ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Душан Ковачевић: Нема тог чуда које нас неће поделити

„Кад се све сабере и одузме, наш живот налик је на ону цртицу између године рођења и године нестајања. Неподношљива брзина пролазности“, каже чувени академик Душко Ковачевић.

Недавно му је објављена књига „Ја то тамо певам“ (Лагуна), несумњиво јединствена збирка и по томе што песме прерастају у приче, приче у песме, стих у живот, живот у строфу…

Унутар корица су четири дела која садрже његове познате стихове (из разних драма, представа, филмова), али и оне до сада мање познате, као и врло узбудљиве пратеће белешке. Упитан са којим осећањем је склапао књигу, бележио коментаре, на почетку разговора, каже:

„Годинама сам се спремао да у једној књизи саберем све песме које сам имао расуте по драмама, филмовима, часописима, новинама, и у фасциклама, које су налик на моје приватно археолошко налазиште. Јер поједине песме, и приче о тим песмама, датирају, чини ми се, из бронзаног доба моје младости. Моја супруга Нада, којој сам ову књигу посветио – као малу пажњу за велико пријатељство – говорила је да би био ред да то урадим, као и да сачувам рукописе из њеног компјутера јер ја са том технологијом не стојим најбоље.“

Назив „Ја то тамо певам“ асоцира на легендарни филм, али није ли заправо снажно повезан са догађајем (о коме у књизи пишете) кад вам је било пет, шест година и када сте се изгубили, певали у кукурузу…?

Кад ме већ подсећате на тај догађај из детињства налик на неку сцену из филма „Амаркорд“, рекао бих вам да се више не чудим старијим људима који не знају шта су ручали, али зато памте рецитације из првог разреда основне школе. Мој савет младим људима би могао бити – немојте се превише подсмевати старијима, све ће вас то сачекати једног не тако далеког дана. Много пута сам се упитао да ли сам морао да напишем „Маратонце“ и да се шалим са старцима који су мог садашњег годишта. А кад сам исписивао тај комад, имао сам осећај да ћу вечито бити млад и да су стари одувек стари. На крају се испоставило, кад се све сабере и одузме, да је наш живот налик на ону цртицу између године рођења и године нестајања. Неподношљива брзина пролазности.

Прве песме написали сте, да тако кажемо, „за потребе“ Јеленчета, песника у „Радовану Трећем“, кога је у легендарној Атељеовој представи играо Бора Тодоровић, а затим Цаци Михајловић. Шта би Јеленче данас рекао, тј. запевао/опевао?

Као одговор цитираћу стих из ове књиге. Написан је давно. И све што је старији, све је актуелнији. „Да ли је могуће пронаћи/ Прави пут и Спас/ Ако су Они и Ми/ Против Нас?“

Можда најлепше, најдирљивије речи у књизи написали сте о баки Љубици – „реч је о сећању на дане и године које ће ми касније помоћи да не будем сам“. Шта највише обликује човека, шта је вас обликовало?

Познато је из стручних и животних књига да се човек „пресудно формира“ до пете, шесте године. У поређењу са растом неког стабла, могло би се рећи: како сте засађени и пажени првих година, тако ћете и израсти, стасати у право или криво стабло. И то је тачна, егзактна метафора нашег живота. Мене је моја добра бака Љубица дочекала на овом свету као бака и бабица, јер сам рођен у сеоској кући, измерила ме на кантару и носила до треће, четврте године. Касно сам од превелике љубави проходао. И увек кад сам долазио на село дочекивала ме речима – „благо мени колико си нарастао“. У сећање се преселила кад сам имао 13 година. Ја сам данас старији од ње 10 година. И сигуран сам, као што сам у књизи написао, да, кад се поново будемо срели, неће рећи „благо мени како си остарио“. Сећање на драге људе је један од лепих доказа да се ваљало родити и бити на овом свету, колико нам је суђено. А сећање на моју баку и мајку ми увек изазива осмех и бол.

Са непуних шест година боловали сте од тешког менингитиса, Ви сте сами себи установили да отуда потиче Ваша можда више несвесна него свесна везаност за тему смрти. Али, нема сумње, на неодољиво духовит начин. И још кажете да само смрт и крст немају самогласнике… Када ви о њој пишете, смрт, што би Кундера рекао, има неподношљиву лакоћу постојања, или…?

Први пут сам се разболео, тешко и скоро неизлечиво са шест месеци од упале плућа. Моја бака је запалила славску свећу као веровање у оздрављење пре него што су ме саоницама одвезли у шабачку болницу кроз дубок снег, путем покрај реке Саве. Некако сам претекао. Пет година касније разболео сам се од болести скоро неизлечиве, која је, као што се да видети, оставила дубоке трагове у мом животу и раду. Та тешка и страшна реч смрт има четири сугласника, и она је основна тема скоро свих мојих драма, филмова и књига, а то осећање је црнохуморно дефинисао већ поменути песник Јеленче стихом „Ја био сам мртав хиљаде година, И за време Грка и у време Рима/ А рођен сам само да могу схватити/ Већ био сам мртав, И мртав ћу бити!“

Песма „Пада влада“ из филма „Професионалац“, познато је, ушла је у народ. Певала се и приликом разних демонстративних окупљања. Има неких који кажу да ће се опет чути и запевати, шта Ви кажете?

Та песма је написана 1995. године, и певана је у време оних великих демонстрација… И касније је певана небројено пута на свим могућим протестима. Певали су је они из ондашње опозиције, па кад би дошли на власт онда су је слушали како им је певају. И тако ће то, бојим се, бити и следеће године, и следећих деценија, докле год се будемо играли оне чувене дечје игре – лопова и жандара. А код нас се те улоге често мењају као да је играчима досадило да буду само једна од те две стране. Онај ко очекује да ће се у борби за очување или освајање власти нешто битно променити, вероватно је бежао са часова историје у основној школи. У поменутим „Маратонцима“ је Лаки Топаловић покушао да стави своју слику уместо преминулог Пантелије, да изврши смену власти, тако рећи државни удар, па га умало нису убили. Зато се често понавља парола – Pantelija is not ded!

Извор: https://www.blic.rs/vesti/politika/nema-tog-cuda-koje-nas-nece-podeliti-dusan-kovacevic-za-blic-politika-je-postala/sc2fde3