ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Душан Матејић: ,,Глумци морају да мисле конструктивно, стваралачки а не рушилачки.”

Душан Матејић је српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. До 28.године одиграо је 29 улога у позоришту (Народно позориште Ниш, Народно позориште у Београду, Позориште Бошко Буха, Народно позориште Сомбор, Позориште Вук, Српско народно позориште и неколико алтернативних сцена), седам улога у ТВ серијама и две на филму, а постао је и асистент на Факултету драмских уметности у Београду.

Неке одзначајнијих позоришних улога су:

Данијел Хармс – ”Где је нестао Хармс”,

П. И. Чичиков – ”Мртве душе”,

Иван Иванович – ”Књига друга”,

А. И. Попришчин – ”Дневник једног лудака”,

Мића – ”Ожалошћена породица”,

Ноа Китс – ”Брод љубави”

О позицији глуме, вредностима, жељи, труду и раду разговарамо у наставку управо са глумцем Душаном Матејићем.

  • Да ли је глума одувек била Ваша жеља или је дошла спонтано?

Глума није одувек  била моја свесна жеља. Прво сам заволео књижевност, тј. поезију, али, заправо, кад вратим филм, све што сам радио у детињству водило је ка глуми. Имитације, стидљиви наступи на школским приредбама, као и стално измишљање неких нових светова и ликова у простору. Волео сам да се играм чак и у средњој школи. Имао сам у себи нека јако озбиљна питања и размишљања, али сам, с друге стране, увек јурио по ливадама, по дрвећу, брдима и школском дворишту – играо сам се и то ми је било највеће задовољство и једини вид лагодног живота. У средњој сам схвато шта конкретно желим и то је дошло.

  • Да ли бисте нам описали Ваш доживљај пријемног испита и касније студија?

То је сад већ помало далеко, има скоро десет година. Пријемни ко пријемни – није свеједно. Имао сам стварно велику трему на ширем кругу, међутим, атмосфера професора, који су седели у комисији, била је некако топла и добронамерна и ја сам то осетио. Чак сам некако осетио и да ме професор Влада све време слуша и прати и то ми је стварно значило. Од треме сам сву реквизиту заборавио на сцени, што сам урадио и на самом завршном испиту у ужем кругу. Школовање на ФДУ је можда најлепши период мога живота. То је стварно био интензиван четворогодишњи живот. Били смо као продица и тако смо живели. То су незаборавни тренуци. И сви ти људи са којима сам био на класи су моји најбољи пријетљи и данас. Ако да Бог, с некима се можда и окумим, ко зна. Све у свему, свој живот делим на период пре и после факултета, јер то и јесте тако због огромне разлике у свему па и у мени самом. Много сам научио на студијама, и о глуми и о животу, али и о себи и о људима. То је много важно. То, да се скину све обмане, сви велови и заблуде, да се погледамо у очи и са собом и са другима. Е, сад… Неко пристане на ту истину одмах и носи је како зна и уме, поносно или тихо, борећи се са њом, а неко се врати животним фасадама и наставља да их гради. Тога сам се одувек плашио. Човек није – имиџ. Тешко је данас бити искрен, а како ћеш у глуми без тога? Чини ми се да су тренутне фасцинације овог времена јако опасне јер су укорењене у себичности и личној користи.

  • Шта је потребно да би одличан студент на класи био и одличан глумац? Да ли то увек иде једно с’ другим?

Често иде заједно, иако не мора да значи. Ако имаш таленат – имаш таленат, и ако си урадио нешто од њега, ако си га развио – то је твоје трајно власништво. Али мора да се тренира. И таленат се суши ако се не негује, као биљка. С друге стране, има и глумаца који си били слаби студенти, а касније су постали одлични глумци. То је питање личног процеса и сазревања. Ако је добро рађено на факултету, кад – тад ће се видети урађено, кад – тад се све слегне и посложи – у складу са индивидуални психофизичким развојем појединца. Околности могу бити повољне или неповољне, али теленат и рад су предуслов за било какав квалитет. Све остало није квалитет, а није ни глума.

  • Којим речима бисте данас млађој генерацији говорили о култури, уметности, глуми, писању…?

Не волим никоме да намећем своју лествицу вредности. У реду је да укажемо некоме на свој критеријум али не да намећемо свој лични укус. Међутим, треба и гласно рећи да се активно руше универзалне вредности и објективни систем вредности. Критичко мишљење данас често није то, већ се претвара у сејање мржње, у деструктивно а не у конструктивно. Глумци морају да мисле конструктивно, стваралачки а не рушилачки. Стање у нашој култури није добро, самим тим ни у уметности, у глуми, књижености итд. То је зато што нама више, заправо, није стало до публике и зато што влада принцип: ја теби, ти мени. Можемо да се лажемо до сутра, али сви се обрадујемо кад видимо добру представу, добро одиграну улогу или добро написану књигу. Квалитет је данас инцидент. То је много жалосно. Уместо да се негује дар, да се развија култутра, ми се бавимо трговином. Међутим, ја  верујем у таленат! Они који га немају не знају колика је то снага. Сваки таленат има свој разлог и своју мисију. Они који га спутавају чине огроман злочин и том таленту али и себи – индиректно. Све је то зачарани круг узрочнопоследичних акција. Свако од нас мора да види шта може да буде његов лични кобни бумеранг. Шта радити онда ако је све тако лоше? Радити, брате. Без рада и вере у то што радиш, нема ништа.

  • Писали сте неки дан о Вашем професору, покојном Влади Јефтовићу као одличном педагогу и неком ко је на најпозитивнији начин утицао на Вас као глумца  али и као човека. Да ли још увек има таквих професора и шта Ви настојите од тога да применити као асистент на факултету?

Увек има добрих професора. Време све покаже – старо правило. Наравно да и данас има великих професора, али им управо време, о ком причамо, не иде на руку. Мислим да је данашњим педагозима (не професорима!) глуме јако тешко, можда теже него раније. Много је нових препрека које долазе и од промене система вредности, али и од неког чудног новог васпитања, од деструктивног процеса нашег школства – све то јако утиче.

Ја настојим да учим и да радим одговорно и што боље умем. Време ће показати.

  • Каква је данашња позиција глуме, али и глумца?

 Лоша. Добро је што се снима више него раније, али и није добро. Све то има своје практичне последице. Ако имамо толико приватних академија, где су нам приватна позоришта? Она су неопходна. Површна и инстант решења, брзински рад итд. – све то није добро. Ситуација је замагљена, много тога се не види јасно. У позоришту, такође, не ваља. Знате, глумци као да се повлаче из позоришта и радују се бар мало бољим хонорарима али и глумачким задацима на телевизији. У позоришту је можда и тежа ситуација. Ту је магла мања, али се зато све јасније види. Нигде узбуђења, само досада. Оно што је посебно забрињавајуће то су начини рада. Пустили смо дилетанте и исфрустриране неталентоване људе да нам држе предавања, част изузецима а има их. Убеђен сам да су глумци збуњени и уплашени, иако то може наизглед да делује сасвим другачије. Глумци су и данас, ко и увек, срећни кад добију добре улоге, добре партнере и доброг редитеља. То је све што ми желимо. И зато морамо да будемо уједињени. Знате, време неталентованих полако достиже своје високо ”Це” и пући ће. Потреба за универзалним, суштинским стварима је јача и она увек побеђује – погледајте историју.

  • По примању награде ,,Зоранов брк” поменули сте да је глумац Зоран Радмиловић један од оних од којих сте глуму учили. Да ли млади данас имају примере од којих глуму могу учити?

Како да нема, има, увек има. Па, само погледајте улоге Љубе Бандовића, Ненада Јездића, Небојше Дугалића, Секе Саблић, Олге Одановић, Јасне Ђуричић, Наташе Нинковић, Весне Тривалић, Раде Живковић… Ко хоће да види, има шта да види.

  • Да ли се и како можемо вратити правим вредностима?

Тешко Вам је ово питање. Можемо и морамо. Ја мислим да се то постиже радом освешћених појединаца. Ето, тако. И увек имати на уму да није лако препознати истину и слично истини. Морамо концентрисано, посвећено и одговорно да радимо све што започнемо, да бисмо нешто урадили. И увек да мислимо и на друге, да помогнемо другима. Одувек сам веровао да човек може доћи до себе само кроз искрену интеракцију са другима. Све док нам лична корист и самореклама  буду на првом месту, ту нема ни искрености ни напретка било каквог.

Интервју радила – Марија Веселиновић