ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

ДУХОВНЕ ИСКРЕ – фрагменти о Богу, љубави и лепоти

Човеково просветљење настаје из осећања да у материјалном и пропадљивом свету не може бити испуњена коначна сврха егзистенције. Просветљење не настаје кроз мишљење, или још мање интелигенцију, оно је присутно као ,,несавладива осетљивост душе”. Човек постаје личност када у себи препозна (кроз осећај) силину духовне енергије. Искра просветљења је осећање које душу ослобођа терета времена. Човек није машина која функционише, него биће које усмеравају осећаји. Постоје осећања духовна и осећања интелектуална. Духовна осећања су попут незагасиве ватре која шири топлоту, интелектуална осећања су попут ледене воде од које подилази језа, препуна су жудње за овоземаљским страстима. Док духовна осећајност узвисује, интелектуална осећајност темељи се у тескоби, у сталном насртају на стварност и поредак ствари; она је ,,набачај на будућност”, језа живота. Ако човек постане биће тескобе (Ангст), његов живот постаје непрекидни трзај пред тиме да ће доћи смрт. Страх превладава у покушају да се очува голи живот. Ако се, пак, тескоба осветли духовним (пр)осветљењем, личност ће одбацити не само страх него и жалац смрти. Страх ће заменити радост. Смрт ће заменити вечност. Другим речима, одбацивање страсти овоземаљског света и прихватање егзистенцијалне осамљености души даје снагу да буде освешћена и тиме призната као светлост живота, као виталистички принцип просветљења. Човек је на клацкалици, бира један или други пут – или је духовно или интелектуално осећајан. Стремљење ка духовном узрастању није, дакле, етика, него је осећање душе да засветли како би се предала Богу. Уздићи се ка Богу могуће је само ако се препустимо духовном осећају (света). У супротном све је мртвило. Kако стоји у Исусовој параболи из Јеванђеља о свадби царевог сина: ,,многи су звани, али је мало изабраних” (Мт. 22, 14).

Духовно језгро човека је срце. У њему се одвија најпресуднија борба егзистенције. Ова борба попут путоказа усмерава човека ка његовом исходишту. Бити или не бити. Постоји меко и тврдо срце. Срце може да очврсне и постане неосетљиво за изливање љубави. То се догађа када човека преплаве страсти и малодушје. Линија по којој се креће такав живот је лаж. Линија није прегледна него се плете у лавиринт из кога је тешко изаћи. Меко срце има човек који воли и разуме (другог). Линија по којој се креће такав живот је истина. Ова линија је прегледна и готово заслепљујућа, на њој нема израслина. Суштински гледано, у срцу се води битка између добра и зла. Kада срце захвати зло – тврдо је и неприступачно. Добро срце је меко и благодарно. Спољашњи пропламсај ове борбе је додир. Борба која се одвија у срцу одражава се кроз додир. Не додирујемо само материјално, додирујемо и божанско. Бога (с)познајемо додиром. Апостол Тома постаде веран додиром, спозна Бога позивом на додир. Само захваљујући додирима, пише Епштејн, свет постаје топлији.

Духовно просветљење не настаје из човекове потребе да све(т) разуме, него из надахнућа које истрајава на егзистенцијалној потреби да се све(т) осети. Заробљен у прорачун, човек нема надахнућа и неспособан је да доживи искуство просветљења. Такав човек безуспешно трага за смислом живота и притом завршава слуђен, попут Ивана Kарамазова, без одговора и са тврдим срцем. Бог није с-мисао, него осећај да је човек без Бога пропадљива ништина, осећај да му је у пре-датом животу намењена одлучнија борба од елементарне борбе за голи живот. Духовна борба од човека захтева не само победу над световним навикама, које су најчешће материјалне природе, она пак од њега тражи изградњу битија. Другим речима, човек себе не треба да дефинише, него да у истрајности настоји да се уздигне у просветљену личност и постане биће од небића, да се преобрази и роди као истинска личност у Богу. Духовна борба није медитација, она прихвата чак и тескобу и прогони је усавршавањем врлине. Онај ко без тешкоћа пребива у врлини, саветује Исак Сирин, томе су отворена врата гордости. Духовна егзистенција не очајава, јер верује безразложно. Мистично богоспознање догађа се у превладавању спознаје и тиме дистанце између човека и Бога. Личност узвисује човека и пред-ставља га Богу као живоносно, а не логично биће. Kо је (осећајем) спреман да се суочи са искуством просветљења и тиме уђе у заједницу (литургијско искуство) он осветљава сопствену боголикост. Родио се Исус и човеку даровао радост. Међутим, човек пада и подложан греху прихвата нихилизам као свој излаз, себе осуђује на прагматичан начин живота који одбацује дух, а прихвата логику света. Продаје Бога за шаку сребрњака. Дух се томе опире и ту настаје егзистенцијални лом, расцеп, будући да је душа увек стваралачка, никада среброљубива. Она је искра, бесмрна стварност, продор у преображење; душа ломи све логичке законе, у немиру исијава светлост, живи без рачуна, разуме и воли.

Љубав не жели да поседује, него да воли. Та ослобођеност којом се љубав безусловно предаје чини да онај који воли свеобухватно љуби све(т). Свет се у очима онога који љуби препознаје у целовитости, никада у расцепканости. Онај који љуби природнији је од оног који не љуби. Човек љуби јер је природно да буде љубив. Природан човек је христолик, оснажен у љубави без рачуна, милосрдној љубави предаје. Љубав никада не лаже, него осветљава (скривену) истину. Заљубљен човек зато црвени, заплиће језиком и безречан је. Љубав производи усхићење. У усхиту је искра која срце предаје радосном животу. Љубав није фатална, него лепа. Фаталност је одлика нарцисоидне љубави која зауздава, лепота је истински одраз суштинске љубави. Ако је лепота, како каже Симон Вејл, склад случајног и доброг, онда је љубав незалазна тежња ка добром. У љубави нема прорачуна, нема зла, нема насиља. Љубав није статична, нема тачку смирења, она је луталачка преданост у потрази за божанским принципом. Kада се љубав приближи Богу и отвори се његовој милости, она се враћа прозрачена како би обасјала свет. Љубав јесте чиста, али није ослобођена бола. У свакој љубави бол кљуца попут малог врапца који опрезно скакуће по залеђеној ледини у потрази за мрвицом хлеба. Бол чини љубав толико узвишеним феноменом и то таква бол која није деградирајућа разградња човековог бића, него еротична предаја која потреса темељ аутентичне егзистенције. Блаженство љубави, пише Еуген Финк, није у томе да ја жртвујем своје Ја, него да у заједници жртвујемо једни за друге; љубав је ,,пробој из упоједначености”. Љубав се, дакле, не доживљава индивидуално, него се у осећају присједињује истинском битију заједнице. Ако би љубав била индивидуални доживљај она би прерасла у егоизам и тиме деструкцију. Хтење за задовољењем индивидуалне симпатије утемељује страст као животни принцип, јер хтење само по себи произилази из патње. Хоћу да задовољим своје хтење, али када будем задовољан опет сам на почетку новог незадовољења. Из те тескобе и патње ја опет хоћу и желим, опет се затварам у мрачну нарцисоидност. Љубав је, насупрот томе, просветљујуће сједињење које узвисује материјалну индивидуалност на ниво христолике личности. Тајна љубави је тајна обожења. Зато је хришћански поглед на свет утемељен као љубав, а не као институција. Врхунац љубави догађа се у духовној заједници која се остварује у литургијском сабрању. Литургија је најбољи доказ да љубав није индивидуални чин задовољства, него сједињење у заједници која се трансценденцијом уздиже на ниво богољубивости. Љубав је кроз жртву давање. Ерих Фром наводи да љубав прате брига и одговорност. Брига је присутна још од нашег рођења. Мајка брине за нас јер, будући да се љубав прелива на другог, она стрепи за наш развој. Љубав је зато ,,активна заинтересованост за живот и раст онога што волимо’’. Бог човека искушава, али непрекидно брине за њега. Спашава га из превелике љубави. Одговорност у љубави је прихватање особе такве каква она јесте. Ако волим нећу другог понизити, нећу га одбацити само зато јер га не могу променити. Одговорна љубав прихвата целу заједницу без изузетка, човека у његовој другости, животињу у њеној наивности, свет у свим противречностима. У чину љубавног спајања ,,спознајем тебе, спознајем себе, спознајем свакога – и ништа – не знам. Спознајем на једини начин на који човек може да спозна нешто живо – помоћу доживљаја сједињења – а никаквом спознајом коју нам може дати наша мисао”. Љубав искри само на подлози осећања да припадамо једности у другости, да су наша лица једно упркос разлици на њима, да смо сви једно и да свако од нас јесте онај други. Зато љубав није предавање, него жртвовање. Носити крст (другог) и радосно грлити све(т).

Повезујући љубав са вредностима Макс Шелер, трагом Платона, заговара концепцију љубави као интенционалног кретања. Љубав ,,набацује идеалну вредносну слику и она је творачка”. Љубав се додирује са слободом јер се у њој разоткрива чистина феномена. У кретању љубав није оптерећујућа, него је отворена тежња ка идеалној слици другог, у суштини она је преображење личности. Љубав је, према Шелеру, тежња ка вишим вредностима. Љубав постоји тек ,,када оним вредностима које су у њој већ дате као ‘реалне’ придође и кретање, интендирање ка могућим вишим вредностима од оних које су већ ту.” Љубав је активност остварена преко жеље у еротичном смислу. Другим речима, ерос љубави дарује суштину постојања. Будући иманентан својој вербалној халуцинацији човек се окреће нагонима како би превазишао континуитет егзистенцијалне неутемељености. Kако би љубав била остварена са што мање опекотина, човек мора да припитоми нагон за поседовањем другог и на његово место постави врлинско усавршавање за другог. Тај однос према другом темељни је одраз љубави као феномена људског постојања, јер све што је нагонско деструктивно је, док све што је врлинско величанствено је у својој продорности. Ако се присност као одлика љубави успротиви врлини, онда настаје потреба за поседовањем. Ако је, пак, жудња превладала присност – онда је потреба за поседовањем достигла кулминацију јер је, како пише Хосе Ортега и Гасет, жудња увек пасивног карактера: ,,оно за чим жудећи жудим јесте да објект дође к мени. Ја сам средиште гравитације, где очекујем да ствари падну. Обрнуто: у љубави је све активност.” Љубав не трпи раздор, већ однос лицем у лице; љубав настаје на месту где љубљени бивају сами са собом; речима Лоу Андреас-Саломе, љубав настаје онде где обоје проналазе божанско и деле осамљеност Другог.  Хосе Ортега и Гасет полази од тога да мржња, као опозиција љубави, води на руб бездана будући да нас држи у коренитој удаљености од објекта љубави. Насупрот мржњи која одваја ,,љубав је сила што спаја срца; она је слога, мржња је неслога, метафизички несклад, апсолутна неусаглашеност са оним омраженим.” Љубав разоткрива онога који љуби у односу на љубљеног и његову љубав. Тек када онај који љуби и онај који бива љубљен постану једно, када настане еротска љубав припадања, догађа се љубав као љубав, догађа се чин праве, есенцијалне љубави. У процесу љубави следимо психологију еротизма која подразумева да пре сваког чина љубави између двоје љубавника један од њих мора да се загледа у оног другог. ,,То загледавање није ништа друго доли кондензација пажње на некој особи, захваљујући којој је та особа истакнута и издигнута из општег плана. Ова позорносна наклоност још нема ништа љубавно, али је стање које претходи љубави. Без претходне загледаности неће се догодити љубавни феномен.”  Загледање је истовремено и предавање немања, како каже Лакан, желећи тиме рећи да дати љубавнику оно што немаш значи дати му од себе нешто што је изван тебе самог; наиме, дати нешто што не припада самоћи егзистенције, али припада егзистенцијалном заједништву. Зато ће Жак Милер и говорити о неперсонализованој љубави пре-давања, при чему ја тебе волим зато што ти имаш нешто у себи што ме наводи на то да те заволим. Најважнији дар који нам је пре-дат јесте дар живота и са њим дар љубави. Упркос комадићима неизвесности, патњи и болу све-мира, преко дарова додирујемо суштину, комадиће сопства, скривено биће, Небеса, Бога.

Човекова животна настојања остају бесплодна ако његова стремљења наду полажу у принцип разума. Логика дефинише стварност, али не открива дубински слој духовног бића које човека чини истинском личношћу. Пред нама стоје два човека. Речима Николаја Берђајева – један природни, други трансцендентални човек. Природни човек ствари око себе објективизује и тиме их обезличује. Трансцендентални човек на ствари не гледа земаљском логиком, у њему нема оспољене објективизације. Природни човек материјализује, трансцендентални човек обожује (личносну) природу. Битна разлика између ова два човека налази се у томе што први негира наивност, док је други подстиче. Природни човек одбацује наивност – тиме и стид – и представља је као негативну особину која му стоји као препрека на путу остварења идеала чистог разума помоћу логичког сагледавања света. Духовни човек тежи наивности, чак је и подстиче, јер схвата да је његов дух осветљен онолико колико је у његовом бићу осветљена наивност. Мрак се храни мраком, светлост се храни  светлошћу. Наивност је искра божанског која човека сабира у скромности, подсећајући га да је егзистенцијална целовитост остварива једино у (непрекидној) понизности. Наивност је заклон, одбрана од тескобе и пут у врлински живот. Наивност је најлепше лице мудрости. Прорачунатост је крајњи стадијум мудрости, његова мрачна страна, понор, пркос животу. У наивности се гнезди полетна непосредност која добротом штити све(т) од пропасти. Дете је наивно, злочинац је прорачунат. Из детета извире жива љубав, неукаљана сврховитошћу. Дете је мудро јер је наивно и тиме ослобођено за прихватање живота у доброти чији извор никада не пресушује. Прорачунатост није бистра, њен извор је замућен силним покушајима да се усмери на испуњење одређене сврхе. Бистри извор са кога пију наивни замућују прорачунати. Зато можемо рећи да природни човек ствара као индивидуа, док трансцендентални човек живи као личност.

Антички поглед на свет није био перспективистички, него је имао субјективистичко схватање које се темељило на геслу – спознај самог себе. Грчко мишљење захватало је стварност на субјективистичким основама, ван свести о духовној перспективи васељене. Човек је средиште и мера свих ствари, баштиник и пророк. Знање је виђено као контемплативно уздизање, урањање у себе самог, продубљивање сопства. Раз-говор је одговор на загонетку света. Античка култура је, укратко речено, дијалошка култура у којој је превладавала оптичка прагматика. Свет је виђен (и прерађиван) попут уметничког дела. Антички индивидуализам био је у непрекидној потрази са субјективним одговором на онтолошка питања, притом у потпуности занемарујући духовну универзалност васељене. Питање космоса као хармоничне објаве смисла заокупљало је античке филозофе из перспективе науке, никада из перспективе духа. Тек са појавом хришћанства човек се изводи из себе самог, постаје лице у нагости окренуто целини васионе. Чиста трансценденција отвара се човеку као саприпадна целина у којој Бог, као незалазна светлост, човека обасјава кроз ширину и дубину његове природе. Бог покрива благодаћу, док човек усмера поглед ка Богу. Таква онтологија узвраћеног погледа човека узвисује ка духовном хоризонту у коме се личност препознаје као оличење самог Бога. Античке мислиоце мучило је питање једног и мноштва, они биће нису видели изван мишљења, које је имало за циљ да осмисли хармонично уређење света – космоса. За хришћане Бог је незалазна светлост која је дата у сложености, као Света Тројица. Отац као творац васељене, који је све створио из ништине, послао је сина који је јединосушан Оцу како би обожио целу васељену и дао јој смисао. Бог постаје човек, човек трага за живим Богом. Од Христа наступа ,,човекова обнова космоса у његовој првобитној лепоти’’. Потрага и отвореност за Бога. ,,Ја сам у Оцу, Отац је у мени.’’ Од овог космичког догађаја без преседана човек је узвисио своју палу природу и добио прилику за спасење. Веза између Бога и човека постала је нераскидива. Тиме је човек развејао с(а)вест за персонално узрастање и отворио се за љубав, трајно одбацујући патолошко самољубље.  Бити отворен за земаљско то је пала природа у којој се одиграва драма самоуништења. Бити, пак, отворен за узрастање ка Небу то је испуњење суште природе, одговор на дар од Бога да јесмо и да нам је пружена прилика да пронађемо пут (за Вечност).

Човек је биће (п)окрета. Не стоји у месту, увек је на путу. Пред њим стоји избор – окренути се према релативном или апсолутном. Релативно је све материјално што је подређено логици стварности,  светско благостање осенчено нихилизмом, док је  апсолутно оно духовно у бићу што човеку крчи пут ка Богу. Релативно је чулно проживљавање, апсолутно је битије. То бити може постати битије само ако се изгради слободом у личној другости. Битија нема самог по себи, како пише Христо Јанарас, има га само у личностима. Kако се долази до личности? Уздизањем ка незалазној светлости живога Бога. Kако се догађа то уздизање? Једино кроз Литургију. Човек у Литургији постаје личност која није усмерена на спољашњу атрибутизацију, него је окренута суштини суштог, души неугасивог пламена љубави. Литургија је кроз заједницу (пре)давање срца, тако да оно пламти у неприкидном сједињавању са Богом. Без литургијске бићевности човек остаје у пустоши стварности и неспреман је за излазак на пут истине. Човек у Литургији улази у унутрашњост своје душе, док ван Литургије остаје на површини затворен за апсолутно.

У кутку нашег бића стражари лепота. Она се п(р)ојављује као истина тек у души ослобођеној окова пролазности. Лепота је недодирљива вечност која обасјава само ону душу која пије са извора чисте љубави. Надахнуће буди душу и она се афирмише као незалазна светлост. Човек не може да опстане као машина јер у њему постоји искра која непрекидно трага за смислом свега што јесте. Извориште лепоте није успавана душа опијена пролазношћу, него пробуђена душа која трага за суштином бића. Пробуђена душа отвара видик ка животу у његовој универзалности. Човек тада није индивидуалан члан друштва, него личносни одраз Божији. Лепота више није скривена и разбијена у комадиће, него се пробуђена разбистрила и осветлила помрчину. Засијала је као изворност живота. У њој се не задржава само површински слој материјализоване уобличености, него се у лепоти препознаје духовни склоп који узлази ка коначној истини. Тај искорак који човек прави отварајући се ка трансценденцији видљив је кроз искуство хармоније. Највернији одјек лепоте је хармонија. Најлепша хармонија овог света је Литургија. Kада на Литургији човек осети благодат узносећи се својом пробуђеном душом ка Богу, он надахнуће добија Духом светим који кроз лепоту обасјава сабрани народ. Човек утемељен у друштвеној заједници није препознат као лик, него као особа. Човек утемељен у литургијској хармонији препознат је као лик, као слика и подобије Божије, као личност у којој није пресудна индивидуална тежња за самоостварењем. Човек као литургијско биће, дакле личност која узраста пробуђеном душом, увиђа да је његов сусрет са Богом остварен у хармоничној објави заједништва. Лепота, другим речима, никада не налази своје упориште у пролазним стварима, него је остварена кроз хармонију, кроз искуство духовног уздизања и узрастања човека.

Човек је светиња. Треба поштовати сваког човека без изузетка. Јер човека Личношћу не чини особина или физичка карактеристика, него искра светог у његовој целовитости. Сваки човек исијава свето кроз личносну борбу. То је његова срж. Божија искра. Ако би оно свето у човеку било то што је он људска особа, пише Симон Вејл, могли бисмо му очи ископати. Слеп, био би и даље особа. Али оно суштинско није особеност, него свет(л)ост човекове доброте која исијава стремљење. Руку да не ослепим другог човека, пише Вејл, задржава ,,то што знам да би његову душу, кад би му неко ископао очи, раздирала мисао да му је учињено зло…”

Сви стремимо. Душа се успиње ка висини и притом непоколебљиво оплакује хладноћу света. Бити у стремљењу ка непојмљивој суштини значи одазивати се призиву Лепоте живота. Устремљен човек узраста упркос противречностима. Може се у себи прикупити горчина, али се такође може из себе расути светлост. У понижењу расте горчина, у стремљењу расте радост. Без крила смо, али смо птице Божије. Без слободе смо, ако смо приземљени. Слободни смо, ако уз-летимо. Стремљење је пут без посредника. Пут ка бесконачној светлости – Богу.

Ненад Обрадовић, аутор овог текста, по занимању је философ, публициста и преводилац. Живи и ради у Ариљу.