„Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре.“ И.С.

Фотографија : сајт Лагуна

Српска књижевница Лаура Барна, пише прозу (романе, приповетке, есеје) и стручне радове из историје уметности, које објављује у домаћој и иностраној књижевној периодици. Њена дела су превођена на мађарски, словачки, пољски и енглески. Члан је Удружења књижевника Србије, и аутор је пројекта “Исидора нас слуша”. Живи и ствара у Београду.

Досадашња књижевна дела:

  • Протовир, археолошки роман, „Арс Либри“, Београд, и „Бесједа“, Бања Лука, 2003.
  • Невоље господина Т. или сутерен (роман), „Народна књига“ – „Алфа“, Београд, 2005.
  • Црно тело (роман), „Дерета“, Београд, 2007; друго, допуњено и прерађено издање: Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  • Дијалог о камену (збирка прича), Друштво љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“, Београд, 2008.
  • Моја последња главобоља (романсирана биографија Исидоре Секулић), Завод за уџбенике, Београд, 2008; друго издање 2012.
  • Четири елемента (роман за децу), Завод за уџбенике, Београд, 2009.
  • Санаторијум под белим (роман), „Дерета“, Београд, 2009.
  • Тамо нека занимања, парадокси једења времена (збирка прича), „Бесједа“, Бања Лука, 2010.
  • Ђорђеонеова клетва (роман), Завод за уџбенике, Београд, 2011.
  • Пад клавира (роман), Завод за уџбенике, Београд, 2012.
  • Црвени пресек (роман), Службени гласник, 2015.
  • Југо увек окреће на буру (роман), Лагуна, Београд, 2018.
  • Музеј не ради (збирка прича), Задужбина Владета Јеротић и Арс Либри, Београд, 2020.

,,У роману Моја последња главобоља Лаура Барна проговара у првом лицу једнине кроз лик Исидоре Секулић „позајмљујући“ јој сав свој списатељски дар и литерарни инструментаријум… Овај роман је изворна и даровито писана књига у форми исповедне прозе; има у њој више разноврсних садржајних токова који се заснивају на реалним и често конкретним животним чињеницама (одсликаним у преоштрим критикама Јована Скерлића, топлим писмима и разумевању Милана Кашанина, сапутничкој патњи Владислава Петковића Диса, Милана Ракића и других савременика), али има у њему и елемената сугестивне модерне фантастике (као што је горепоменути дијалог са загонетним, да не кажемо – имагинарним Поетом), има симболике и парабола (посебно између Исидоре Секулић и саме ауторке), а често и промишљених и веома функционалних сатиричних потеза (наглашених у јунакињином готово ирационалном разумевању и праштању неодмерених и неаргументованих грубости нанетих јој од стране тадашње дежурне критичке свести персонификоване у лику Јована Скерлића).” (Зоран Богнар – ,,Политика – Реквијем за Исидору)

У наставку са Лауром Барном разговарамо о Исидори Секулић, па ћу нешто кратко навести и о Исидори, за оне који (можда) не знају.

Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) српска књижевница, академик и прва жена члан Српске академије наука и уметности.

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидерском брду јој је подигнут споменик 2015. године.

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.

  • Не осврћући се на биографске (библиографске) податке, ко је Исидора Секулић у својим делима, ако узмемо у обзир да је Матош навео да је Исидора Секулић жена која пише ,,мушки”?

Прва Исидорина књига Сапутници (1913), објављена у јеку Балканских ратова, изазвала је велико интересовање али и буру, какву често усковитлају иновативне и авангардне појаве. А Сапутници су по свему били авангардно литерарно дело: тематски, стилски, језички, једном речју – храбри. Будући да се храброст на Балкану неправедно често приписује мушкарцима, отуда можда Матошева сумња да иза Исидорине збирке прича стоји „мушко перо“. Ако се мери тим у традицији укорењеним аршинима, онда је Исидора Секулић цео живот одживела „мушки“. Храбра, мудра, племенита, радна и истрајна, правила је литерарне компромисе једино са самом собом, јер би сваки други компромис ове врсте био на штету књижевности. Исидора је успела да повеже прошлост са будућношћу, старо са новим. Група уметника – покрет основан 1919. године, а ком је она била иницијатор – успела је да разбије предрасуде традиционализма и академских схватања уметности, и у Србију упусти дах модернизма који је у Европи у то време увелико узео маха. И то је значајан корак не само за српску, тадашњу југословенску књижевност, него уопште уметност у региону.

  • Ваш роман  ,,Моја последња главобоља” који је добитник награде САНУ 2009. године, у целости говори о Исидори Секулић. На специфичан начин где Ви као наратор потпуно преузимате (Исидорин) лик и говорите о њој и о загонетном Поети. Да ли бисте нам мало више приближили сам роман и кључ његовог настајања?

Роман Моја последња главобоља писан је у Ја форми, с намером да што аутентичније читаоцима представим не само ону Исидору коју често називамо „икона српске књижевности“ већ и жену Исидору која пати, радује се, двоуми, дружи, плаче, смеје се, мрзи и воли. Дакле, и ону другу Исидорину страну, рањиву и нежну, али и с манама. Исидору као једну од нас. Кроз двадесет и седам цитата из Скерлићеве критичке студије Две женске књиге (Исидора Секулић: Сапутници; Милица Јанковић: Исповести), понудила сам могућа Исидорина размишљања у виду одговора, али не и одбране. Као спона са садашњим временом, увела сам и загонетног Песника. То је био најефикаснији начин да кроз анализу личности и карактерологије приближим и Исидорина дела читаоцима, нарочито младим људима. Постоји један парадокс у нас. Наиме, мало ко не зна за Исидору Секулић, али мало ко је читао њене романе, приче, путописе, записе, цртице, есеје, студије, критике… Зато сам сматрала да је неопходно заћи у суштину њеног бића, загребати вишеслојни намаз лака са „иконе српске књижевности“, колико је то било могуће а да се у целости не идентификујем са њом и нехотично јој наметнем сопствену личност. Надам се да сам у томе успела.

  • Пројекат ,,Исидора нас слуша” настао је као продукт  претходно поменутог романа. Да ли је овај пројекат дао потпуну суштину Исидориног писања и Вашег представљања ње? Какав је одзив  људи на трибинама, књижевним вечерима?

У септембру 2009. године, у Градској општини Савски венац, организовала сам заједничку промоцију две књиге које су те године ушле у најужи избор за НИН-ову награду: Хамам Балканија Владислава Бајца и Моја последња главобоља. Било је то у оквиру манифестације Дани европске културне баштине која је тематски те године била везана за традицију и модерност, те су се ове две књиге као антиподи идеално уклопиле. Вече сам назвала „Исидора нас слуша“, и тако је почело. У договору са општином Савски венац и Кућом краља Петра I осмислила сам и организовала истоимени трибински програм који укључује не само актуелна дешавања у сфери књижевности него и уметности уопште. И ево, пројекат траје до данас, са оним основним начелом Лазе Костића: лепо, добро и корисно. Кроз пројекат су прошли многи наши најзначајнији књижевници, песници и уметници, било појединачно у форми дијалошког разговора или у оквиру округлих столова на горуће теме. И одзив публике, заинтересованост и интеракција, показатељ су да сам на правом путу, и да је ово онај минимални омаж једној тако великој личности у нашој али и светској култури. Јер Исидори Секулић дугујемо поштовање не само као нација него и свако од нас, појединачно. 

  • Које дело Исидоре Секулић је за Вас најзначајније и шта Вас је подстакло да говорите и пишете о њој?

Оно што је мени блиско, јесте Исидорина есејистика, њени записи, цртице, ликовне и књижевне критике, студије и анализе појединих феномена у друштву, али и шире. У њима је садржана суштина бића једног по бројности малог народа, народа који је камичак у мозаику цивилизацијског прогреса, и који тек уденут на право, своје место успева самостално да засија и дође до пуног изражаја. Јер ми не можемо знати ко смо, колико вредимо и какви смо док се не огледнемо у другим културама. А то је Исидора својим креативним путешествијима по Европи и остатку света најефикасније чинила. Односила и доносила духовну срж, градећи културолошке мостове којима смо и данас повезани.   

  • Ослањајући се на Исидорина убеђења, којим токовима данас пловимо у култури и да ли смо задржали нешто од онога што нам је кроз своје речи оставила?

На крају свог живота Исидора је изговорила једну тешку и безмало поражавајућу реченицу: „Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре.“ У роману Моја последња главобоља, на самом крају, ја сам јој одговорила, можда чак и дрско: „Вараш се, Исидора!“ Мислим да сам тиме одговорила скептичарима и онима који сумњајући не виде реално стање ствари.

  • Да је међу нама, шта би нам поручила?

Не мешајте се у туђе животе јер су они само туђи, никако ваши. Сваки живот је гомила камичака бачених на хрпу који чекају да их за свога века разместите у слику која ће се памтити, користити, волети, доносити добро. И тај посао је довољан за једног човека, појединца… Ако бих се усудила да поново говорим у Исидорино име, ово бих рекла. И мислим да ми она не би замерила, као што сам сигурна да ми није замерила ни на речима које сам у њено име исписала у Мојој последњој главобољи

Интервју водила – Марија Веселиновић

Књигу ,,Моја последња главобоља” можете поручити на линку:
https://www.delfi.rs/knjige/50126_moja_poslednja_glavobolja_knjiga_delfi_knjizare.html