ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Дајана Петровић

свештеник о. Никола и попадија Дајана Петровић

Дајана Петровић рођена је 1981. године у Славонском Броду. До 1992. живела у Босанском Броду, а потом избегличком попутбином у неколико места у Србији: Земуну, Младеновцу и Старој Пазови.
Објавила је две књиге поезије:
Созерцање сна у ,,Бранковом Колу 2010”
Мала слова дуге зиме 2012,
и књигу поезије и прозаида 2016. У Христа обучени.

Награђивана за поезију и прозу с неколико награда, као што су: ,,Стражилово” Бранковог кола из Сремских Карловаца 2010. године,
,,Милован Видаковић” за кратку причу ,,Вајкина преткомора” Српских Недељних Новина из Будимпеште 2016. године;
,,Милорад Петровић Сељанчица” за песму ,,Радујте се и веселите” 2018. године. Трећу награду освојила је за приче ,,Пребиловачка матура” и ,,Сава му је име” на међународним конкурсима за кратке приче 2019. године.


Заједно са супругом свештеником Николом Петровићем чини групу ,,Нектарија” Дајана као вокални интерпретатор, а Никола гитариста. Дајана је аутор композиција и текстова групе Нектарија. То су духовним текстом инспирисане композиције у популарном руху и даље блиске православном етносу, али и савременом човеку. Изводе их уз благослов надлежног епископа ваљевског г. Милутина, уназад седам година, на духовним академијама, трибинама и културним догађајима.
Са супругом живи у Ваљеву, и имају троје деце.

ПЕСМА

Цеђена из дубине мрака
Настала пре светла
Изазвала почетак

Да приближи 

Крај

Постављена Словом у чело
Јача у зачељу боли
Храбра до непознатости суда
Да смело опева 

Рај

Јунаштву дојиља
Мучеништвом просејана
До бесмртности трпељива
Од свег’ земног 

Спасена

Ослобођена 

Небом
Ванвремена
Чедом Васкрсења 

Постала

БЉУТАВИМ  ПЕСМАМА

Васељене

Со

Собери

Соли

Осоли

Досоли

Осољене

Оспособи

Понаособ

Со

Земљи

Буди

Слана

Со за

Навек

КАМО СУТРА

Сутра је наш дан
Данас није за нас

О данас
Сутра

Сутра је паметније
Сутра преноћи

Данас није најбоље
Сутра ће бити

Обећавам ти
Сутра…

ЈУЧЕ

Јуче зна
Куда спаковати крпице
Како презимити најјефтиније
Шта рећи кад затреба
Када прећутати
Сакрити глад
Осмехивати се
Да нико не примети

Јуче зна
Да увиди грешку
Да пронађе
Што сутра тражи

Данас губи
Не сналази се
Није добро
Данас се двоуми:
Сутра
Или јуче…?

ДАНАС

Данас се
И непозвано
враћа

Данас заборавља
Формалност
Памти тишину

Данас стално
Очекује
Прижељкује

Оно
Од јуче
За сутра

ЈЕДНОСТАВНО

Све има
диван свој крај.
Једноставно
престане жеља,
утихне нада.
На уснама
умире пољубац,
копни жудња.
Веруј,
никада Матер
не заборавља Сина,
али пошто
Љубав васкрсава
престаје жал.
Тако ћу и ја
престати,
једном за свагда.
Једноставно.

ЖИВОТ

Запамти
и више не питај где сам
зашто
и шта ми је
Веруј
нигде сам навикла живети
Чим сам негде
недостаје ми живот

ТРУД

С муком,
фртаљ истине
и пола снаге
штимамо,
правимо смицалице
да бисмо се руковали
и пошли
свако својим путем.

СЛОБОДА

не враћа се син
нема гозбе
ни радости
 
у греху је кратка срећа
слобода светска
увек се међ’ свињама
завршава

СЕДАМ ЂАКА

Прођосмо Мионицу, и чини ми се сва села а Планиница као да се одмиче.
–Хоћемо ли икад стићи? – упитах мога водича, планиничанског, једном у месецу, вероучитеља.
–Прешли смо мало више од половине пута. А и први пут је некако увек најдужи…
–Ма, гледам, 8 и 10 је, стижемо ли до пола девет? Када почиње час? У пола девет?
–Час почиње када дође вероучитељ – насмеја се, исти, значајно.
–А када долазе ђаци?
–У пола девет, срећом сви су ту из села…
–Какви су? – бејах расположена за нешто више од штурог одговора.
–Видећеш, њима је школа велика радост и разонода.
–Једва чекам…

Успут повезосмо старицу, са торбом замало већом и од ње саме. Каже иде само до Струганика, до ,,спомена Војводине”. ’Ајд, ’ајд, никад стићи. Испричасмо се са старамајком, кад, с десне стране пута, по брковима и капи, познадох Војводу Живојина Мишића. Излазећи му у загрљај старица нам изручи нарамак благослова да куд год пошли Бог нам срећу и свако добро дао. Сунце јаче засија.
Каже вероучитељ да је и по највећој киши и магли на овом делу пута увек суначано. Небо плаво и отворено. Има ту нешто…
Чекај, сетих се старице, она би ово све пешке прешла да је не повезосмо? – пренеражено упитах.
–Не би јој било први пут – добих тек једноставно изречен одговор, додуше пун истине.
Осим нас, никог ниоткуд. Само камен. Свуда камен. Сложен, класиран. Хоћеш црвени, бели, жути… Сависмо улево, и ајд’, ајд’ низбрдо. К’о у само средиште земље. Пут утабан, сеоски, ал’до прве кише, бољи од иједног асфалта. На леру склизнусмо к’о на санкама.
Напрасно стадосмо.
–Шта би?! – изненадих се.
–Ништа. Стигли смо – одговори вероучитељ.
–А, где је школа? – збуњено загледајући упитах.
–Ево је, с десне стране.
–Шта је ово испред? – наставих са пропитивањем.
-То је парни ваљак. Пред други рат дотерали га да ураде пут. И ту је остао. Ово преко пута је некада била месна заједница, а ово поред је била задруга, сада се ту окупљају млади, викендом. Завирих да видим. Нема врата, а унутра два астала и неколико клупа, каже вероучитељ ту играју карте… Очи му зацаклише док је причао о њиховој забави. На трен сам чула и смех и грају, туга ми ипак затитра око срца…

Колико је мало потребно за радост! И њима и њему, који је ситне радости делио, додуше једном месечно са Планиничанима уназад више од седам година. Зна он врло добро како је тешко без пута, без воде, на снегу и на жеги, у селу са седам ђака…

–Ово је продавница – завршавао је са представљањем треће и последње знаменитости села, која је снабдевена с неколицином артикала, међутим једина је под Равном Гором, и као таква најбоља могућа.
–Она је мојим ђацима, поред школе, једина веза са светом, и уз то највећа атракција. На великом одмору долазе ту, сви скупа, и по неколико пута. Све новце дадоше за Еуроблок… – насмеја ме вероучитељ.
Касније сам имала прилику да испратим, у несташици Еуроблока, не мању радост изношења чоколаде са рижом, и то у трећем похођењу. Био је то, заиста, свечани призор: Једна девојчица је носила чоколаду, уз њу су ишле пратиље. Иза њих дечаци попут коњаника у трку запрашише путељак. Замаче чоколадина свита за којом остаде облак чежњиве великопосне прашине.

На паузи између два двочаса седели смо на стиропору и пили прву јутарњу кафу, испред продавнице. Када вероучитељ погледа на сат и рече да је звонило поздрависмо продавачицу Милену, која је у исто време и сеоски водич и кафекуварица… Само што кренусмо, наиђе сељак на чашицу разговора. Свима нам пружи руку, и весело се представи презименом… Волим, те, радосне и вредне земљоранике који се нинашта не жале, иако имају пуно право да јаучу… Ипак то није његов избор. Овај човек ради. Кад се умори седне са Миленом испред продавнице, попије пиће и сам себи персира.
Каже: ,,Добро смо! Радимо, радимо… Ево, мало да се одморимо…”
А ми, Петровићи, љубазно пођосмо по седам чоколадних ђака, па на час.

У широком школском дворишту, на пољани дочека нас спремачица, ту, наших година. Вероучитељ ме после упозна са њеним ћеркама. Маша је предшколац, плашљива је и брза као зец. А сестра јој трећи разред, уредна и вредна. Здрава деца. Показа ми њихова мајка, спремачица (која је 1999. за време бомбардовања дошла из Инђије па упознала делију и остала), три велика пања и рече: ,, Ево ти сто, овде можеш сести и сунчати се на овако ретко лепом мартовском сунцу, ако хоћеш.”
Да не кварим гостољубље, прихватих њену понуду. Ипак сам, када је замакла ка Милени на заслужену разговорушу, ушла у учионицу и сунчала се у осмесима седам задиханих и једрих сунаца, пошто су претрчали школско двориште уздуж и попреко небројено пута, и забили исто толико голова међу четири дрвена ко’ца.
Сваком сам понаособ пред крај другог двочаса поделила по петицу у свеску. Па шта ако се веронаука не оцењује?!
Ово су оцене за љубав.

Како згазисмо у учионицу, поскочише свих седморо на ноге лагане, и заори се ,,Помоз’ Бог, и Бог ти помог’о!” Ухватише се одмах Оченаша, па кад јекну ,,Као на Небу тако и на земљи” укључисмо се сви к’о у струјно коло. Гледају у мене… И ја знам Оченаш?!
Ћуте. А зенице од најситнијих до најкрупнијих претворише се у знакове питања.
–Ово је моја супруга. И она је вероучитељица. Дошла је да вас упозна.
Расцветаше се осмеси, због којих се осетих веома добродошло. Вероучитељ је уписивао часове у три дневника за седам ђака. Од то седам једно је предшколац, два су првака, један другак, два трећака и једно четвртак. Укупно шеснаест часова. Но, да вероученици не седе и не гледају у празно, обичај је да, док учитељ не обави уписивање наставних јединица, ђаци погледају цртани филм. Поче цртани. Библијске приче. Прича о пророку Мојсију. Четрнаест очију гледа у лаптоп. Тајац. Вероучитељ пише. Све их посматрам. У једном тренутку дешава се нешто врло необично. Ништа слично нисам видела, не дуго, него никада. Пошто су се збили једни уз друге, оно струјно коло је бивало све јаче и јаче, те су се у једном тренутку сви, сасвим природно и спонтано, загрлили. Седи седморо ђака, од прешколца до четвртака, загрљено. И то траје. Без комешања. Без отимања, нелагоде. Не! Они седе загрљени. Нико се не буни. Свима пријатно и нормално. Нико никога не чачка, нико никоме не смета. Нико никога не тужака. Седе. Гледају цртани. Загрљени…
Размишљам: ,,Сваком ћу понаособ пред крај другог двочаса поделити по петицу у свеску. Па шта ако се веронаука не оцењује?! Ово су оцене за љубав. А Бог ће њима, овако загрљенима, те исте петице уписати у вечности!”

Кроз прозор, крај школе у дворишту, угледах цркву. Брвнару. Лепа црква. Пренесена из Рибнице, појасни ми вероучитељ. Али службе нема, тек једном у месецу. Можда се баш зато, када упитах ђаке: ,,У који се дан у седмици не ради?”, збунише. Покушасмо олакшати подпитањем: ,,Када се служи Света Литургија?” Вероучитељу, осетих, беше непријатно. Добро, предложих… ’Ајмо овако: ,,Када је Христос васкрсао? У који дан?” Два дечака су рачунала… Ако је трећи дан васкрсао… а распет био у петак… Хм… ,,У недељу!” – радосно повикаше. Одговор је био тачан. Научили су. С обзиром на то да се на селу увек нешто ради, у селу које има цркву, али у којој се служи једном у месецу, дивно је чудо ако дете запамти када је Христос васкрсао. Јер, шта му вреде сва учења и сва знања ако их практично не искуси, у тај Тајинствени Дан у Цркви, у Светој Тајни Причешћа. Али, хајде да верујемо да није све тако црно, јер и после Великог Петка стиже Светла Недеља! Ако буде служба, рекоше сви углас да ће се причестити.
Хоће! И биће, на здравље и спасење! Умотани у Покров Пресвете Богородице, уместо кабаница, опет се загрлише и кренуше кућама. Машу они нама, машемо ми њима. Смејемо се…

Сунце је зашло за облак. Само за облак. Заиста, брже стигосмо назад у градску вреву, али огрнути у седмоструки осмех. Понесмо, у Ваљево преко Мионице, седам планиничанских сунаца. Таман да нас греју до треће среде у априлу.

Песме (прича) су изете из постојећих збирки.
Аутор: Дајана Петровић