ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Даница Крстић: ,,Заборављамо ми као народ много више од музике..”

Даница Крстић је рођена 25. новембра 1995. године у Крагујевцу. Завршила је музичку школу ” Др Милоје Милојевић” и Прву крагујевачку гимназију. Студент је на Факултету музичке уметности у Београду, смер етномузикологија.

У наставку са Даницом говоримо о њеној блиставој каријери, традицији и вредностима које својим гласом брани од заборава.

  • Откуд жеља за етно музиком? Како си упловила у свет певања?

Прво сам кренула да играм у КУД-у  ,,Абрашевић,,- Крагујевац, заправо чим сам проходала и то све због тате и маме који су били фолклорни играчи. Наравно били су ми добар узор, па сам по угледу на њих и ја желела да играм и певам, но у једном тренутку десило се преокрет који нико није очекивао. Са својих шест година била сам ватрени фан Биљане Крстић (са којом нисам у сродству, коинциденција је исто презиме), која је у једном тренутку требало да држи концерт у Крагујевцу и тата и мама су решили да ме изненаде и да ме пре концерта упознају са Биљом. Наравно ништа од тога се не би ни десило да није било нашег комшије познатог као Црни фрулаш, један од Биљиних тадашњих музичара и када ме је повео код Биље нико није ни знао да знам да певам, али је Биља то сама схватила тако што ме је питала да ли знам да певам неку њену песму, а ја сам јој отпевала цео њен  албум, па је Биља питала мене и моје родитеље да ли би желели да отпевам нешто са њом то вече на концерту. Мислим да је свима јасно како се та прича завршила и како је почела сасвим случајно моја мала ,,каријера,,.

izvor: youtube.com

  • С обзиром да си била члан културно-уметничког друштва “Абрашевић”, какво искуство ти је донело и колико ти је помогло?

Од своје шеснаесте године нисам члан КУД-а, али свакако могу да кажем да за једног почетника у свету музике и игре КУД-ови су одлична институција за неговање младих талената и наравно њихово подучавање. Поред тога што сам учила игре и песме, добила сам и сјајно искуство и прилике за наступе, стекне се рутина, осећај на сцени, доста тога се научи о самом понашању на сцени као и односу са публиком.

  • Када си први пут наступала и да ли си већ тада слутила да ћеш имати оваку каријеру?

С обзиром на то да сам имала једва шест година када сам запевала јавно, нисам имала представу. Као детету било ми је занимљиво то што ја изађем на сцену, добијем аплауз, отпевам, добијем аплауз, поклоним се, добијем аплауз, само неки аплаузи и сада када покушавам да се сетим о чему сам размишљала, увек се сетим само осећаја испуњености због тих аплауза. Претпостављам да су реакције публике оно што ме је навело да ми се додатно свиди ово чиме се бавим до дана данашњег, али искрено, очекивања никада нису постојала, нити сам се оптерећивала, било ми је битно само да певам.

  • Иако млада, нанизала си велики број награда што је свакако твој успех, али коју награду би издвојила и ко ти је био највећа подршка у тим тренуцима?

Искрено, никада нисам волела да се такмичим, било ми је бесмислено, али опет такмичења помажу младим извођачима да се један део публике упозна са њиховим радом, па нажалост такмичења су била неизоставан део и моје каријере. Једна од мени најдражих титула јесте она коју сам добила на РТС-овом такмичењу Шљивик, зато што у том тренутку титула ,,чувар народне баштине,,  је била круна мог дотадашњег рада и борбе за оживљавање традиционалне музике из заборава и то је нешто што ми је дало додатну мотивацију да наставим даље са борбом. Наравно породица је та која је била и у оним најсјајнијим и најтамнијим тренуцима мог живота као подршка.

izvor: youtube.com
  • Да ли би са нама поделила утиске о сарадњи са Сањом Илићем и твоја осећања приликом наступања у финалу Евровизије?

Са Сањом сам кренула да радим од своје шеснаесте године и јасно вам је да чим траје оволико година да је то једна квалитетна сарадња. Захваљујући Сањи сам и имала прилику да одем на Евровизију, а на мени је било да дам свој максимум. Било је  лепо, напорно, било је тренутака најчистије среће, али и туге, било је свега, нећу вас лагати, али свакако доживотна лекција и искуство кроз које сматрам да би требало сваки певач који жели да се бави професионално музиком треба да прође. По питању осећања на сцени, могу да кажем само чист патриотизам и жеља да своју земљу представим на најбољи могући начин.

izvor: youtube.com
  • Да ли мислиш да смо у овом времену “популарног” заборавили на музику наших предака и како теби полази за руком да је отргнеш од заборава?

Заборављамо ми као народ много више од музике, нажалост живимо у времену када нам је туђе боље од нашег, а то наше уништавамо и каљамо као да никада ни није било наше. Ми смо народ са једном озбиљном историјом, културом и традицијом, а ми све то нажалост напуштамо како би били модерни и довољно добри некоме другом. Оно чему се ја лично надам да ћемо као народ схватити да морамо волети, чувати и поштовати оно што је наше, да би нас други ценили, поштовали и волели, јер тиме што уништавамо сопствени идентитет, одбацујући га, сматрам да нам неће донети ништа добро. Ја се лично трудим, да будем принципијална колико год могу, да певам оно што волим и што сматрам да треба, икао могу да певам разне жанрове, у свему овоме ме највише испуљњавају млади, који се свакодневно јављају и пишу поруке да певају традиционалну музику и да желе да се баве традиционалном музиком као и ја.  То за мене значи да ипак није све толико црно и да се неко ипак не стиди тога што је Србин.

Интервју радила Стефанија Коцић