Роде српски, роде храбри и многострадални, знаш ли да сви свети твоји, непрестано, тихо и усрдно приносе топле, заступничке молитве пред престолом Христа Спаситеља, за твоје покајање, спасење и васкрсење?
Знаш ли каквом љубављу, бригом и оданошћу горе њихова срца, док ти спаваш и заносиш се собом и туђином?
Зашто тако лако одбацујеш и заборављаш твоје најверније, најбоље синове и кћери?
Не дај да туђе засени и погази твоје!
Погледај рођени, колико векова, колико душа прохујаше над твојом освећеном, крштеном земљом, и у вечност се узнесоше због светих врлина, и богољубља и братољубља!
О, какви бисери сијају у твоме имену, радуј се роде мој српски, роде православни!
Радује се Београде, престони граде, похвало светога деспота Стефана, ево засија и ћивот Светога
Христовог исповедника Доситеја у теби!
Граде моје бели, владика свети је твоје чедо, рођено и опојано у теби!
Србијо! Видиш ли да су болови и страдања свих српских мученика и новомученика, и светог владике Доситеја, заправо крила твоја, којима ћеш као голуб Христу Богу у наручје да полетиш.
Њихове свете ране душа и тела, сплеле су венце око твога бића и имена.
Узвеличај их, спомен великим им учини и не заборави своје најоданије синове и кћери.
Својим светим шапатом и сузним молитвама, они разбијају таму коју ти туђини облаче као потврду за предају и продају.
Они те виде боље но што ти себе видиш, и воле те више него што ти умеш да волиш себе и своје.
Роде мој чудесни! Њихове су сузе и уздаси-роса и сунце твојој зори и јоргован су твоме пролећу.
Владико Свети! Треблажени, многонамучени, Доситеје Богом прослављени, славом увенчани, велики сине своје Српске Цркве и свога рода витешкога, принео си себе као благопријатну жртву за веру, за нас.
Пастиру добри! Љубав је твоја према Богу и роду запечаћена, твојим страдањима, болом и исповедништвом.
Лажно хришћанство је забадало клинове, проливало српску крв и затирало веру чисту православну, што ти најбоље знаш свети Владико, но својим неверјем и зверством над тобом, душмани су изнели скривени бисер на светло дана.
Нека се твојим молитвама светим развеју и разбеже непријатељи Божји, твоји и наши! Нека у грудима свакога Србина и сваке Српкиње засија богољубље и братољубље, непроценљиви дар Христа Бога!
Да нам се у вене, ум и наше дане врате најсветије врлине и дарови, којима сте ви свети блистали и дисали, а ми их се временом одрекосмо, и изгубисмо се међу народима.
Не остављај нас, Владико Свети, принеси своје молбе и уздахе са Пресветом Богомајком, са светим Србима и свима светима, да се спасемо, да не исчезнемо, на путу Божијем да останемо, веру одржимо и непостиђена лица пред Сина Божијег станемо.
Прими, Архијереју Божији, наше искрене молитве и поклоне пред светим ћивотом твојим и обасјај наше душе да стигнемо тамо где су сви свети рода нашега!
Знај роде српски, роде витешки, и кад уз туђе успаванке спаваш, сви свети твоји, непрестано, тихо и усрдно приносе заступничке, топле молитве пред престолом Христа Спаситеља, за твоје покајање, спасење и васкрсење.
Аутор текста: игуманија ман.Ваведење (Београд) Теодора Васић
текст је објављен благословом мати Теодоре;
извор: https://manastirvavedenje.org/svetinje-manastira/molitveni-sapat/