori\u0161emo na\u0161u istorijsku stvarnost i na\u0161u odgovornost pred Bogom i pred ljudima, jer smo kao hri\u0161\u0107ani ipak pozvani da svoju veru prevedemo na jezik prakti\u010dnog \u017eivota.<\/p>\n\n\n\n
\u201eOvo sam vam kazao da radost moja u vama ostane i radost va\u0161a da se ispuni\u201c, ka\u017ee Hristos (Jn 15,11). U Starom zavetu radost je naj\u010de\u0161\u0107e dar Bo\u017ejeg prisustva, dok je u Novom zavetu ona plod Duha Svetoga (\u201eA plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera\u201c, Gal 5,22), ali i unutra\u0161nje stanje \u010doveka koji \u017eivi u Hristu. Imam ose\u0107aj da je samo vera u Hristovo vaskrsenje izvor najve\u0107e radosti, jer od tada verom znamo da smrt nema poslednju re\u010d. Tamo gde \u201esmrt\u201c vlada, \u010desto nemamo mogu\u0107nost da prevazi\u0111emo njene posledice koje su svima nama o\u010digledne, a to su: strah, sebi\u010dnost, egoizam, samoljublje, samocentri\u010dnost, samo\u017eivost\u2026 Ukoliko samo na trenutak zamislimo sebe u prisustvu Hristovom, u prisustvu Onoga koji nas le\u010di, razume, razgovara sa Nama, po\u0161tuje nas, brine o nama, pru\u017ea nam ljubav i razumevanje\u2026 bi\u0107e nam jasno kako izgleda to prisustvo koje pro\u017eima na\u0161e bi\u0107e rado\u0161\u0107u i puno\u0107om! Isto tako, jevan\u0111eljski poziv da budemo hristoliki jeste na\u0161a mogu\u0107nost da upravo one odnose koje smo imali kod Hrista, razvijamo i mi sami, a to onda jeste autenti\u010dno prisustvo Boga me\u0111u nama. Ne verujem u istinsku veru koja ne donosi radost, jer nas robovanje formama udaljava od nas samih i drugih oko nas \u2013 \u010dime \u010desto zavr\u0161avamo u frustraciji po\u0161tovanja tih formi koje postaju va\u017enije od \u017eivota, od \u010doveka ispred nas. U jednoj mona\u0161koj pri\u010di, ka\u017ee se kako se usred posta kod jednog monaha video dim iz dimnjaka. Bio je to znak da sprema hranu i jede, \u010dime je kr\u0161io post. Kad su ga drugi upitali za\u0161to je to uradio, on je mirno odgovorio da je prekr\u0161io ljudsku zapovest o postu, ali ne i bo\u017eansku o ljubavi (\u201eLjubi bli\u017enjeg svog kao samoga sebe\u201c), jer mu je do\u0161ao putnik sa dalekog puta i on je za njega spremio hranu. \u010covek ispred nas je iznad svake forme, a umeti poznati Hristovu zapovest o ljubavi prema bli\u017enjem, jeste dodir sa samim Hristom – radost bi\u0107a.<\/p>\n\n\n\n
Sioranova re\u010denica \u201eVera je sumnja koja se ustalila\u201c zvu\u010di kao provokacija, ali u njoj se krije duboka istina o samoj veri. Vera nije stati\u010dnost, ve\u0107 uporno traganje i preispitivanje \u2013 ponajvi\u0161e nas samih. U tom smislu, sumnja nije suprotnost veri, ve\u0107 njen dah, njena unutra\u0161nja dinamika. Psalmi u Bibliji, Avram, Jov, Mojsije\u2026 pa i sami apostoli, pokazuju da se vera \u010desto ra\u0111a upravo iz vapaja, iz pitanja, iz ose\u0107aja napu\u0161tenosti. I sam Hristos na krstu u trenutku ka\u017ee, \u201eBo\u017ee moj, Bo\u017ee moj, za\u0161to si me ostavio?\u201c (Mt 27, 46). U tim re\u010dima, Hristos pravda i nas i pokazuje nam put da ose\u0107aj ostavljenosti od Boga nije kraj vere, nego njena dinamika. Na kraju, ni \u201eNeverni\u201c Toma nije odba\u010den zbog svoje sumnje; naprotiv, upravo njegova potreba da \u201edotakne rane\u201c postaje mesto susreta sa Vaskrslim Hristom \u2013 dodir koji se preobra\u017eava u iskustvo. Kada bismo isklju\u010dili sumnju, vera bi se pretvorila u ideologiju. Na granici izme\u0111u vere i sumnje, nastaje najdublja vera \u2014 ona koje se ne ra\u0111a iz sigurnosti, ve\u0107 iz \u010de\u017enje i potrage. Vera koja ne prolazi kroz sumnju u opasnosti je da ostane povr\u0161na i zatvorena u be\u017eivotne forme. Ona pak koja je pro\u017eivela sumnju neizvesnosti postaje iskustvo svetlosti koja ne zavisi samo od dokaza, ve\u0107 od iskustva \u017eivog odnosa i ljubavi.<\/p>\n\n\n\n
Liturgiju razumem kao anticipaciju onoga \u0161to mo\u017eemo biti, pa nas ta anticipacija neprestano inspiri\u0161e i nudi snagu da do\u0111emo do sebe kao li\u010dnosti koje ne smeju da zaborave svoj potencijal da vole. To je dinamika koja traje celog \u017eivota, dinamika da ostanemo neprestano na tom putu usavr\u0161avanja. U Liturgiji dobijamo to \u017eivo iskustvo koje nas nadahnjuje i u na\u0161oj svakodnevici kroz anticipaciju onoga \u201e\u0161to mo\u017eemo biti\u201c. Iako su znaci Carstva Bo\u017ejeg najpotpuniji u Liturgiji, oni se o\u010dima vere vide kao stvarni sada i ovde, iako su u istoriji oni samo delimi\u010dni. Liturgija u tom smislu treba da omogu\u0107i hri\u0161\u0107anima da preobra\u017eavaju sebe, da budu osna\u017eeni i nadahnuti za dela slu\u017eenja kao znake Hristovog prisustva i slave, kao dostizanje hristolikosti.<\/p>\n\n\n\n
Mo\u017eda bih ovde bio malo oprezniji, u iscrtavanju tih jasnih razgrani\u010denja, jer mi i u Starom zavetu vidimo Boga koji razgovara sa svojim prorocima i odabranim ljudima \u201elicem k licu\u201c. Drugim re\u010dima, Bog se ve\u0107 u Starom Zavetu otkriva kao Li\u010dnost, kao Jahve koji govori, slu\u0161a, poziva i stupa u savez. On nije apstraktni zakonodavac, ve\u0107 onaj koji vodi narod, koji pla\u010de, gnevi se, pra\u0161ta \u2014 dakle, ve\u0107 tu imamo li\u010dnosni odnos. Ali, u Novom Zavetu imamo ne\u0161to potpuno novo i \u010dudesno \u2013 Bog je postao \u010dovek i pokazao se u puno\u0107i koja je nama doku\u010diva. Time se Bog vi\u0161e ne javlja samo kroz re\u010d i zakon, nego se otkriva kao li\u010dnost u istoriji, kao Bogo\u010dovek. Ukoliko bismo zao\u0161trili podelu na Stari i Novi zavet, onda bismo mogli re\u0107i da je Stari zavet taj po\u010detak Bo\u017eje pedagogije koja se daje kroz zakone i strah, dok je Novi zavet izgradnja \u010doveka, \u201eikone Bo\u017eje\u201c, kroz ljubav i slobodu.<\/p>\n\n\n\n
Mogu\u0107e da se vra\u0107amo sli\u010dnim temama kroz ovaj intervju. Kada sam govorio na ovu temu u manastiru Gradac, mislio sam ponovo na forme religioznosti. To me \u010desto podse\u0107a na razliku izme\u0111u glumca i imitatora. Neko odu\u0161evljen nekim filmom u stanju je da imitira svaki dijalog, pokret, atmosferu \u2013 ali to i dalje nije glumac. Glumac se postaje onda kada je \u010dovek sposoban da izgradi sopstveni lik i da njime suvereno vlada. Sli\u010dno je i sa verom. Mnogo puta \u010ditamo razna \u017eitija ili se ugledamo na neke hri\u0161\u0107ane, monahe, sve\u0161tenika i sl. Sve dok kopiramo i \u017eivimo \u201enjihove \u017eivote\u201c mi smo samo imitatori i ne \u017eivimo mi, nego \u017eive ti drugi ljudi i njihova iskustva. Hri\u0161\u0107anin se postaje onda kada se ne upla\u0161imo sami sebe, svoje slobode i vere da \u0107emo kroz svoja sopstvena iskustva i odnose doneti jednu novu interpretaciju i kvalitet \u017eivota \u2013 tada postajemo hri\u0161\u0107ani koji oboga\u0107uju ovaj svet jednom novom pri\u010dom, sopstvenim talentima koje smo pozvani da umno\u017eavamo.<\/p>\n\n\n\n
Dostojevski je intuitivno shvatio da pakao nije geografija, ve\u0107 stanje bi\u0107a koje je izgubilo sposobnost da voli. Kada ka\u017ee da je pakao \u201epatnja zbog nemogu\u0107nosti ljubavi\u201c, on uvodi kategoriju unutra\u0161njeg ada – stanja zatvorenosti u sopstveno samoljublje, tj. sebi\u010dnost koja je prestala da te\u017ei za Drugim. Sioran tu intuiciju dovodi do egzistencijalnog kraja: i svetac i prokletnik \u201egore u istoj vatri\u201c. Samo, jedan \u0107e ljubavlju da \u201epreobra\u017eava bol\u201c, dok \u0107e drugi od tog istog bola da \u201egradi zidove\u201c sopstvene samodovoljnosti. \u010covek je mikrokosmos, u njemu postoji ceo svet: i visine neba i bezdan ada. U njegovom se bi\u0107u sabira celokupna stvarnost stvorenog sveta, ali i mogu\u0107nost za zajednicu sa nestvorenim Bogom. Ako se \u010dovek iskreno suo\u010di i zagleda u sebe, u\u0111e u beskona\u010dnosti svoje nesavr\u0161enosti, vide\u0107e tamo i svoje slabosti, egoizam, prazninu, strah i sl., \u010dime ve\u0107 dodiruje ad. Ali upravo u toj dubini nesavr\u0161enosti mo\u017ee da se dogodi i preobra\u017eaj, jer tu gde je najve\u0107a tama mo\u017ee zasijati najve\u0107a svetlost, taj bezdan nesavr\u0161enosti je potencijal mogu\u0107nosti beskona\u010dnog usavr\u0161avanja. Uostalom, i Pslami nam govore da je Bog svuda i da nikada ne mo\u017eemo gubiti nadu: \u201eDa iza\u0111em na nebo, ti si ondje. Da si\u0111em u pakao, ondje si\u201c (Ps 139, 8).<\/p>\n\n\n\n
\u010cuda se doga\u0111aju tamo gde ih ne o\u010dekujemo, tj. tamo gde mislimo da nam je sve jasno. \u010cuda nisu nasilje nad svetom, ona otkrivaju sopstvene sile i potencijale koji su u ovom svetu od Boga darovani \u2013 a kojih nismo svesni. Nauka \u010dini da su nam sve manje potrebna li\u010dna \u010duda, jer npr. mnoga izle\u010denja opisana u Svetom Pismu, sada se jednostavno le\u010de u bolnici. Sigurno je da \u0107e sa napretkom nauke, biti sve manje i manje bolesti koje ne\u0107e mo\u0107i da budu izle\u010dene. Sada ostaje pravo pitanje, ako je to tako \u2013 gde je i \u0161ta je onda \u010dudo? Odgovor se nalazi u samoj li\u010dnosti Isusa Hrista, jer Njegova li\u010dnost u \u017eivotu i na krstu postaje najve\u0107e \u010dudo, ne vi\u0161e Njegova \u010duda opisana u Jevan\u0111eljima, jer su ona samo znak i projava Njegove ljubavi. Istinska \u010duda su dela ljubavi i vere. Na krstu, Hristos pati, On vi\u0161e ne \u010dini \u010duda, jer On sam je \u010dudo \u2013 Sin Bo\u017eji koji voli ceo svet. Stoga, \u010dini se da je danas najve\u0107e \u010dudo izgraditi li\u010dnost koja mo\u017ee da voli, koja je u stanju da o\u010dima vere u svakom \u010doveku vidi ono \u0161to taj drugi \u201emo\u017ee biti\u201c kao stvoreno bi\u0107e, stvoreno po \u201eikoni Bo\u017ejoj\u201c. O\u010digledno je jedino ljubav \u010dudo koje je sposobno da se suprotstavi svakom praznom teoretisanju o beznade\u017enosti sveta.<\/p>\n\n\n\n
Nekada je mnogo va\u017enije videti kako se neko pona\u0161a, nego \u0161ta govori o svojoj veri. Drugim re\u010dima, imam ose\u0107aj da je va\u017eno da umemo da \u010ditamo na\u0161e dogmatske istine vere i da ih prevodimo u viziju sveta i me\u0111uljudskih odnosa kakve \u017eelimo. Davno sam pisao jedan tekst o bogoslovlju o\u010dima kosmonauta, gde sam hteo da uka\u017eem na \u010dinjenicu da su kosmi\u010dka istra\u017eivanja morala da promene na\u0161e pona\u0161anje i razumevanje sveta, kao i zajedni\u010dku odgovornost za ovaj svet – dragoceni svet koji se nalazi usred gotovo beskona\u010dnog prostranstva kosmosa. Jedna stvar je razmi\u0161ljati o svetu iz te perspektive, koja razvija u nama ose\u0107aj za op\u0161te dobro \u2013 a sasvim druga kada centriramo sve na interese na\u0161e grupe i volju za vladanjem ovim ranjivim svetom. Stoga, \u010dak i ukoliko ne mo\u017eemo da se dogovorimo oko nekih postulata na\u0161e vere, kao i nekih dogmatskih definicija \u2013 bilo bi va\u017eno i zna\u010dajno da umemo pisati na\u0161e dogmate prakti\u010dnom vizijom budu\u0107nosti. Mo\u017eda je vizija jedne nove budu\u0107nosti u kojoj brinemo za svu ranjivost ovog sveta ta\u010dka susreta, mnogo zna\u010dajnija od neprestane potrebe da dokazujemo ispravnost definicija.<\/p>\n\n\n\n
\u201eJer ko ho\u0107e \u017eivot svoj da sa\u010duva, izgubi\u0107e ga; a ako ko izgubi \u017eivot svoj mene radi, na\u0107i \u0107e ga\u201c, (Mt 16,25). Drugim re\u010dima, ovo je po\u010detak mudrosti. Sve dok se sebi\u010dno zatvaramo u sebe i mislimo da time \u010duvamo svoj \u017eivot, mi ga zapravo gubimo utapaju\u0107i se u nepostojanje sopstvene anonimnosti i samodovoljnosti. Onog trenutka kada smo spremni da svoj \u017eivot dajemo za druge, i to ne samo u smislu stradanja fizi\u010dkog, nego u smislu predavanja svog \u017eivota – svojih strahova i istina, nada i o\u010dekivanja drugome kroz izgradnju autenti\u010dnih odnosa – od tog trenutka otvaramo svoje granice sopstvenog bi\u0107a i ulazimo u tajnu samog Boga koji sebe daje za \u017eivot sveta. Istovremeno, Hristos ka\u017ee \u201eBudite savr\u0161eni, kao \u0161to je savr\u0161en Otac va\u0161 nebeski\u201c \u010dime ukazuje na beskona\u010dnu mogu\u0107nost rasta za svakog pojedinca. Imaju\u0107i to u vidu, mogli bismo re\u0107i da je potpun samo onaj \u010dovek koji je svestan svoje ve\u010dne nesavr\u0161enosti. U toj svesti o beskona\u010dnoj mogu\u0107nosti rasta, u dubini sopstvenih ose\u0107anja – mi prepoznajemo i otkrivamo sebe. U du\u0161i svakog \u010doveka tako se ra\u0111a potreba za ljubavlju, ose\u0107anja za lepo.<\/p>\n\n\n\n
Bio sam u Novom Pazaru, ali ne smatram da je to bilo dovoljno za neki dublji uvid u \u017eivot ovog grada. Za tako ne\u0161to, bilo bi neophodno provesti vi\u0161e vremena i sagledavati svakodnevicu. Me\u0111utim, op\u0161ta situacija i solidarnost koju pokazuju mladi ljudi, ukazuje na veliku nadu da o Novom Pazaru nema potrebe da pri\u010damo kao o nekom izuzetku, nego naprotiv \u2013 kao o mestu koje svedo\u010di normalan ljudski \u017eivot ljudi koji su vo\u0111eni svojom verom i vizijom jednog novog sveta.<\/p>\n\n\n\n
Na ovo bih kratko odgovorio da je opro\u0161taj put, a sloboda je dah \u017eivota kad nau\u010di\u0161 da o\u010dekuje\u0161 ne\u0161to od sebe samog, a ne od \u017eivota i okoline. Sloboda je \u0161ansa da \u017eivimo u istini ljubavi, a ljubav je smisao.<\/p>\n\n\n\n
Razgovor sa profesorom Rastkom Jovi\u0107em ostavlja utisak da vera nije klju\u010d za re\u0161avanje svih nedoumica, ve\u0107 put koji nas u\u010di da u tim nedoumicama \u017eivimo sa smirenjem, odgovorno\u0161\u0107u i nadom. Njegova misao nas vra\u0107a na su\u0161tinu: da je ljubav merilo svakog bogoslovlja, da je Crkva pre svega zajednica, a ne sistem pravila, i da je \u010dovek u puno\u0107i svoje vere onaj koji se neprestano preobra\u017eava.<\/p>\n\n\n\n
Profesor Jovi\u0107 svojim re\u010dima podse\u0107a da se Carstvo Bo\u017eije gradi me\u0111u nama: u odnosu, u iskrenom dijalogu, u hrabrosti da volimo. Ljubav, opro\u0161taj i sloboda ostaju, kako je sam rekao, ne samo re\u010di nego dah \u017eivota, i jedini pravi odgovor na svet koji zaboravlja na svoju svetlost.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
U vremenu u kojem je vera \u010desto svedena na formu, a Crkva posmatrana kao institucija, profesor Rastko Jovi\u0107, profesor kanonskog prava na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, svojim re\u010dima i mi\u0161lju svedo\u010di ne\u0161to drugo: da je vera pre svega odnos, a Crkva \u017eivi organizam ljubavi i istine. Kroz re\u010di profesora Jovi\u0107a provejava vera da se […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":55,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","ast-disable-related-posts":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"default","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-54","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-razgovori"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/54","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=54"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/54\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":56,"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/54\/revisions\/56"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media\/55"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=54"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=54"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/tamnivilajet.in.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=54"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}