ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Бронзани бакалин

У Београду је 3. јун 1862. године освануо као једна лепа и светла недеља. Сав београдски свет некуда се упутио да са својим драгим људима проведе овај сунчани дан. Домаћини су кренули код пријатеља у оџаклију на кафу и чибук, млађи на Калемегдан у шетњу, на пиво код ,,Јелена” ишли су отменији људи и странци, а трговци су играли ,,мице” у кафанама близу својих дућана, како им ниједна муштерија не би промакла. Историја понекад почиње чудно и нико не би ни помислио да ће ова недеља бити носилац многих промена, али кренимо редом.

Недељно је предвечерје, у православној цркви звоне звона, на Дорћолу је једна свадба и чују се бубњеви, хармонике и даире. На свадби је и Сима Нешић, преводилац Управе вароши, по коме ће се касније и једна улица у близини назвати Симином. На Дорћолу је и једна бакалница чији је власник био неки Алекса за кога се поуздано не зна да ли је био Поповић или Николић, а уз њега и његов тринаестогодишњи шегрт Сава Петковић. Да Алекса није био жедан и да није послао Саву по воду на Чукур чесму, можда и судбина једног народа не би била онаква каквом нас данас књиге уче.

Чукур (Дубока) чесма чекала је у зеленој Добрачиној улици, романтично ушушкана између дрвореда, поред које су се вазда гуркала деца и у игри разбијала судове за воду. Сава је са својом тестијом коначно дошао на ред да на спором млазу чесме наточи воду за свог газду, када су се иза њега нашла три низама, три жедна турска војника. Један од њих му оте тестију, али се Сава почео бранити и отимати са њим што наљути Турчина, па он, по једној верзији, бајонетом уби дечака, по другој га удари пуном тестијом по глави тако да Сава паде окрвављен у прашину поред чесме. Тада се све одиграва као на филму, наилази српска патрола и заробљава тројицу Турака, потом долази и турска полиција и почиње објашњавање и пушкарање. Са свадбе у близини дотрча и поменути Сима Нешић са жандармима у намери да се цео догађај разјасни, али је убијен метком из пушке турског стражара. То је био повод за велику тучу, али је заповедник српске страже Ивко Прокић брзо реаговао, раздвојио Србе и Турке и, да не би дошло до још веће несреће, отпратио је турског официра и остале Турке до капије тврђаве, али је и он пао мртав када су Турци запуцали из турске тврђаве. Када се за све сазнало, дошло је до великих борби у којима су Срби заузели Варош и Сава капију, а кнез Михаило, који се задесио у Шапцу, шаље ултиматум Турцима да исте вечери напусте варош. Целе те кишне ноћи на улици је мртав лежао Сима, јер је свако ко би покушао да му приђе и однесе његово тело био спречен пуцњима турских низама. 

Сутрадан је дан прошао у миру, а наредног дана, 5. јуна, цео Београд чинио је тужну поворку која се кретала према гробљу. Као да ово врело јутро није било довољно несрећно, плач ожалошћених у колони прекинула је канонада из 56 тврђавских топова. Бомбардовање Београда наредио је Ашир паша и тако прекинуо примирје склопљено претходног дана. Бомбардовање је било сурово, погинуло је 50 Срба, изгорело је 20, а оштећено 357 кућа. Одмах после бомбардовања, српско становништво подиже барикаде за одбрану. Велики страх обузео је људе, мајке су у паници јуриле по улицама тражећи своју децу, деца исто тако плакала за родитељима. Зашто је Ашир паша погазио примирје, било је питање које је све мучило, али нико није могао веровати да је то била одлука власти. Цела београдска варош претворена је у војнички логор, на улицама су свуда биле барикаде и шанчеви. Без обзира на године, статус или чин, сви су подједнако бранили своја утврђења, све је неодољиво подсећало на славна војевања Ђорђа и Милоша. На истом месту и са истим циљем ту су се нашли чиновници, сељаци, војници, трговци, професори и ђаци… 

Шта се све дешавало у Београду јуна месеца 1862. године никада са сигурношћу нећемо знати. Многи историјски извори расветљавају овај догађај и данас смо сви свесни значаја ових дешавања, међутим, сигурно је да о многим судбинама и животима немамо сведочанства и да ће заувек остати тајна.

Следећег месеца, 10. јула 1862. године, почели су преговори у Канлиџи, крај Цариграда, о независности Србије. На преговорима су учествовале велике силе – Француска, Аустрија, Русија и Енглеска, а једна од одлука била је да се турско становништво исели из Србије. Само се 1862. и 1863. године иселило више од 8000 Турака. На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, закључено је примирје које су потписали Ашир паша и министар Илија Гарашанин, као и представници страних сила. Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михаилу”, прво Београд па Фетислав (Кладово), Смедерево и Шабац, а затим и многе друге. Године 1867. кнез Михаило је коначно добио кључеве Београдске тврђаве. Саслушање очевидаца догађаја на Чукур чесми било је део конференције у Канлиџи, а неки од очевидаца били су Карло Пероло – чувени гостионичар код „Хајдук Вељка”, Никола Христић – тадашњи министар унутрашњих послова, као и многи други мање познати сведоци. 

Када из Васине улице скренете у Добрачину, улицу увек пуну људи, смеха и жамора, са десне стране улице наићи ћете на дечака од бронзе. Спомен-чесма подигнута је 1931. године из средстава задужбине трговца Томе Ванђела, а аутор је био српски академик и скулптор Симеон Роксандић. Модел за спомен-чесму био је Властимир Петковић Кепа, некадашњи телефониста Радио Београда, а пре тога познати фудбалер БСК-а и репрезентативац Југославије. Од 5. фебруара 1965. године проглашена је за споменик културе. Ни дан-данас не знамо која је од две верзије тачна и да ли је Сава само рањен или ипак убијен. Да је Сава преживео и да је као осамнаестогодишњак присуствовао свечаности на Калемегдану, сумњу ствара то што о таквом детаљу нема ниједне записане речи. Иако је у савременој историји бронзана скулптура више пута уништавана, скулпура је била и сведок многих романтичних догађаја, па је врло могуће да све те приче замагљују праву историју дечака Саве. Оно што је сигурно јесте да су тог летњег дана разбили његову тестију, да се он храбро супротставио нападачу и да је остао симбол борбе за слободу и правду. 

Аутор текста: Јована Обрадовић

https://instagram.com/cveta_iz_xix_veka?igshid=oypsjshk8o9l