ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Игуманија м.Теодора: НЕ ЖИВИМ ВИШЕ ЈА, НЕГО ХРИСТОС У МЕНИ

*интервју из петог броја часописа ,,Сазнање”

Игуманија Теодора (Васић), крштено име Јелена, рођена је у Београду 1967. године. Током студија на Православно-богословском факултету у Београду одлази у манастир Ваведење (Београд/Сењак), 2000. године бива замонашена од стране блаженопочившег Патријарха српског Павла, а 19. марта 2020. године постаје игуманија ваведењског храма на Сењаку.

По благослову митрополита Амфилохија Радовића, мати Теодора је још као искушеница написала два рада: „Прва српска игуманија Меланија Кривокућин” и „Педагошки допринос у Цркви игуманије враћевшничке Ане Аџић”.

Осим тога, мати Теодора говорила је на трибини о ,,Препороду српског монаштва” и ,,Хришћанка у свету”.

Они који мати познају, разумеће зашто студентски портал ради интервју баш са њом, зашто се питања односе на младе, свакодневни живот и зашто је једина веза – црква Христова. Они који је не познају, желим да овим разговором говоримо о данашњој перцепцији света, монаштву али и о њеном труду да пробуди свест о томе шта је Живот.

Пре свега, мати, помаже Бог! Хвала Вам што сте пристали да дате интервју. Нама као студентском порталу и часопису који жели да прикаже вредности кроз призму религије – овај разговор значи!

  • Бог вам помогао! Захваљујем на позиву да разговарамо за Ваш студентски часопис. 

Реченица која је на мене оставила утисак када сам је од Вас чула, била је: ,,Кад појем или читам за певницом кажем себи: читај и пој као први и последњи пут.” Можете ли нам рећи нешто више о ,,првом и последњем путу”? 

Ко је смрт гледао у лице тај добро разуме шта мислим када кажем да читам и певам као први и последњи пут. Када схватите да вам је Бог дао прилику и време, продужио живот, из Њему познатих разлога, онда не можете да живите, радите, функционишете са 30 или 70 посто снаге и воље. Служење и благодарност Богу онда иде на 100 до 200 посто од себе. Млади људи често мисле и маштају на дуге стазе и то је одлика младости. Али верујући човек, као и сваки, треба да буде реалан и свестан пролазности овог живота, да буде трезвен и храбар. Човек треба да воли Бога јер Бог лудо воли свакога човека. Та љубав поражава све наше гордости, надмености, престиже, маште и егоизам. Љубав је тесно везана, тј. срасла са жртвом. Мора се човек жртвовати, тако показује и печати љубав коју исказује.
Без жртве никакве љубави нема.
То је у ствари онда самообмана и пустош која разара и води човека у очај. (Говорим о жртвеној љубави, која у свом центру и суштини има Христа)
Када се Њему служи, посебно у монашком-ангелском чину, то је само мало узвраћање на Његову неизмерну и непрекидну љубав. Младост није гаранција ни здравља ни дугог живота. Сваког часа човек може бити позван у Вечност.  Полазећи са те тачке гледишта ступам у певницу, сваку службу и послушање.  Та свест мора да буде освећена, освештана, суви закон (како кажу Руси) за мој живот. То није напор, то је по слободи, по љубави и по потреби моје душе. Тај се приступ онда може применити, наравно, и на однос према другима, ближњима, непознатима, потребитима или онима који нас вређају, повређују, клеветају и мрзе.

Тако да никада не знамо да ли нам је то последњи пут, а због квалитета давања себе у смислу посвећености, ступамо и као да је први пут. Снажно, верно, одано, префињено, најбоље што се може у том тренутку. Не жалећи малог себе, не штедећи своје силе јер се напајамо Христом.

У разговору са младима, увек напомињете и понављате колико је важна храброст. Колико је битно задржати достојанство, задржати Божји лик који нам је дат. Какав је Ваш поглед на пут који данас млади чешће бирају и да ли у цркви има младих људи?

Наше време је време апостасије ((грч. αποστασία) термин у религији који означава отпадништво од вере, а тиме и цркве; у православљу представља одбацивање Господа Исуса Христа), страшног безбожништва, језивог неморала и извраћености, обмана и фантазија.  Млади широм света, па и млади из нашег рода, радије се опредељују за живот без Бога и без обавеза. Бирају живот превелике а опасне слободе, нереалних  циљева и живот без смисла. Немају темељ и осовину у животу па се лако и брзо заведу, погубе и застране. Као веома млади испрљају своју душу и живот, чак и своју будућност, и први озбиљан животни проблем  или нечија смрт их поремети. Они сматрају да им  је све дозвољено, да све могу, да нико нема права на њих и њихов живот. Чак и родитељима ускраћују право савета. Родитељи се чак и заборављају. И такав живот често опијен дрогом, алкохолом, развратом доводи их до убистава, самоубистава, психичких поремећаја и обољевања.

Млади, па и сви ми, треба да знамо да прво припадамо Богу, па родитељима, затим Православној Цркви и отаџбини. Немамо права да се бахатимо својим животом, јер треба дати одговор за свој живот на сваком нивоу. Хтели ми то да признамо или не, то је тако. Све остало је бежање од одговорности и здравог разума (правог пута).  Многа деца се у својим домовима не уче и не васпитавају да буду добри, племенити, морални, карактерни, верујући људи, да поштују своје родитеље, да воле своју Цркву, да живе црквеним животом, да воле и бране своју отаџбину (не само оружјем у случају рата, већ увек својим моралом, својим чистим животом и оданошћу отаџбини и Богу).
И мало ко учи своју децу да буду достојанствени људи.
Не горди, не охоли и надмени, већ достојанствени.
Не наивни, не прости, него достојанствени.

,,Мудри као змије, а безазлени као голубови.” (Мт. 10, 16-22; зач.36)

Видите око себе много младих који воде испразан живот и пун порока, како га проводе и како се завршава. А мајке остају у црнини. Колико младих живота је угашено због невероватно глупих и бедних разлога. Због тога што се није радило са тим малим људима док се могло, због тога што су ушли у одређене криминогене или развратне кругове. И где је надменост живота, где гордост, луксуз стечен нечасно, где новац за којим се трчало и страдало, где су те душе стигле…?
Бог воли храбре.
Али не храбре у глупости и лудости, него храбре душе, племените и стамене људе, одговорне, моралне, освећеног ума и очишћене душе.

Када Вас неко пита за искушеништво, шта му говорите? Које савете дајете онима који се интересују за монашки пут?

Ако неко пита за искушеништво питам да ли је спреман на безрезервну жртву. Она није страшна ни велика ако је по љубави. Ако је одлука климава и исхитрена или из неких других разлога донесена (занесен тренутком), боље да не ступа на манастирски праг.  Главни савет је да кандидат буде ИСКРЕН. Без тога нема говора о животу у заједници, а камоли о духовном животу.
Онај који је призван има велику љубав према Богу и монаштву. Даје себе Христу и прима заузврат неизмерне дарове – бесплатну благодат. Али није само бити призван, већ и истрајавати истим жаром, снагом, вољом и љубављу. Монашки живот је мучеништво без крви.
Живот који је као тајна најдубље учаурен у центру Крста.

,,Не живим више ја него Христос у мени.” (Св. Апостол Павле)

Осим што певате духовну музику, радите калиграфију, водите школу црквенословенског језика и црквеног појања, Ви пишете и поезију. Шта Вас инспирише током писања, стварања и које су најчешће теме о којима пишете?

Један од мојих духовника (руски јеромонах у годинама), који од ране младости пише духовну поезију, каже да човек мора да се пази Музе, а да буде отворен за благодатно надахнуће стваралаштва после богослужења или молитве.  Не бих могла тачно да одговорим шта ме инспирише, просто нека дубинска веза између мене и текста полира се кроз молитвено општење и размишљање о Богу, животу, људима…

,,Mонаштво је – украс и цвет хришћанства. Оно својом светошћу привлачи пажњу ревнитеља побожности и многи од њих, надахнујући се монаштвом и пламтећи љубављу према њему, пожелеше да постану учесници тог анђеоског чина на земљи.” Старац Сава Псково-Печерски (из књиге„Господе, Ти си Живот мој”)
Ово је цитат којим започињете Ваш текст под називом ,,Живот и Подвизи игуманије Ане Аџић”. Једном приликом сте рекли: ,,Учим да будем монахиња.” Питање које се намеће: Ко је монах?

Монах је онај који није од овог света. Иступио је и живи у другачијој димензији јер је призван, а за друге је чудан, луд, одбачен. Напустио је овај свет да би више могао да му (свету) служи – молитвом за цео свет и за све људе. Дан и ноћ, сваког минута, секудне и часа. Време на земљи покривено је молитвама монаха/монахиња и  свештеника.

Монах  је душа која не може без молитве и без богослужења. Живи изнад своје природе и трпи нереална искушења, а прима чудесне и неизмерне Божје утехе и помоћи. Монаштво и свештенство су духовна аристократија једног православног народа. Постао је обичај, задњих двадесет година, да се манастири и монаштво приказују и доживљавају као духовни фолклор српског народа.
НЕ, монаштво је нешто друго, само то не.

,,Заједничко постојање човека и жене није само близина просторна, него је то пуно дволичносно сједињење у једно биће: “И биће двоје једно тело”. Ово мистично сједињење човека и жене је тајна која надвисује наш разум. У браку увек постоје муж, жена и Бог који их сједињује. Брак је, као и девство, харизма, благодатни дар. Брак је установљен при самоме стварању жене. Брак не треба изједначавати са размножавањем – рађањем. Јеванђеље је жени даровало много, оно је њено служење продуховило тако узвишеним смислом да ниједна њена жртва не изгледа превелика у чистој светлости Божанске љубави.” (,,Хришћанка у свету” – м. Теодора (Васић))
Визија данашњег брака, чини ми се, све мање је ово о чему Ви пишете у свом раду ,,Хришћанка у свету”, а све више је синоним за брак: туга, обавеза, ниподаштавање себе…. Шта се заправо догађа па смо потпуно заборавили на суштинско значење Свете тајне брака?

Визија данашњег брака је поприлично мрачна и бледа, болесна и уморна. Бог је дао привлачност да би се двоје људи, мушкарац и жена венчали, рађали, волели, поштовали,  помагали се узајамно и чекали заједно Вечност. Било је праве љубави, правог поштовања, стида, пожртвованости, трпљења, разумевања, подршке. Сада тога има веома мало. Људи се поводе за новим моделима и новим „наметнутим и уврнутим” вредностима и разарају себе и своје ближње и опет нису истински сретни ако искораче из свог нормалног окружења. Раније су људи имали више деце и много се мање разводили. Данас имају више партнера, а мање деце. Нико никога неће да трпи. Све се своди на коју годиницу заједничког живота, рађање једног детета и онда поново нови живот, нови људи, нови пријатељи, брак се поништава, а појединац лута све док се не унакази од тражења ,,среће’’.  И такозвани „пробни бракови”, тј. ванбрачне заједнице и животарења све опет на по неку годину, одузима од човека и благослов и радост и снагу за живот, о достојанству и јунаштву и чојству у браку да не говорим… А за тешко стање у нашем народу и нашим породицама одговорни смо сви појединачно.

Кад би Бог био на првом месту у животу свакога од нас, све друго било би на своме. Људи се ругају верујућим људима, живе како живе, без стида, без страха од последица таквог живљења а маштају о „срећи” – пресмешно. Толико смо као народ непросвећени, неочишћени, неисповеђени, непокајани, непричешћени. Свако се зло уселило у народ, а неверје је најгоре. Кад нема вере, чистога  живота и благослова ту креће пропаст једног народа. Тужно је и јадно да народ Св. Саве чини такве ствари.
И деца која се рађају, наша деца, виде шта раде родитељи и друштво, тако после и они настављају а зачараном кругу краја нема. Људи немају потребу да се спасавају, да желе спасење душе. Њима је сав смисао овде на земљи пуној корова и бола, пуном неправде.

Споменула сам Ваш рад по називом ,,Хришћанка у свету”. У ком смеру се променила ,,Хришћанка у свету”– посматрајући хронолошки, некад и сад?

Жена својим моралом чува своју нацију. У том смислу се ,,Хришћанка у свету” променила. Мајке су се некад бавиле васпитањем своје деце и биле пример, а данас смо постали меки, слаби, вештачки, надмени и празни као родитељи. Ни у једној муслиманској земљи нећете наћи ,,Домза незбринуту/напуштену децу”. Нигде. Али православне земље их имају колико хоћете, зато што мајке или девојке које пре брака зачињу, убијају своју децу вичући на сав глас Космосу да нико нема право на њихово тело. Док га оне саме прљају и обезвређују.

Црква говори, опомиње и моли да се чувају, међутим Ново доба, доба отпадништва од Бога и Цркве, учи жену да је ничија и да је само своја. Није тако! Жену су успели да обману и демон и Ново доба.

,,Сваки човек треба да разуме и да размишља о смислу живота. Треба да осети и буде свестан одговорности пред Богом, и свим људима. Затим да се преокрене, да не живи само за себе (јер ће бити усамљен и несрећан, празан), већ да живи и са другима и за друге, испуњавајући вољу Божију. Хришћанство није нека богословска шема, него практичан живот.”Како каже наш преосвећени епископ Атанасије (Јевтић): ,,Православље је Крстоношење!”
Надовезала бих се, професор и ректор крагујевачке богословије, протојереј отац Зоран Крстић рекао је: ,,ЈА не постоји(м) без ТИ!”
Да ли бисте могли да нам кажете нешто више о овоме?

Да, ,,Православље је Крстоношење” – у правом и пуном смислу те речи. Преко Голготе до Васкрсења, другог пута нам нема. Кроз многе невоље и муке ваља нам ући у Царство Божије. Да се кроз искушења, страдања, невоље и болести чистимо, припремамо и узрастамо за Вечни Живот са Христом и свима светима. Наравно, само кроз заједницу са другима ми можемо да осетимо и схватимо љубав и да се спашавамо. Без тог неког другог нема ни нас. Литургија је предукус Царства Божијег овде на земљи. Ми се као личности потврђујемо у заједници са оним другим.

И Господ је рекао: ,,Тамо где је двоје, троје сабрано у моје Име тамо сам ЈА”.
Тешко данашњи човек то може да разуме, зато што одбија веру, постао је себичан, тесан, бесан, грамзив и живи у фантазијама. Многи људи беже од реалности и то је страшно.

За неке песме које сте отпевали и снимили, текстове је написао јеромонах отац Роман Матјушин. Део текста песме ,,Пева слеп” гласи:
,,Пева слеп  и моли мало хлеба,
пролазнику нудећ’ друкчији хлеб…
Али тај се сит, збринут оглуши,
хлеба тога не хте пробати..”

Можете ли нам објаснити ове стихове?

То је оно што сам раније рекла, да мора бити: НЕ ЖИВИМ ВИШЕ ЈА НЕГО ХРИСТОС У МЕНИ.

Кад човек схвати смисао живота, онда се приоритети сами сложе по редоследу. Трезвеност је сјајна врлина коју ваља задобити и држати се ње, а још више трезвених и молитвених духовника. Заповести Божије нису тешке. Човек сам себе упетљава мисаоно, животом, речима у бескрај глупости и ненормалности и онда му Заповести дођу као терет и сметња пред савешћу и властитом гнусобом. Али са покајањем и очишћењем, душа вапије за Богом па се тиме и благодат усељава и помаже тој души, носи је и учи духовном животу.
Заповести су заправо упозорења шта не треба да чинимо да не бисмо себе повредили, упропастили али исто тако и друге. Бог нас њима чува, као што родитељ чува и саветује мало дете шта све не може и не сме.

Често се чује да Православна Црква треба да се модернизује, да се прилагоди савременом човеку, а то је изузетно безобразна глупост. Православље је свевременско, надвременско и увек савремено. Људи су исти, греси исти, непријатељ човека и његовог спасења исти. Црква и Православна вера двадесет векова указују човеку на опасности, показују прави пут, теше, милују, помажу, лече, освећују, посвећују, уразумљују, обнављају и воде човека у Вечност, у живот без краја.

Христос је једино ново под небом од постанка света.
Христос је беспочетан и вечни живи Богочовек. 

За крај ћу Вас замолити да додате све што ја нисам и да дате поруку (поуку) студентима који ово читају, али и старијима?

Живот је колико год трајао, кратак.
Све нам је дато, па и време.
Све ће се узети од нас, па и време.
Нико не зна колико има времена. Зато га треба мудро користити на спасење своје душе и спасење својих ближњих и свих које на свом животном путу сретнемо.

Непрестани изласци, надмено живљење, грамзивост, „статусни симболи” ( о, како то гордо и јадно звучи), борба за власт, светску славу, богатство и неморалан живот  су шарене лаже које демон даје човеку да би га упропастио потпуно. Човек се томе свему предао јер бежи од реалности, од смрти, од Бога, од савести, од живота. У тим прљавштинама тражи утеху, „срећу”(о, како глупа реч), задовољства и мир. А тога, у ствари, у свему томе нема.
НЕМА – то је једна огромна празнина која је све већа што дуже и више затварамо очи и срце од Бога и Цркве, од Истине. Бог нам је подарио живот и слободу, дарове непроцењиве, а ми се према Богу, животу и слободи односимо ружно, осионо, ниско и дрско. Ми мислимо да нас Бог гледа одозго, а Он  нас гледа изнутра.  Мали човек има велике апетите, и лоше изборе.

,,Ако будемо живели духовним животом, тада ћемо разликовати истину од лажи. Јер ће нас Бог обавештавати” – каже старац Пајсије.
Главна епитимија (духовна педагошка мера) нашег века је ТРПЉЕЊЕ. Све што нам се догађа, што нам Бог даје, нека је Воља Божја. Све то треба мирно носити, без панике и очајања, без роптања, без злих мисли о себи или ближњима. Ми страдамо због својих грехова.

Хвала Вам на прилици да разговарамо!

Нека би се благодат  која се на Јордану излила у време крштења Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа од руке Јованове, излила на све душе рода нашега и да нас Господ, кад дође време, позна и призна за Своје.

Игуманија м. Теодора
20. 1. 2021.

Интервју водила: Марија Веселиновић

1 thought on “Игуманија м.Теодора: НЕ ЖИВИМ ВИШЕ ЈА, НЕГО ХРИСТОС У МЕНИ

Comments are closed.