Две приче

Гаврилова врата

Као и сваког дана, врата су била отворена и ко год је хтео, могао је да наруши сету дома професора Гаврила Суботића. Човек би се лако могао огрешити и рећи да није имао ко да поремети меланхолију професора Гаврила, некада угледног хемичар, а кога и дан-данас цео град цени и поштује као великог зналца. Посећивао је народ мудру главу, чак је пар пута и градоначелник лично долазио и нудио му помоћ, новац, чак и посао, мада је и сам градоначелник знао да Гаврило одавно за посао није способан. Сви гости би у Гавриловој кући били примљени раширених руку, чак би многи у његовој кући остајали до касно у ноћ разговарајући са доброћудним старцем, сећајући се његових срећних времена, његове некадашње ведрине и раздраганости, као и његовог дивног начина живота којим је исијавао. Али свако ко би му нудио било какву, па чак и најмању могућу помоћ, наишао би на одлучно одбијање. Тако је годинама Гаврило тврдио да му ништа осим једног не треба, једино што је како-тако опет преко воље прихватао је неколико кришки хлеба и парченце сира, то би му трајало некада и по недељу дана. Једина жеља коју је Гаврило имао је да му нико не затвори врата, чак би кроз сузе, јецајући и молећи на коленима, тражио од гостију да не затварају врата када буду излазили. Никаквих потреба ни за чим није имао, скоро да ни оне исконске човекове потребе није имао, једина његова жеља се временом претворила у исконску потребу и представљала сврху његовог живота, касније му је опсесија постала да чува отворена врата своје куће, коју више и није у потпуности доживљавао својом. Ту кућу, чија врата никада није хтео да отвори, саградио је давно са својом женом и у сваку циглу куће уткана је била срећа једне сложне породице, а сад из тих бетонских хладних цигала избија чемер. Некада је то била вила пуна љубави, а сада је накарадна руина које се многи плаше. Мало ко је Гаврила разумео, многи су говорили да је луд, јер спава крај отворених врата чак и зими, сви су га упозоравали да не држи отворена врата зими и ноћу, али он их није слушао, њему је једино било битно да нико не затвори врата. Истина, хладно му је било, бојао се ноћу лопова, али никада није имао снаге да било коме призна. Лопова је, ноћу, док Гаврило спава било много, скоро сваке ноћи их је било, Гаврило није марио шта ће украсти, само им је остављао једну исту поруку сваке ноћи: ,,Ако ме неко буде тражио, нарочито моја жена, или ако буде потребно негде да идем пробудите ме, одмах ме пробудите, молим вас одмах, кô Бога вас молим одмах, јер ако ме не пробудите одмах могу изгубити све што имам”. Није га нико тражио, нису га ни будили, а сваке ноћи би легао са жељом да га неко пробуди и каже му да га тражи жена и да мора да иде. У његовом крају било је много мангупа, био је то такав комшилук да је човек могао умрети, охладити се и прошло би месец дана, а да нико не зна ни да је умро, срећом, Гаврило је имао велику и сложну породицу, много рођака и пријатеља који су га често облазили, разговарали са њим и покушавали да га развеселе, али колико год гости долазили, кућа је остајала аветијски празна, без и једног трачка среће, радости и весеља у њој, као да никада нико није живео у њој. Мангупе из краја није занимао Гаврилов бол, они су једино знали да постоји неки лудак, који никада не затвара врата и за њих је било смело и јуначки затворити врата куће једног скрханог старца, није их било брига што су та отворена врата била смисао живота Гаврила Суботића. Гаврилу је поновно отварање врата стварало напор, отежано се кретао, није ни имао жеље ни немере да се креће било куда без своје жене. Чим би опет отворио врата, он би звао комшије и пролазнике питавши их је ли га неко тражио док су врата била затворена и треба ли да иде на неки пут. Неки су га игнорисали, неки и исмевали, Гаврило би тада стао на праг и плакао, није плакао због комшија и задиркивања или због мангупа који су му затварали врта, није било његове жене нити га је тражила, мораће још да чека да је види, да се сретне са њом, да се изразговара, још је морао да чека. Сваки моменат чекања за Гаврила је била смртна казна, секунде су му трајале као године. Како није прихватао никакву помоћ нити поклоне сем хлеба и сира, то двоје је било једино што је и јео, ниједно друго јело, нарочито кувано није могао ни да погледа, јер су га сва подсећала на његову жену, на последњи тренутак кога се сећа, на оно јутро када је отворио врата свог дома и никада их више није затворио. Тога јутра професор Гаврило је био изненађен колики се свет сјатио у његову кућу, чак се и уплашио толиког народа. Никада кућа Суботића није била пунија народа, али ће зато годинама након тог дана кућа бити аветињски празна. Многе људе који су се тога дана окупили у његовој кући Гаврило је познавао, са многима био близак чак и род са некима од њих, али Гаврила није занимао нико од њих, он је једино тражио своју жену, хтео је са њом да попије кафу и исприча се, као и сваког јутра, тако је навикао, али она је спавала. Само је она спавала док су сви око ње причали, плакали, јаукали, а она ни прстом није макла. Није схватао плач, нарицање и јауке, то му је сметало и ућуткивао је све који би заплакали, кад већ жена спава нека спава на миру, нека је нико не пробуди. Време је пролазило, професорова жена је и даље спавала, а Гаврило је био збуњен, вртео се по кући и чекао да се жена пробуди, па да попију кафу и испричају се, као и сваког јутра до тада. Они нису имали деце, он је последњих година посао отаљавао, политиком се није бавио, мада је веровао у бољу будућност, тако да је заједнички суживот са његовом женом за Гаврила причињавао једину радост живота, зато је Гаврило толико и чекао. Чекао је тако цео дан, целу ноћ, па и следећег јутра је чекао да се његова жена пробуди, али она је и даље спавала. Спавала је чврстим сном, чак и када су је у неком чудном ковчегу изнели из куће и однели све до гробља, где су је чак и закопали дубоко у земљу, она је и даље спавала. Гаврило се свађао и бунио целим путем од куће до гробља, чак је и тамо покушавао да их спречи да је закопају, говорило је да његова жена неће моћи да дише доле, а и када се пробуди, неће моћи тако лако да се врати, уосталом гробље је било толико тужно и безнадежно да би њих двоје заједно били на гробљу, они су одисали љубављу и срећом, а томе места на гробљу није било, али нико га није слушао, нити се његова жена будила. Сви су га, након тога, напустили и он се вратио кући, од тога дана држи врата своје куће отворена у ишчекивању да се његова жена пробуди, изађе из те раке и врати му се да поново пију кафу и уживају или да њега, онако уснулог, као њу, одведу оним истим путем.

Аплауз

Награде се, ваљда, од вајкада додељују појединцима или групама због тога што су то заслужили својим радом на неком пољу. Оне могу бити додељене и онима који не стреме њима и којима оне нису мотив. Ваљда се сматра за логично да они који предано раде прихватају и награду за свој рад. Такве принципе поштују многи, нарочито они на посебним позицијама. Већ дуго није тајна да људе са више награда и признања више цене, без обзира на објективни, истински квалитет њиховог рада.

Једна позната британска филмска продуцентска кућа има обичај да сваке године награди најбоље према њиховом избору. Они су се већ годинама водили принципом да ко год предано ради негде, бар у подсвести жели награду и самим тим се самокандидовао за награду. Једноставно би грехота и срамота била одбити такву награду тек онако, из досаде. Један од таквих људи, који нису имали избора сем да прихвате награду, био је Џејми Пјулис, мање познат, а више искусан режисер из Бирмингема. Имало је људи који су за њега чули, али мање него код осталих режисера његовог ранга. Никада није примио никакву награду за све ове године рада. Нико га није похвалио никако другачије, сем аплаузом и понеком чашом старог вискија. Утолико је ова награда и била битна за Џејмија, била је нека врста потврде да у животу ради добар посао. Следовала му је награда за посебан допринос култури, специјално признање за све што је радио годинама уназад, тешко би било очекивати да ће опет имати прилику да прими неко слично признање. Већ годинама се церемонија годишње доделе награда те продуцентске куће одржавала у једној огромној позоришној сали у Лондону. Поред тога што је то била једна од већих сала у целој Британији, сваке године сала је била пуна до последњег места, огроман број људи интересовао се за церемонију из године у годину. У тој сали, аплауз се чуо као гром, нарочито тог дана кад је организована годишња додела награда и признања. Заправо, то би се пре могло назвати годишњом смотром свега што је та кућа урадила у протеклих годину дана, својеврстан резиме године који је публици сваке године био све занимљивији. На самом почетку су власник, директор и остали функционери држали ужасно дуге и досадне говоре, које нису могли ни да науче напамет, већ су читали са папира замуцкујући на свакој другој речи. За Џејмија цела церемонија је трајала као година, није могао да дочека да изађе на бину, прими то признање и врати се у публику. Када су коначно стигли до тог дела, када власник продуцентске куће уручује признања, водитељка је најдуже читала Џејмијеву биографију, детаљан приказ свих његових пословних и других активности у животу, списак је био импозантан. Док је водитељка била на половини читања његове биографије, аплауз се чуо у сали. Праву екстазу доживела је публика, када је Џејми улетео на бину, на брзину зграбио награду једва се рукујући са директором, спустио је на под до њега малу статуу и диплому и почео да аплаудира заједно са пубиликом. Иако је обичај био да пубилика стоји и аплаудира заиста дуго, није баш било уобичајено да и онај који је добио награду аплаудира самом себи. Чак су га ови иза њега, остали лауреати и функционери, гледали као да је скренуо памећу па зато сам себи аплаудира. Док је ударао дланом о длан што је јаче могао, сузе су му као поток лиле низ образе. Никада раније није толико ударао и није му падало на памет да стане, да обрише сузе. Тек након што је после дугих пет минута аплауз утихнуо и сала постала језиво тиха па и након што је Џејми завршио са аплаузом и обрисао сузе. Дуго му је требало да се сабере. Није имао снаге да одржи неки дугачак говор, није ни желео. Само се примакао микрофону и кроз сузе викнуо:

-Хвала вам за ово, за овај аплауз. Хвала што сте ми помогли, вечерас сам успео.

Рекавши то, Џејми бризну у плач, а публика га поздрави аплаузом и док је излетао са бине. Вратио се у публику, тамо је седео пар минута, али пошто ипак није могао да обузда сузе, које су лиле све јаче и јаче, трчећи је изашао напоље. Након свечаности, није разговарао ни са ким скоро месец дана, о овом догађају новине су писале данима. Једва да је излазио из куће, живео је сам са мајком и гости му нису често долазили и није имао потребу да објашњава догађај на додели признања. Ни најбољи пријатељ, са којим је одрастао, није га посећивао пуних месец и по. Али, чим су се срели, прво што га је овај питао било je везано за ону ноћ. Само сећање Џејмију је терало сузе на очи, али га је чинило поносним.

-Поносан сам на ту ноћ. Сви су ми аплаудирали, сви сем моје мајке, која је, иако у колицима потпуно непокретна, дошла да ме гледа. Сви су аплаудирали, једино она није, она је плакала од среће, а ја сам јој аплаудирао. Док сам њој аплаудирао, сви остали су ми помагали и био је то један велики аплауз за моју мајку. Поносан сам на то што ми је цела сала помогла и аплаудирала мојој мајци.

Аутор прича: Амар Личина

Преузето са: https://eckermann.org.rs/article/gavrilova-vrata/