ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

ДВЕ КЊИГЕ ЈАСНЕ МИЛЕНОВИЋ

(Јасна Миленовић: Вечности бела крила, АСоглас издаваштво, Зворник, 2019; Плес Лепенског Вира, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2017)

Песникиња Јасна Миленовић обрадовала је читаоце необичним темама којима се бави у својим најновијим збиркама песама Плес Лепенског Вира (2017) и Вечности бела крила (2019) као и првом наградом новоустановљених Дринских књижевних сусрета у Зворнику (2018) чиме је отворила едицију „Побједници“ АСоглас издаваштва у овом граду. Обе споменуте збирке песама тематски су јасно одређене, прва простором и начином живота Лепенског Вира, а друга главном јунакињом Симонидом, чиме су структуре ових књига дефинисане херметичношћу и заокруженошћу циклуса и целих збирки.

Плес Лепенског Вира је збирка сонета подељена на пет циклуса („Плесови љубави и рођења“, „Плесови са животињама“, „Плесови за кућу“, „Плесови са водом“ и „Обредни плесови“) са пролошком „Плес са тајном“ и епилошком песмом „Плес Лепенског Вира“. Начином именовања и мотивском подељеношћу по песмама књига је отворена извесном тајном овог поднебља записаном на облутку величине јајета, каменој кугли из Лепенског Вира, на којем су угравиране загонетне представе и знаци: „На Облутку записао тајну Предак,/ Да га нађем уцртао путоказе…“

Водећи се овим путоказом, уводним сонетом инспирисаним тајним скицама предела, бројки и слова са камена, Јасна Миленовић ће повести читаоца на једно необично поетско путовање кроз духовни простор Лепенског Вира одгонетајући тајну Облутка, изабравши не само поезију као кључ за одгонетање те тајне већ и именицу „плес“ која је ту да заврти ритуалну иницијацијску игру песникиње и читалаца и призове на тај начин исконско извориште поезије – њен синкретизам са обредом као друштвеном институцијом која је са сигурношћу обележила живот човека у периоду мезолита и неолита, готово 9500 година пре нове ере! Љубав, рађање, животиње, кућа, вода и обред, све ово су основни тематско-мотивски оквири који ће у низу сонета бити демистификовани не остављајући нас у убеђењу да је певање о Лепенском Виру нешто мртво и статично, већ да је то једна врста духовног простора уписаног у наше колективно несвесно и колективно несвесно целог човечанства те самим тим живо и динамично штиво. Везе које Јасна Миленовић прави између прошлости и садашњости засноване су на уочавању архетипова који повезују некадашњег човека каменог доба и данашњег човека информационе револуције, али на основу којих је опевана емоција рађања кроз све фазе које пролази једна женa: „Облачим за тебе хаљину нагости/ И опцртавам кругове босом ногом/ Буде се у сваком праотачке кости,/ У трансу да играју са Речним Богом“; „И ћерку своју пред Облутком кад родим,/ Ко што је мене, над дунавским током,/ Унуку окупаће у Моћној Води,/ Преткиња и потомкиња крвотоком.“; „Заљуљале папратнице успаванку:/ Буји, паји, у наручју, мој санутку!/ Ноћ је нити расплитала белом данку,/ Заспало је снено око на Облутку.“; „Детету смо истесали чун, да плови,/ Да другује с таласима Оца-Вира./ Малом мрежом, у плићаку, рибу лови,/ Да истрчи целу шуму свог немира.“; „Рађамо потомке да смрт их бира./ У Облутку туга Лепенског Вира.“

Други циклус „Плесови са животињама“ спонтано уводи животињски пантеон у ритуалну поетску игру песникиње показујући змију, моруну, јелена, вепра, кошуту, вука, мамута, орла, сокола и медведа као снажне животиње од чијих је делова тела човек често правио себи амајлије и заштитне знакове. Снага животиња се кроз плес преноси на лирског субјекта дочаравајући читаоцима јединство човека и животињског света. „Плесови за кућу“ пак са друге стране доносе слику ентеријера једног простора који припада искључиво породици и отуда се ту нижу слике суварка, зделе, рала, ватре, предака, хлеба, разбоја, пчела и оних других апстрактних тема као што су здравље и смрт, јер када престане коло живота („Са нама, у колу, сенке су Предака,/ Њихове нам приче навиру из мрака…/ С Прецима, уз Ватру, сви страхови беже./ Да савлада Таму – песма се разлеже.“), „Где су Предака оглодане кости –/ Вечни вир и ја ћу тамо дочекати./ Плешући, заувек, с Облутком Смрти,/ У оку се дубок Вир врти, врти…“ Из тог завртеног Вира долазе „Плесови са водом“ у којима неизоставно место налази помињање Дунава, али и спајање камена и воде када облутак који је дотакне почне да прави концентричне кругове чиме се метафорички приказује одјек свести о прошлости кроз године, векове и миленијуме: „Док се на води кругови понављају,/ Кроз речи Облутка Преци се јављају…“

Мозаик мотива у следећем циклусу „Плесови са обредом“ конструисан је универзалним архетиповима: шаман, камен, шума, храст, месечина, сунце, трескавац, тама, ловац, време… Песникиња у овом циклусу конкретизује претходне идеје и свеобухватно пева: „Та вечност у мени опет васкрсава/ …/ На стази запретаној у давном времену…/ И поново плешем, у ритму Природе,/ Под заштитом Мајке – благородне Воде.“ да би епилошком песмом по којој је и збирка понела име закључила: „Палим Ватру: испричаћу деци/ Одакле су били наши Преци.“ Чињеница је да Јасна Миленовић ову збирку исписује готово посвећено младим нараштајима који би кроз овакву поезију и те како могли да се приближе не само култури Лепенског Вира него и нашој целокупној вишевековној култури која се кроз време и кроз хришћански начин живота мењала и прилагођавала прелазу са политеизма, анимизма и табуа на монотеизам. Ово је једна књига поезије, да споменемо и то овенчана Печатом вароши сремскокарловачке, која очуђујуће заводи читаоца, а због стила којим је написана и не тако тешком конструкцијом стиха, може се уврстити у најзначајније редове нове поезије за децу и младе којом се подиже граница онога што смо на овом пољу песништва до сада имали. Слободно можемо рећи да је исти случај и са другом Миленовићкином књигом у којој се извесним поетским драмолетом и белим крилима песникиња отискује у нове просторе певања – у средњи век.

Збирка песама Вечности бела крила представља својеврсно поетско трокњижје посвећено Симониди („Удадба Симониде“), непознатом беловодском клесару („Беловодски клесар“) и легенди о вили („Пусторечка вила и ветар побратим“). У предговору књизи „Зашто сам написала Вечности бела крила“ песникиња Миленовић објашњава: „Све три целине збирке обједињује Вечност белокрила. Исклесана, насликана, вилинска… Она, која је моје јунаке, свакога на свој начин, понела. У вечност. Жртву. Мит. Легенду. Правдала сам их, бранила и величала од свег срца, учествујући у њиховим тајнама, страстима и животима, као да су моји властити. И били су, чим сам о њима могла да пропевам.“ Оваквом уводном целином Јасна Миленовић упознаје читаоца са мотивационим исходиштима за своје дело и ономе што јој је донело идеју да се одређеним темама бави у поезији или тачније да нам одређене већ у народу познате ствари пренесе песничким језиком. У овој књизи „Удадба Симониде“, девојчице од пет година за мушкарца старијег четрдесет лета обрађена је драмским приказом ситуације у којима се монолошки приказују оправдања одраслих који су овакав брак дозволили. Поезија Јасне Миленовић поводом ове теме не напушта основна идејна исходишта преиспитивања овог чина. Иза тога да је у питању брак са византијском принцезом, једини икада такав створен у владавини Немањића, стоји истина о греху. Та истина би требало да се очитава иза стихова „Не дао никоме Бог/ Да прогледа мојим (Симонидиним – М. М.) очима“ којима се први циклус Вечности бела крила и завршава. Други део књиге под насловом „Беловодски клесар“ кроз дванаест кратких песама (свака песма садржи по три катрена) пева гласом неименованог клесара који ствара розету као молитву: „Једини, на висини,/ Теби се, кротак, клањам./ Твојом промишљу чиним –/ Окамењујем што сањам:/ …/ Допушташ мени, клесару,/ Да цвета сунцем розета/ У беловодском пешчару./ И у Твоје Име, Пресвета.“ Трећа целина ове књиге под насловом „Пусторечка вила и ветар побратим“ је десетерачка песма што показује да је Јасна Миленовић сјајан версификатор, песникиња која се читаоцима обраћа другачијим тоном у односу на онај на који је савремена поезија навикла. Њен тон је између поезије за децу и поезије за одраслог читаоца што се може поставити као начин подизања читалачке границе најмлађих кроз лепо преношење и упознавање са темама за које се сигурно сматра да су апстрактне за њих.  

Плес Лепенског Вира и Вечности бела крила Јасне Миленовић су две збирке песама којима ваља проширити читалачко искуство, не само њиховим бајковитим поетским изразом већ и мелодијом и версом од заната ове песникиње.

Аутор текста: Милица Миленковић