ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

ЋУТИМ ТИ ПЕСМУ

Ћутим јер речи сам трошио на све оне који их нису залужили. Одсуство речи присуствује тишини коју плетем за тебе. Шта знају речи кад тишина урла. Никад више нисам знао од тишине, па нека она једном из мене проговори да и ја испаднем паметан барем на тренутак.

Доста сам ти и говорио, и певао, и рецитовао, а никада ти нисам ћутао. Да јесам, био бих паметнији, а да сам био паметнији, ти би била ту. Овако, ни моје памети, ни тебе, па у лудилу и бунилу човек живи као у кући. У ту кућу ући чини се свима немогуће, а свако на њеном прагу стоји. Само је питање, шта ће вас повући и да ли се тога ваша душа боји.

Проклизамо на речи, оклизнемо се на леду, а са памети се одсуља у дна дубља од очију које су вас тамо одвукле кад сте их видели на излазним вратима. Све се клиза и све је склоно паду, па не може ни човек усправно да стоји. И када је најјачи, тада је најслабији, јер неопрез вреба када се све смири.

На твоје име сам се посекао, на твоју душу ме као на колац наби, у твоју росну косу сам се ушушкавао, око тебе кругове правио у води. И све што је од нас остало јесу само речи, неке слике невештом руком осликане, фотографије црно-беле, распале, а љубав си убила и пре н’о што се роди.

Сада главом сечем све поразе бивше, слике палим и планине мрзим, сви ми бродови потањају све дубље, из њихових потпалубља на тебе још дишем. Нико човека не може да рани као што може други човек, али ништа не може да боли ако си навикао да остајеш проклет.

Сиђем с ума, попнем се на палубу, управљам бродовима без кормила по дну, ти си и море и капетан, а ја сам само пајац, ускраћујеш на добру, а дариваш на злу.

И вечерас, док ти ово пишем, не знам одакле свуда ова рима, ово није песма па да и ње има, већ ово је тишина за дане са тобом, за пресек моје душе са сваким њеним годом, за одлазак ума у безумну дубину, за маглу у глави и у души тмину. Љубоморна си на Офелију, још више на Емину, највише ће те болети кад речи умину.

И нећу ти говорити да те мрзим или волим, само ћу од данас тишином да те болим, и сваки љубавни слог постаће ти губав кад уместо мржње оћутим ти љубав, и кад ову риму кроз оловку наспем к’о кроз чесму, па ти заувек, у инат, оћутим твоју песму.

Милан Ружић